Thursday, March 16, 2006

"OGNJEM" u CNP-u

Fantastična drama „Ognjem ili San o vladaru“ Mirjane Drljević, u režiji Branislava Mićunovića, izvedena je premijerno ovih dana u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, pod nesto izmenjenim imenom SAN O SVETOM PETRU CETINJSKOM. Prenosimo kritiku Balše Brkovića objavljenu u dnevniku „Vijesti“, u nadi da ćemo ovu predstavu veoma brzo moći da vidimo na nekoj od beogradskih scena.

Lekcija iz vladanja

Sveti Petar Cetinjski je u anketi koju su svojevremeno objavile “Vijesti” od umnih glava izabran za - crnogorsku ličnost milenijuma.
Razlozi za to, makar dijelom, leže u činjenici da je on bio tako različit od Crnogoraca - mudar, duševan, obrazovan, daleko od arogancije i primitivizma koji je jednako krasio njegove savremenike kao i nihove današnje potomke. I kao takav, Sveti Petar je jedno neobično ogledalo Crnogoraca u svim vremenima - ogledalo koje ne pokazuje kakvi jesmo, nego kakvi bi trebalo da budemo. U tom smislu on je odista označen ključnom svetačkom osobinom - uzoritošću. No, kada sve ovo Crnogorci znaju (ili bi se bar moglo pomisliti da znaju - jer je kult ovoga sveca u narodu uvijek bio jak) ostaje najvažnije pitanje - zašto je sve (ili gotovo sve) i dalje isto, zašto bi cetinjski svetac i danas jednako glavoboljao, molio i kleo svoju divljačnu i neuljuđenu pastvu. U odgovoru na ovo pitanje leži - crnogorska budućnost.
Predstava “San o Svetom petru Cetinjskom” nužno aktivira neka od sličnih promišljanja. Autorka teksta, dramska spisateljica Mirjana Drljević inteligentno je postavila priču, spretno se oslanjajući na neke od postojećih književnih svjedočanstava o vladaru i svetitelju. Narativni okvir predstavlja adaptacija jednog poglavlja iz “Monigrena” Jevrema Brkovića, čime je izabrana fikcijska osnova, što, naravno, daje mnogo širi prostor od istorijskog okvira, a Drljevićka je valjano inkorporirala u svoj tekst i neke druge elemente crnogorske književne tradicije (“Ljetopis Popa Dukljanina”, Poslanice Svetog Petra). Na taj način ona je ispričala priču o nevoljama vladanja. Nekada je, naime, nužno napraviti strašan izbor. A ta pozicija je uvijek književno izazovna. (Viljem Stajron je u romanu “Sofijin izbor” tretirao jednu sličnu situaciju, ali na individualnom, a ne kolektivnom planu.)
U jedno, neimenovano crnogorsko selo došla je kuga. Doktor obavještava vladara da je, vjerovatno jedini lijek - oganj. Spaliti selo da bi se sačuvao ostatak Crne Gore. Svetac je dakle pred izborom - učiniti paklenu stvar koja će spasiti narod, ili, pak, ostati u prostoru nade i vjere, ne okrvaviti ruke i - osuditi cijelu Crnu Goru na smrt.
Čitava ta situacija, sa dramskim potencijalom jedne hamletovske dileme, otvorila je prostor za lucidno razmatranje o sudbini i poziciji vladara. Cinični doktor (odlična interpretacija Nikole Ristanovskog) u jednom momentu kaže vladici - ako kuga uništi Crnu Goru, nisi to uradio ti, nego kuga, a ako izgori selo, opet nisi ti, nego oganj. Strategija dostojna modernih marketinških stručnjaka u politici. Naravno, Sveti Petar odbija da misli tako. On zna da se odgovornost mora preuzeti. To je osnovna lekcija iz vladanja.
Sticajem okolnosti, desilo se da ova predstava danas ima aktuelnost, i to dvostruku. S jedne strane - pred vratima modernog svijeta je strašna mogućnost pandemije, a s druge - iracionalnost i divljačnost Crnogoraca i danas se ukazuje najrazličitijim, uglavnom političkim povodima, baš kao i u vrijeme o kojem predstava govori.
Branimir Popović, nakon vladike Danila, odigrao je još jednog vladara iz dinastije Petrović. On funkcioniše kao scenski stožer, sugestivan je i priziva gledaoca na igru empatije.
Mirko Vlahović je dobro odigrao Maksima, premda, nakon uvodnog dijela predstave, njegov lik nepotrebno ide sasvim u drugi plan. Jelena Nenezić i Pavle Burić su korektno scenski oživjeli Mirnu i Pavla, a pamtljive minijature su napravili Mladen Nelević i Slobodan Marunović kao zakrvljeni Crnogorci koje ni svetac ne može da pomiri. Kostimografiju potpisuje Srđan Vukčević, a muziku Ljupčo Konstantinov, sada već stari saradnik CNP-a.
Naravno, Branislav Mićunović je ponovo napravio sjajnu predstavu (uključujući i funkcionalno, vizuelno moćno scenografsko rješenje), koja čak komunicira i sa nekim elementima njegovog izuzetnog “Gosrkog vijenca” iz 1997.
I dobro je da su među prisutnima na ovoj premijeri bili i mnogi današnji crnogorski prvaci. Pored dobre predstave, i podsjećanja na vjerovatno posljednjeg crnogorskog vladara kome je odista Crna Gora bila važnija od same vlasti (“Kad bilo koja kuća crnogorska prokišnjava, meni kapa za vrat”, kaže svetac u predstavi) dobili su i besplatnu poduku o (teškom) vladarskom poslu.

Tuesday, March 14, 2006

EFEKAT BUMERANG - Atina bez ludog letnjeg plesa moje ljubavi*


JA SAM OVU IGRU SMISLILA!

Dok su tenkovi plašili Beograd, u veče 9.marta 1991., Sarajevo je bilo domaćin poslednjeg SFRJ izbora za predstavnika na takmičenju za Pesmu Evrovizije koje je te godine održano u Italiji. Ispolitizovano glasanje odigralo se u svetlu borbe između favorita, Danijela ~Džuli~Popovića kao predstavnika TV Zagreb ( numera se zvala “Daj obuci levisice” ) i Bebi Dol, kojoj su maksimum bodova dali članovi žirija iz Novog Sada i Prištine. Odlučujući glasovi kojima je beogradski Brazil pobedio Levisice sa samo dva poena prednosti, došli su iz studija u Titogradu, čime je pocrtana podela Jugoslavije na Istok i Zapad i međusobno podržavanje tadašnjih “naših” o odnosu na “njihove”. Perjanica Novog talasa je u finalu u Rimu dobila samo jedan glas ( od Malte ) i bila pretposlednja. Republika Hrvatska ( čiji su Tutići i Dujmići uvek znali šta Evropa ište ) želela je nastup svojih predstavnika na Eurosongu 1992, ali je EBU to odbio sa obrazloženjem da nije primljena u tu organizaciju te da Jugoslavija (Srbija i C.Gora) nastavlja kontinuitet, tada ovaploćen u decentnoj Extra Neni . Posle 11 godina kaznene apstinencije povratak u velikom stilu obezbeđuje nam Lane Joksimović, koji uz pomoć ex~YU ulizivanja i vaskolike dijaspore, osvaja drugo mesto na takmičenju u Istanbulu 2003.

Petnaest godina kasnije, u neverovatnoj igri datuma, između Slobodanove smrti, godišnjice Zoranovog ubistva, osnivanja Čedine stranke i Ratkovog rođendana, u Sava Centru plastične flaše lete ka jedva punoletnim predstavnicima dojučerašnjeg “drugog oka u glavi”, onog koje nam je onomad, u veoma sličnoj igi, pomoglo da MI imamo NAŠEG predstavnika na Eurosongu kad NAM je bilo najteže. Potpuno je jasno da se razvedrilo iznad mora savršeno rimuje sa nezavisna Crna Gora, da je 20.maj dan pre 21.maja ( Atina~ subota – Referendum~ nedelja prim.aut. ) i da je glasanje bilo obesmišljeno trapavim nameštanjem od strane članova žirija iz Crne Gore. Okej, prevarili su nas, ali ne na potpuno nepoznatu foru. Međutim, inat ne spava ~ ako ne idemo mi, e vala majci, neće ni oni. Šmekerskije bi bilo da ih, ako smo toliko uvereni u nekvalitet njihove pesme, pustimo da odu u Atinu o svom ( Milovom? ) trošku, loše prođu i vrate se pokunjeni. Tako bi smo se svi ponovo pojavili na takmičenju naredne godine, možda po prvi put jedni protiv drugih.


Na jedan kulturni nacionalizam hitro se odgovorilo drugim. Pojedine komentare posle prve večeri, o tome da su Flamingosi samo omaž drevnim TV nastupima Biljane Ristić ili Sedmorice mladih i da ih je ujedinio omraženi Pink, zamenile su zafrljačene Voda Vode koje su sigurno mnogim mladim crnogorskim glasačima, samo zacementirale odluku da na referendumu zaokruže “da”. Flamingo Amidžić je momke iz No Name nazvao “fićfirićima” a na Internet forumima njihova pesma je kvalifikovana kao “cvilež bezimenih Njegušara”. Odjednom, bolje solucije postaju i pseudo~Ceca Ana Nikolić, elektro tradicionalna Jordanka, Maja~Mortiša Adams~Nikolić pa i rimskim dvopregom oneobičena Bekuta. Ostaje nada da će, kad se sve slegne, neki zavisni ili nezavisni Crnogorci zaslužiti onakve ovacije kakve su dočekale Seve, koja je u godinama rata i posle, a po pisanju ovdašnje štampe, davala raznorazne nacionalističke izjave. Izgleda da se u konflikti malih razlika brzo započinju ali I još brže stavljaju pod tepih.

Cinici bi, u svetlu ovih dešavanja sigurno anticipirali rasplet u kome muzičari iz Vojvodine, u narednoj deceniji, svoje šešire zamenjuju šlemićima, u cilju odbrane od ambalaža Next sokova koji lete u njihovom pravcu. Da li će krajnja konsekvenca biti ovako bizaran rasplet naše kulturno~političke zavrzlame razmišljaćemo naredne četiri godine, koliko može da potraje naše ponovno izgnanstvo sa Eurosonga.

PS - U vreme priprema za proslogodisnju Evroviziju, clanovima zirija u Grckoj na pamet je pala genijalna ideja. Naime, oni su zeleli da ih predstavlja najpoznatiji Grk u svetskoj pop-rok muzici. Uslov je bio da osoba bude rodjena u Grckoj.( Dakle, Dzorz Majkl je odmah otpao) Posle raspitivanja, casne starine su dosle do imena Alexa Kapranosa, ucitelja iz Glazgova i frontmena njima ne toliko poznate grupe Franz Ferdinand. Obratili su se Kapranosu i zamolili ga, da u ime prvih 10 godina koje je proveo u Heladi, brani plavo-bele boje u Ukrajini. FF su se uctivo zahvalili na pozivu, primili Brit nagrade a *zrtva* je nadjena u obliznjoj Svedskoj - Elena Paparizu je otpevala No.1 a ostalo je legenda...( Prica nije izmisljena, objavili su je pojedini FF sajtovi ).

Za download nase pobednicke/pobjednicke pesme/pjesme www.filegone.com/k2yc

* verzija ovog texta objavljena je u Glasu javnosti 16.marta 2006.

Thursday, March 09, 2006

Mit i ironija

Fotografije Ivana Zupanca u Galeriji SKC-a*


U Velikoj Galeriji SKC-a otvorena je izložba “Zlatni presek” mladog beogradskog fotografa Ivana Zupanca. Seriju fotografija obeležava lajt-motiv krsta na Hramu Svetog Save, I profanih, svakodnevnih objekata koji, se nalaze ispod njega –
( telefonske govornice, kante za smeće, gradilišta…).

Neposrednu inspiraciju umetnik je našao živeći na Čuburi, gledajući kako se krst, delo tragično preminulog Nebojše Mitrića, menja u odnosu na ugao posmatranja, I vremenom postaje neizostavni deo horizonta ovog kraja grada.

Ivan Zupanc, rođen 1980, nije nepoznat publici koja prati vizuelne umetnosti – pažnju javnosti privukao je radom “Ispovest jedne zvezde”, koji je prikazan na prošlogodišnjem Oktobarskom salonu. Predstavnik je nove generacije autora I kako kaže želi da njegova umetnost menja svest i pruža radost. Na pitanje o stanju u kulturi koje zatiče na putu svoje afirmacije duhovito odgovara Ne zanima me ko je kriv za trenutno stanje na umetničkoj sceni. Kad sam bolestan ja mislim o zdravlju.


„U radu Ivana Zupanca, mit, epifanija i ironija su nerazdvojivo povezani. Prikazujući prizore pojavljivanja simbola vere u okvirima banalne svakodnevice, on postavlja niz pitanja, od klasičnih teoloških, tipa „da li je svakodnevlje sposobno za samotranscendenciju?“, pa do realpolitčkih, tipa „da li je nametanje simbola koji proklamuju stavove jedne od mnogih verskih grupa u javnoj sferi, i njegova dominacija u javnom prostoru, demokratska, te i u skladu sa aktuelnim političkim stremljenima i procesom normalizacije?“ – piše istoričar umetnosti Stevan Vuković u katalogu, čime na najbolji način preporučuje ovu izložbu onima koji su sposobni da pronađu uzvišeno u, naočigled banalnom, i da ironizuju mitologiju.

“Zlatni presek” u SKC-u traje do 12.marta.

*tekst objavljen u Glasu javnosti na petnaestogodisnjicu Devetog marta