Friday, January 26, 2007

FEST 2007. ~ AGIT POP PREPORUČUJE




Prvo, da pitamo selektora - gde su Fontana Darena Aronofskog, Bobi Emilia Estaveza, Death of a president Gejbrijela Rejndža, Inland empire Dejvida Linča, dokumentarac o životu Leonarda Cohena i where the fuck is SOUTHLAND TALES Ričarda Kelija?????????????????????????? http://www.southlandtales.com/

Što se mrvica na stolu tiče, gledaćete Almodovara i tome slično, ali evo par „off beaten track „ filmova na koje treba obratiti pažnju:

Black book ~ novi Paul Verhoeven, govori o nacističkoj okupaciji Holandije. Impresivnih 87% pozitivnih kritika na
www.rottentomatoes.com skoro da garantuju da je ovo veliki povratak starog, dobrog Pola. ( Mada, i Potomci su dosta dobro prošli kod kritike...). Preporučujemo na neviđeno.

This film is not yet rated je čedo prošlogodišnjeg Sandensa, dokumentarac o sistemu cenzure u američkom filmu i o asocijaciji MPAA koja se, između ostalog, bavi i moralnom evaluacijom kinematografskih ostvarenja i ograničenjima s tim u vezi ( pa je tako zbog „seksualnog sadržaja“ i sam dokumentarac dobio NC 17) . O tome pričaju reditelji Tod Solonc, Džon Voters, Daren Aronofski, Atom Egojan, Kevin Smit...

Absolute Wilson
~ još jedan dokumentarac, i to o značajnom američkom reditelju, „vizinaru avangarde“ Bobu Vilsonu. O njemu možete pročitati više na www.robertwilson.com

Život drugih ~ nemački kandidat za Oskara, je priča o otvaranju dosijea tajne službe Štazi. Kladimo se da će ovaj film doći da pogledaju mnogi koji vole~ne vole domaći DB, pa ako vam je dosadno, uvek možete da se meškoljite i gledate poznate face okolo. Inače, preporučujemo sve nemačke filmove, jer smo se proteklih Festova potpuno zaljubili u njihovu kinematografiju.


The pervert's guide to cinema, u kome nam čuveni slovenački filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek govori o vezi braće Marks i podsvesnog, o Linču, Hičkoku, Čarobnjaku iz Oza...Vidimo se u Kinoteci, na jedinoj ( !? ) projekciji.


Film noir
~ je, kao što mu samo ime kaže, noar. Crtać. Trejler nam deluje super, a u pitanju je kolaboracija između naših i Holivuda. Više o ovome, na ovoj adresi ~
http://www.reljapenezic.com/film_noir.html

Ja nisam bila dobar kadar za FEST ( ćušnuli su me odande posle osam meseci rada, u martu 2003. ). A vi ?

Wednesday, January 24, 2007

SNEKY I JA


O izborima, i neću više, obećavam


Jedino što su zlobnici mogli da mi urade tog sunčanog ( ah, patetike! ) jutra , 22.1., je da mi pošalju smsove gde piše da se Sneki učlanila u LDP, a da ista informacija kruži i za Šabana Š.

Prethodne večeri sam... 1. ... se napila na slavlju u Domu Om. 2. ... cenzuski šampanjac je zavrshio na mojoj novoj super majici koju sam dobila iz Sarajeva
3 ...pala ispred Nataše Mićić ( zbog platformi, mada je i alkohol pomogao )
4. ...dodatno se prehladila jer sam na kasnijem partiju stajala pored prozora.

I sad, posle čitave te euforije, neki su pokušali da pomute vodu - „pljujete Cecu a šta će vam banŠa i Sneky.“ I naravno, ko drugi od medija da prvi otvori tu priču nego tzv. Rirku. Pa jbt...ne može ni jedna stranka da napiše statut u kome zabranjuje uchlanjivanje „estradnim umetnicima“ . To bi bio presedan, zar ne?
Sad, što novinari na skupovima ovog tipa jedino umeju da prepoznaju pevače sa Pinka, to je zaista problem novinara, a ne LDPa, a za njihovu informaciju, te noći u Domu Omladine je bilo mnogo poznatih, lepih, mladih žena i muškaraca, ali i nekih kontroverznih ličnosti iz, kao što mi insajderi znamo, suprotnog kulturnog tabora...Neće valjda Agit Pop da pravi posao komercijalnim novinama? Neće vala.

A poređenje sa „crnom udovicom“ je zaista van mozga i nije ni za komentarisanje.

Ima onih koji su nezadovoljni sa 220.000 glasova. Ja smatram da je POTPUNO genijalno što u Srbiji ima toliko ljudi koji se slažu sa platformom LDPa o Kosovu i Hagu, i treba da pevamo od sreće nad ovom brojkom.
Posebno me raduju glasovi iz Novog Sada odakle je moja drugarica Lena B., ali i glasovi sa opštine Vračar, gde trenutno živim. Činjenica da se politika LDP dobro „primila“ na Vračaru verovatno ima svoj koren u zapitanosti žitelja ove opštine nad poreklom nakaznih novogradnji koje grade i kupuju novobogataši ( primetićete ih lako, sve imaju metalne balkone u špic ), ali i u činjenici da pojednim delovima Vračara ne može da se hoda ( za one koji ne znaju, trotoari služe kao parking, a kolovoz je, kao što mu ime lepo kaže, tu da se voze kola! ). Pa je tako jedna moja prijateljica, izbegavajući ona parkirana, i kola u pokretu, svojoj ćerkici slomila nogu
( dete je bilo u kolicima, a nogica je ostala iskrivljena između tesno parkiranih ).

Da li je neko pitao za koga su glasali roditelji "polomljene nogice?".

U prilogu ~ fotografija sa Slavlja, ja sam odmah pored Sneki.

Friday, January 19, 2007

PREDIZBORNO CUTANJE


Stiglo jutros na mejl....

Monday, January 15, 2007

NEMA NASLOV. NEMA FOTOGRAFIJE.SAMO TEKST.

*Zbog upotrebe eksplicitnog rečnika i govora mržnje, upozoravamo mlađe od 18 godina da tekst koji sledi čitaju samo uz dozvolu roditelja. Hvala.

** Za starije od 18, ako tražite lepe citate, duhovitost, simpatična poređenja, umereno ciničnu katarzu i mrvu nenasilnog optimizma, batalite ovaj tekst. Hvala.

Kada je 27.marta 1941, Srbija ustala protiv sramnog pakta koji je tadašnja Vlada potpisala sa silama Osovine, i njihovom predvodnicom, najzlijim od svih zala koje je čovečanstvo ikada stvorilo, nacističkom Nemačkom, naša zemlja je tog dana rekla prvo važno istorijsko ne u svojoj novijoj istoriji. Drugo važno ne rekao je, 1948. godine, J.B. Tito.

Pedeset i dve godine kasnije, 5.10.2000. naš grad je mogao da bude poprište masovnog pokolja. Šteta što se to nije dogodilo. Zato smo ostali bez trećeg ne. Naša energija je napisala samo slovo N, što generaciju naših baba i deda čini daleko hrabrijom.

I šta bi bilo da smo se, pre šest i po godina pošibali sa njima? Neki bi izginuli, sigurno. Ali, da bi pobedili naciste, Rusi su žrtvovali milion. Partizani su ginuli. Legenda kaže da je Draža smatrao da bi srpske žrtve bile prevelike, pa se zato povukao, i iz rata izašao kao gubitnik. Jevreje niko ništa nije pitao, palo ih je šest miliona, ipak, postoje teorije da bez ove najstrašnije od svih žrtava, danas ne bi postojala država Izrael. Da smo se tog oktobra pošibali, mogli bismo da ih sve spakujemo u zatvore, da ih lustriramo, zaplenimo, da zmiji otfikarimo glavu.

Šta ja hoću ovom pričom?

Početkom devedesetih zločinačke paravojne bande Beretke, Tigrovi, Škorpioni i ostale polupismeni prost protuvarij, sveže otpušten iz zatvora, stadiona i psihijatrijskog lečenja, a predvođeni hladnokrvnim zlikovcima i lopovima, krenuli su na Hrvatsku, Bosnu i na Kosovo da ubijaju, siluju, pljačkaju i pale sve što nije srpsko i pravoslavno, a taj spektakl smrti bio je, barem po motivima, mnogo gori od onog koji je svetu priredila nacistička Nemačka, jer su ubistva koje su vršile paravojske bila motivisana ne idejom već krvavim novcem koji će biti zarađen od daljeg rasplamsavanja užasnog rata. Novcem, kojim će kupiti palate, fudbalske klubove, kola, poslastičarnice, Versaće komplete za svoje kurve koje su dobile status supruga. Novcem kojim će kupiti medije i ljude koji u njima rade, i kojim će kupovati hemijsku drogu i preprodavati je omladini koja će, u prvoj polovini devedesetih, svoje nezadovoljstvo i energiju trošiti na žurkama elektronske muzike umesto na ulicama, u demonstracijama protiv monstruma koji ih vode.

Krvav novac je i dalje tu. U plastičnim sisama Frankenštajnove neveste na čije imbecilne tekstove podvriskuje ćerka još jednog od „umerenih“ podpaljivača odvratnog, besmislenog rata, i u šampanjcu koji u Hajatu pije sin jednog od najozloglašenijih optuženika kome trenutno sudi Haški tribunal.
Svi su oni krvavi do balčaka. Kao Sisi Spejsek u filmu Keri. Samo što je njihova boja crvena od ubijanja dece, žena, ljudi koji nisu imali čime da se brane. Crvena, kao zakrvavljeno, svinjoliko lice njihovog jebenog heroja, koga i dan danas čuvaju.
„Heroja“ koji je tri i po godine pod opsadom držao grad u kotlini, dok su on i njegovi bili svuda okolo. Ovakvu „genijalnu“ strategiju bi mogla da ima i moja pokojna baba, čak i ovako pokojna. Takav „čovek“, koji sa brda okupira grad, a u drugom ubije 8216 nevinih ljudi nije nikakav heroj. On je bedni psihopata.

I svi, koji i dan danas smatraju da je nešto smešno, neka se zapitaju još jednom. Udovica ratnog zločina je zaurlavala na MOM Trgu Nikole Pašića. U centru mog grada. Dve ulice od mesta gde sam rođena (Maršala Birjuzova, paralelno sa Knez Mihajlovom), pet ulica od MOJE osnovne škole „Braća Ribar“ (Kalemegdan, između Saborne crkve i Francuske ambasade) i sedam ulica od Studentskog trga na kome je živeo pokojni Zoran Đinđić, sa čijim se ubicama ova spodoba družila i šurovala.

Plato ispred Skupštine jeste simbol. Simbol završetka jedne devetogodišnje borbe protiv zločinačkog Miloševićevog režima. Simbol nade koju smo imali. I zato su oni, na baš taj plato, doveli svoj simbol, forpasa sa Ibarske magistrale, koja je simbol pljačke, zločina, ratnog profiterstva, kulturne lobotomije,pseudopravoslavlja, ćelavih majmuna, nju koja je simbol svega što smo pre šest i po godina hteli da izgori u vatri te Skupštine koju smo besni i očajni zapalili. I zato su Talibani napali Svetski trgovinski centar. Zato što je on bio SIMBOL. I zato su naši talibani doveli ovu stoku baš na taj plato, da nam cinično pokažu srednji prst i kažu „Može nam se“.

Idite bre svi lepo u p... materinu. I svi oni degeni koji su došli na taj koncert iz pakla.
I onaj odvratni masni stihoklepac alkorekovalescent. Vratite se odakle ste izgamizali, ponesite vaše pare, jagnjeće brigade, rakije, trube, titule neumne Akademije Nauka, sedite u vaše Audije, spakujte autoputeve, ponesite i njih, i vaše tajkune da vas opskrbljuju lovom, tako alave, a tako bez ukusa, tako bogate, a tako proste. Uzmite nam sve, samo nas ostavite na miru.

Jer ako ne odete u tri lepe sad, otićićete jednom, u Hag, u ovdašnje zatvore, ili u pakao, u koji, pošto ste svi vrli pravoslavci, sigurno verujete. Sjašite nam sa kičme, ostavite nas bez ičega, ali nas samo ostavite. Pokazali ste da ste svi na istoj strani, i profiteri, i SANU, i SPC. To smo znali, ali sad ste nam stavili prst u oko.

Potrebna je gvozdena metla da dekontaminira ovu zemlju, potrebno je da ko-jebena-habitacija prestane ovoga trenutka, da Boris i njegovi super-kulturni savetnici dokažu da im je jasno šta se dešava, da svi glumci, reditelji, novinari ( kojih je DS prepun, kako iz transparentnog oportunizma tako i iz ljubavi guza prema mekoti fotelja i rektalnom alpinizmu koje te fotelje donose kao posledicu ) dakle da svi oni lepo IZAĐU iz insitucija u čijim upravnim odborima sede članovi Demonske Stranke Sunovrata. Da daju otkaz. Da prestanu da glume i režiraju. Da rizikuju jedan jedini put u životu.

Kada je u maju 1992, Muci Draškić insistirao da se otvori Atelje 212, iako su već započeli prvi zverski napadi na Sarajevo, svi glumci su bili ZA. Kao jeste sve to tužno, ali mi smo eto spremili lep mjuzikl „Knjeginja od Foli Beržera“, šteta da se baci.
Bora Todorović je tražio da se nastave protesti protiv „bezrazloznog ubijanja gradjana Bosne" dok je pokojni Ljuba Tadić odbio da se pojavi na samom otvaranju, u predstavi „Čekajući Godoa“ i rekao je “Svak mora po svom osećanju nesto da uradi. Ja sam bio, sticajem više okolnosti, u situaciji onih koji kažu da ne treba raditi. Zamisli da igram komad a bombarduje se Sarajevo, a publika sedi, gleda”

1992. primitivni razjareni ološ napao je Sarajevo. 

13.01.2007. napadnut je Beograd.
Ćutanje je odobravanje.

Friday, January 12, 2007

TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE II




Jutros nam je stigao jedan zanimljiv mejl, koji zbog velikog broja pogrdnih izraza ne možemo da objavimo u celini...Ipak, evo delova:

Dragi Agitpopersi...

Ne znam koliko ste pratili vesti ovih dana ( pratili smo, prim. A.P. ) ali sam se pre neko veče ZAPREPASTILA šokantnim izveštajem iz nekog manastira koji je, koliko mi se čini, na Kosovu. Naime, u okviru predizborne kampanje, član D.S. Đilas je napravio gest i otišao u posetu, valjda da dokaže da je Kosovo srpsko i ostaće srpsko, šta ti ja znam. To sve u svemu nije ništa nenormalno, ali je nenormalno da su sa njim bile dve najveće f.... i spo...... i CENZURA,CENZURA,CENZURA.... Katarina Zone i Ana Nikolic Romali. Pazi, to je primer koji nama DS propagira. I to još po „svetim“ objektima! Da su svratili svi u njihovu maticu Dorćol i pili koka kolu za 1000 din, još i da razumem.
Na žalost, ovo nije the end. Ovu trojku je u manastiru sačekao starešina istog, ime nisam zapamtila, ali je prezime ULEMEK. To je valjda rođak, ako ne i brat, Ulemeka poznatijeg.

Smatram da treba da objavite ovo pismo, jer se tiče svih nas koji smo se mlatili 5.10. i nadali se nečemu boljem, generalno, ali i od D.S. Da mi je tada neko rekao da će nas dve sponz.... predstavljati po manastirima, da će tamo biti neki Legijin rođak, stvarno ne bih verovala.

Vidim da DS u kampanji fura Tadića na Kenedija ( ono poza pored prozora je direktna replika na jednu čuvenu Kenedijevu sliku ), i da se generalno ugledaju na američke Demokrate. Ono što su zaboravili je da njihove kolege preko bare takođe podržavaju umetnici, ali vrhunski: Barbra Strejsend, Merlinka,Flitvud mek, Spilberg...
A ne neki nikogovići kao Džesika Simpson, Paris Hilton ili tsl. Mislim, mozda bi njih Kenedi ili Klinton j.... ali ih sigurno ne bi vodili kao propagatore njihove politike!!! Ili je DS postao toliko mizeran da misle: ako DSS ima Cecu, daj da mi napravimo Romali kontranapad.


UZASrbija!

Hvala ako objavite pismo.

Mina O.

Thursday, January 11, 2007

SRBIJA NA CNN-u : CRKVE I SPLAVOVI



Spot za propagandu domaćeg turizma i “popravljanje imidža Srbije u svetu” sastavljen je od kadrova koje kao da su osmislili Sinod & DSS. Pogledajte!

http://www.youtube.com/watch?v=sCGzgYXFhoI
http://www.youtube.com/watch?v=9ppD7n2Is98

Wednesday, January 10, 2007

BORIS RULES!


Ne, ne taj Boris. Već vas vidim kako otvarate Outlook i pišete gadne mejlove vašem AgitPopu. Ovo je tekst o novogodišnjem programu.

Osim “Velike pobede u ponoć” ostatak TV aktivnosti je bio totalni shit. Ipak, jedna mi je ličnost privukla pažnju ~ naime, tokom prvih dana 2007., puštali su nam filmove “Anđeli 3”, “Nataša” i “Sivi kamion crvene boje”. O kvalitetu ovih ostvarenja nećemo pisati, ali njih sve povezuje najmanji zajednički sadržalac = Boris Milivojević. U tri potpuno različite uloge ( folk zvezda, transvestit i grbavac koji peva Vajtu ), Boris je, u prašini, ostavio sve domaće glumce koji su se ovih dana pojavljivali u našim dnevnim sobama. Za one koji prate šta Milivojević radi poslednjih 20 godina,
( podsećanja radi, počeo je još kao dete u “Idi mi, dodji mi”, i u seriji "Soba 405 "), njegov glumački kraft nikako nije iznenađenje. Mogućnost transformacije, i apsolutna vlast nad sopstvenim sposobnostima stavlja Borisa u ligu daleko ispred ostalih kolega, a usudiću se da kažem da se talenat ovog kalibra može da poredi samo sa najvećim tespijancima ovog podneblja. I ne samo što je ukrao svaku scenu u kojoj se pojavio u navedenim filmovima, već je u nekim slučajevima, uspevao da napravi i pitu od g…a, zbog čega neki od reditelja treba da ga ljube u d…e.

U martu 1999., neposredno pred početak bombardovanja, bila sam angažovana na projektu “Čekajući Godoa”, u Beogradskom dramskom pozorištu. Beketov tekst je, sa minimumom finansijskih, ali sa maksimumom kreativnih sredstava režirao David Putnik. Da li zbog postapokaliptične scenografije, ili zbog povišenog adrenalina usled nastupajućih događaja, ipak i dan danas, uz “historijsku” distancu, tvrdim da je ovo bila jedna od najboljih predstava koje sam videla u životu. Vladimir Borisa Milivojevića bio je ispunjen tolikom “egzistencijalnom napetošću”, da bi i Beket bio zadovoljan, da je mogao da čuje “taj prostor naših jauka” i vidi “naviku kao savršen prigušivač”. U jednoj od najzahtevnijih uloga svetske drame, Boris je bio suveren.

Njegove kasnije pozorišne aktivnosti bile su manje~više vezane za određeni
fah( poludebile, klince, raspade…) a deo svojih mogućnosti uspeo je da pokaže jedino u “Plavoj sobi” u režiji Alise Stojanović.

I ponovo se vraćamo na stanje u kulturi. Milivojević, kao možda još samo S.Trifunović, može da igra sve. I decu I starce. I batu I seku. I ratara, I pastira ali i čistokrvnog aristokratu. Ipak, medioktritetske podele po pozorištima su više koncentrisane na trećerazredne fićfiriće koji se prepaljuju po teveu, keze po Gloriji I Storiji, i ne izvlače se iz rediteljskih guzica.

Važno je znati da dobri postoje. I treba da se nadamo poetskoj pravdi, u kojoj će talenti kao što je B.M. da nose repetoare važnih pozorišta, po kojoj će, u svakoj umetnosti, da se cene najtalentovaniji a ne najblagoglagoljiviji. ( Kakva strava reč! )


“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona . ) I mene,takodje,neko drugi posmatra,govoreći :
spava , a ne zna , bolje neka spava . ( Pauza ). “


Semjuel Beket – Čekajući Godoa

Friday, January 05, 2007

KRALJICA,BOBI I SMRT PREDSEDNIKA




Na globalnom planu, filmsku 2006. obeležili su filmovi koje je volela i kritika i publika
( The Departed, Babel etc. ). Moju filmsku 2006. obeležio je Miami Vice, koga nije volela ni kritika a još manje publika... ( ...ali je MENI super, jer je toliko seljački, a toliko dobar ~ Sveti Mann je bacio rukavicu u lice svim pobornicima dobrog ukusa, koji je, kao što znamo, jedan od najvećih neprijatelja umetnosti).

Anyway, više od samih filmova jedan je postupak ušao u kinematografiju na velika vrata, postupak primenjen u filmovima „The Queen“ Stivena Frirsa, „Bobby“ Emilia Esteveza i „Death of a President“ Gabriela Rejndža. Naime, u navedenim ostvarenjima se kombinuju dokumentarni inserti iz stvarnih života britanske kraljice, Roberta Kenedija i Džordža Buša, koji su pripojeni fikcionalnoj okosnici filma. The Queen govori o ambivalentnom odnosu između Kraljice Elizabete i Tonija Blera, u vreme smrti Princeze Dajane. Za svoj portret Kraljice, glumica Helen Miren će, najverovatnije zasluženo dobiti ovogodišnjeg Oskara za glavnu žensku ulogu.
Bobby je priča o osoblju hotela Ambasador u kome je1968. ubijen Robert Kenedi, čime je srušena tada poslednja nada u povratak Demokratske partije, ali i razuma, na političku scenu Amerike šezdesetih. Snimci Kenedija su, slično kao u filmu Forest Gamp, kombinovani sa snimljenim materijalom, pa tako izgleda da su glumci ( Šeron Stoun, Demi Mur, Ašton Kučer, Entoni Hopkins, Kristijan Slejter etc.) zaista sa njim u prostoriji.



Možda su baš opisani događaji doveli do potrebe da se snimi najbrutalniji ( mada, ima li išta brutalnije od stvarnosti, i zverskog vešanja Sadama Huseina???!!! ) od svih navedenih filmova, a to je Death of a President, u kome reditelj Gabriel Rejndž pokazuje malu utopiju...Džorž Buš je ubijen 19.10.2007., a ostatak filma je pseudo~dokumentarac o tome šta sledi posle atentata.

Za ovakav žanr treba imati dobru temu, i mađioničara za specijalne efekte. U Srbiji, moglo bi biti snimljeno nekoliko edukativnih filmova na ovu temu :

1. 12.marta 2003. Ubica je promašio. Sve su ih pohapsili. Premijer je i dalje živ. Gde je Srbija danas?
2. 9. marta 1991. se desilo ono što se desilo 5.10.2000. Šta se događa u međuvremenu?
3. Srbija danas ~ Ubijen je XY. Kakve to posledice ostavlja?
4. Potpuna rekonstrukcija Zavere koja je prethodila 12.03.2003. Ko bi igrao Legiju? A ko Voju? A ko Ace? A ko Ratka?


Sad je red na scenariste.

Thursday, January 04, 2007

BLOK za BRETA



I ne samo što im je prvi album ( Silent alarm ) bio o.d.l.i.č.a.n, i ne samo što ih je na britansku muzičku scenu progurao Aleks Kapranos iz Franc F., i ne samo što su predvođeni najzgodnijim crnim indi-muzičarem ( Kele Okereke ), Blok parti su izdali novi CD i pokazali nam i da čitaju odlične knjige!
A WEEKEND IN THE CITY, njihov najnoviji album, otvara pesma koja se zove Song for Clay ( Dissapear here ). Klej, je glavni junak knjige “Manje od nule” Breta Istona Elisa, a Nestani ovde je slogan sa bilborda, ujedno i lajt-motiv ovog literarnog ”blocbastera”.
U tekstu pesme se pominje i čuvena prva rečenica iz ”Less than zero”, koja kaže People are afraid to merge on the freeway, a kako sam tekstopisac Kele kaže, želeo je da napravi nešto kao “Bond temu”, ali posvećenu junaku njegove ( a BOGAMI i moje prim. aut. ) mladosti, Kleju.

A da se opasnosti preteranog konzumerizma i nadirujuće površnosti o kojima je pisao B.E.Elis, opisujući L.A. osamdesetih, osećaju i dan danas, kako i u Beogradu, tako i u Londonu, opisuju stihovi :

Because East London is a vampire

It sucks the joy right out of me

How we long for corruption

In this golden year

www.blocparty.net

UTICAJ POLITIKE NA BLOGIĆ



Prva stvar - Od kada smo, pre Nove godine, postavili malu priču o tome „šta je Kopicl“ poseta našem blogu se upetostručila.

Druga stvar – Moramo još malo o politici, od sutra prelazimo na knjige i filmove, that’s a promise. Naime, poznati gradski umetnik Dr.Agan, koji nas već dugo zabavlja svojim subvezivnim i politički nekorektnim mejlovima,ovih je dana poslao nekakav tekst u kome se dokazuje da je Petar Luković ( kandidat za poslanika liste LDP ), pisao negativno o tzv. „Čedinoj zebri“, i da joj se podsmevao. Navodno je, kako tvrdi Dr.Agan, ovaj tekst misteriozno nestao sa Interneta tokom predizborne kampanje.

Jedino što mogu da pitam je, da li ovakav „dokaz“ šteti ugledu LDP, ili ga, pak, popravlja? Činjenica da se ljudi, koji su u trenutku imali oprečno mišljenje o nekim pitanjima, udružuju oko dobre i neophodne ideje, čini ih većim, a ne manjim političkim figurama. Takođe, baš ovo je i dobar znak da se u domaćoj politici polako ukida potreba za makjavelizmom unutar stranaka, po kome sledbenici „vođe“ treba da budu ili njegovi vojnici ili samo lobotomirane verzije robota R2D2, ili C3PO . Kombinacija Pera-Čeda je zapravo dokaz o liberalizmu, a za tu reč stoji ono L, na početku.

Monday, January 01, 2007

NOVOGODIŠNJE POSLASTICE!






Pita od jabuka.
Tiramisu.
I nije ih pravila nikakva dokona, ochajna domacica, nego Kum, jedan od najznachajnijih srpskih nauchnika, i profesor na jednom vrlo zayebanom beogradskom fakultetu.
Ljuba pobedio. Profesor umesio. Ima nade!