AGIT – POP?

Mesečni magazin za kulturu i umetnost

Na prvi pogled bi se reklo da Srbiji nije potreban još jedan magazin. Drugi pogled,upućen ka svakom bolje opremljenom kiosku kao da potvrđuje ovu tezu. I time, ovaj tekst može da se završi i pre nego što je počeo...

Ipak, pogledajmo ovu situaciju i treći put.

U Srbiji i Crnoj Gori se na dnevnom, mesečnom i kvartalnom nivou izdaje više od 300 novinskih publikacija. Postoje specijalizovani časopisi za skoro sve domene interesovanja, od lova i ribolova, preko automobila, arhitekture, mobilne telefonije, venčanica, materinstva do obilja magazina koji se bave modom kao i medijski predomnantnih stranih novinskih brendova, sa veoma malo domaće kreativnosti i autorstva. Svojevrstan kuriozitet na domaćem medijskom nebu je odsustvo MAGAZINA KOJI SE ISKLJUČIVO BAVI KULTUROM I UMETNOŠĆU. Ova čudna i pomalo zabrinjavajuća nepravilnost svoj uzrok ima upravo u jednom broju časopisa koji pojedine oblasti u kulturi tretiraju krajnje uskostručno, dakle obraćaju se stručnoj javnosti
( SCENA, TEATRON, LUDUS, REMONT itd. ), kao i u magazinima gde se kulturne pojave beleže svedeno, između politike i estrade ili između politike i slobodnog vremena, ili između mode, stila života i erotskih sadržaja ( ELLE, COSMOPOLITAN, MAXIM, CKM, PLAYBOY sa jedne i NIN, VREME, EVROPA sa druge strane ovog primera ). I tako, deluje da je kultura svugde, a zapravo je ima veoma malo. Privid da se na planu pisanih svedočenja o domaćoj kulturi nešto događa održavaju i magazini kao što su PRESTUP i YELLOW CAB. Problem prvonavedenog je neredovno izlaženje, visoka cena i relativno površan a opet preopširan pristup kulturnim pojavama, dok je Y.CAB sjajan po pitanju informativnosti, gde se njegova svrha i završava.

Ono što može da se primeni kao pravilo za apsolutno sve narečene časopise su dve teze

a ) skoro potpuno odsustvo kritičkog i polemičkog pristupa kulturnim i sociološkim pojavama koje ih prate ( dakle, tretiranje događaja bez preispitivanja )

b ) bezgranična repetitivnost kako u među saradnicima koji za magazine pišu, i još letalnije, konstantno ponavljanje jednih istih umetnika ( i domaćih i stranih ) o čijem se radu i aktivnostima piše.

Često se dešava da se i navedene teze pomešaju te mnogi umetnici koji pišu za jedan magazin, na naslovnoj su strani drugog, a onda ih zovu i za treći, ne bi i se poput antibiotika širokog spektra, tamo bavili pojmovima koji zapravo nemaju nikakve veze sa njihovom strukom. Ipak, popularnost im donosi prioritet u odnosu na stručnjake.

Ukratko, sve se svodi na to da jedni pripisuju od drugih, te deluje da na teritoriji Srbije postoji jedan pisac fikcije, četiri dramska pisca, tri slikara, jedan konceptualni umetnik, dva kusosa, desetak glumca, dva pop-rok benda i tuce pozorišnih i filmskih reditelja. A istina, je zapravo sasvim drugačija, jer se na domaćim umetničkim školama školuju stotine mladih i manje ili više talentovanih pojedinaca, kojima je za lični i umetnički start zasigurno potrebna javna, kreativna medijska podrška koja izlazi izvan poluavangardnog okvira u kome se kreću. Drugi, ali ne i manji problem je položaj svih onih umetnika, raznih generacija ( a ima ih više hiljada na teritoriji SCG ) koji apsolutno nemaju mogućnost da se medijski plasiraju, pa čak iako imaju inostrani uspeh. Tačno je, postoji veliki broj televizijskih kanala, ali kao što znamo, istoričarima umetnosti su potrebna pisana dokumenta o pojavama i ljudima, ne bi li kasnija tumačenja bila preciznija i višedimenzionalna. Nije lako ostati na krajnje racionalnom nivou, kada se govori o ovoj temi, već se, neumitno a nehoteći, nekako dolazi i do pojma „čaršije“ i do onoga o čemu se tamo govori. Klanovi jesu bili i ostali problem srpske kulturne scene. Pogled i preko granica govori da je u mnogim zemljama slično, pa makar one imale i dužu i nesputaniju kulturnu tradiciju od domaće. Ipak, po pitanju „forsiranja jednih, a ignorisanja drugih“ naši mediji su sasvim sigurno među prvima u svetu. I tako, može se napisati i jedna, pomalo bombastična mada ne i netačna izjava koja kaže da u srpskoj kulturi i dalje vlada JEDNOPARTIJSKI sistem.

Razlog za ovo je najvećim delom finansiranje, ali i uređivačka politika
( uzročno~posledično ).

Pisani mediji pod stranim franšizama propagiraju „pogled kroz ružičaste naočari“ po pitanju svih segmenata svojih novina, pa tako ni u jednom od magazina koji imaju inostrani principal ne možemo pročitati oštrije kritike niti započeti neki zaista kontroverzan dijalog sa kulturnom javnošću. Sa druge strane, u malom broju “100% domaćih“ autorskih publikacija klanovski su ljudi postavljeni toliko neprikosnoveno, a njihove su intelektualne pozicije, ukusi i preporuke predvidive za 20 godina unapred. I tako, deluje da su jedino u Srbiji ama baš sve izložbe sjajne, sve predstave u redu, festivali besprekorni, jedino se oko filmske umetnosti lome koplja, mada je tu koncenzus o nekvalitetu već pitanje zdrave pameti.

Finansiranje magazina koji bi otvoreno, nepristrasno i konstruktivno govorio o umetnosti i kulturi u svetu i kod nas, gotovo sigurno mora da započne kao deo projekta pomoći neke inostrane kulturne fondacije. Razlog za ovo je prvenstveno u, i dalje prevelikoj međuzavisnosti na liniji politika~privreda. Naime, segmenti ovakvog magazina će se, kroz pohvale ali i konstruktivne kritike, neumitno baviti kako srpskom kulturnom politikom i njenim usmerenjem tako i pojedinim aktivnostima i događajima za koje Skupština grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije izdvajaju veće ili manje delove svojih budžeta. Svaka kritika biće, nadamo se, protumačena, kao i pohvale uostalom, dobronamerno ~ kao pregnuće grupe intelektualaca, koji su odlučili da ostanu u Srbiji, za boljitkom i napretkom u kulturi. Ipak, oštrina kojom se piše ne sme da zavisi od partijske pripadnosti potencijalnih oglašivača pojedinim strukturama kojima baš odgovara nenapadanje njihovih poteza sve do narednog milenijuma.

Magazin CAMP, u kome su kao novinari i kolumnisti pisali ljudi iz uređivačkog kolegijuma budućeg magazina AGIT-POP, uspeo je da, u samo dva broja postavi jedan broj pitanja na do tada nedodirljive teme, i time pokaže kako je moguće i neophodno da se u zemlji otvori javna rasprava o svim pitanjima iz kulturnih oblasti. Sistem koji smo primenjivali - kombinacija opšteg sagledavanja pojedinog problema, markiranje problema i sugestija mogućih rešenja ukazuje na tendenciju da se pozitivno utiče na kulturnu politiku i produbljuje odnos izmedju kulture i društva.
Zajednička strana uređivačkog i organizacionog kolegijuma nije ni stranačka pripadnost ni sasvim jednaka ideologija, vec okrenutost ka jasnom, nehermetičnom pristupu pisanju o kulturi, po principu KULTURA ZA SVE.

U cilju degetoiziranja mladih umetnika, koji osećaju da im je jedini izlaz radikalna alternativa,ideja nam je da,vizuelno i kvalitetom papira možemo da pariramo svim postojećim magazinima. Smatramo da ćemo biti avangarda postojećem, ali da izgled novine treba da bude dovoljno prijemčiv i nadamo se veoma skorom izlasku nekog fanzina koji postaje antipod ili avangarda AGIT~POPu, čime počinje da se stvara ozbiljna umetnička i kritička scena, što nam je i cilj. Imperativ je, svakako, da cena AGIT ~ POPa ne prelazi cenu kutije boljih cigareta. Našu ciljnoj grupi čine prvenstveno studenti, zatim mlađa populacija ali i mnogi koji čitaju političke nedeljnike i žele da saznaju više. Tu su naravno i oni koji mnogo rade, zanimaju se za kulturne događaje kod nas i u svetu ali nemaju vremena da surfuju po Internetu tražeći podatke i kritike.


Apsolutni prioriteti su nam

1.decentralizovan pristup afirmaciji kulture ( u tom smislu će nekoliko strana magazina biti posvećene događanjima u unutrašnjosti Srbije ),

2. propagiranju kvalitetnih sadržaja kulturnih i verskim manjina

3. aktivan uticaj ka smanjenju homofobije i ksenofobije u domaćoj kulturnoj javnosti

4.saradnja sa bivšim jugoslovenskim republikama i praćenje njihove „borbe“ sa tranzicionim periodom koji pogađa sve naše kulture

5. stalna saradnja sa stranim kulturnim centrima u SCG i pomoć pri propagiranju njihovih projekata, kao i predlaganje projekata od strane uređivačkog kolegijuma AGIT~POPa

6.aktivnosti vezane za propagandu kulture a koje izlaze izvan okvira izdavaštva ~ organizacije koncerata, tribina, književnih večeri, izložbi itd.