CUTTING EDGE

Dragi čitaoci,

Izvinite. Moramo da razmislimo o svemu. Onda ćemo se ponovo javiti. Evo tema koje, tokom narednih dana, možete slušati na svojim vokmenima, empetrijevima i ajpodima :

1.Iggy Pop - Living on the EDGE of the night

2.Wham! - The EDGE of heaven

3. Bilo šta od U2 live, bitno je da Bono povremeno podvrisne "This is The Edge"

4. Tokio hotel - On the EDGE

5.Stiff Little Fingers - At The EDGE

6. Creed - 6 Feet From The EDGE

7.Aerosmith - Living on the EDGE

8. AC/DC - The razor's EDGE

A zašto se ne podsetiti i filmskih ostvarenja kao što su "The Edge" Lija Tamahorija ili "Briget Jones On The EDGE Of Reason"...

Na fotografiji: Ivica

BAUK

Među intelektualnim „trendseterima“, ekspertima za temu „kako razmišljati a ostati „in“, jugo je verovatno najomraženija od svih mogućih nostalgija.
Zanimljiv razlog za ovakav stav može se nazreti u činjenici da su pobednici iz Titovog režima, preko svog potomstva, ostali povlašćeni i kasnijim godinama. Ipak, učešće u pokretu koji propagira zaborav perioda 1941.-1980., pruža mogućnost i za brisanje sopstvene, ili uloge predaka u tadašnjem društvu. Poznato je da je većina rokera iz tzv. „novog talasa“ odrasla u totalnoj sigurnosti, mnogi od njih bili su deca vojnih lica, što im je omogućilo dovoljno vremena i novca da organizuju serklove u kojima su stvarani popularni bendovi. Umetnost i kultura jesu hobi povlašćenih. Oni koji to nisu, moraju da rade, zarađuju ili studiraju bolje naplativije fakultete od FDU ili FLU ili škole života. Sa druge strane, mnogi disidenti ili marginalizovani u socijalizmu, od svojih su protivnih stavova stvorili vrednu monetu , što kroz novorođeno-nacionalističke institucije u „godinama raspleta“ ili kroz širenje građanske misli u zemlji i inostranstvu tokom devedesetih.

Za reviziju prošlosti, period u kome živimo je idealan . Posleratna Jugoslavija i simboli antifašističke borbe, u Srbiji se odbacuju uvek uz jednu rečenicu kojom se potencijalnom sagovorniku osporava pravo na dilemu. Ako se pomene npr. „Tito“ sledi replika „Goli otok“, a ako se pomene npr. „Sava Kovačević“, besni sagovornik će odbrusiti „Ludak koji je ubio 38 (!?) članova svoje porodice“.
Naravno da objektivnog pristupa ne može biti ako se „van snage“ stavi jedan ogromni period domaće istorije.

O svemu ovome na jasan a opet dovoljno analitičan način, govori dr Dragan Đukanović, u tekstu ANTIFAŠIZAM NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE : KRIZA I OSPORAVANJE
koji je objavljen u knjizi "Nacija kao problem ili rešenje / Istorijski revizionizam u Srbiji".
Ovo izdanje novosadskog omladinskog centra CK13 urađeno je u saradnji sa sjajnim kuda.org, a sve ove organizacije su u najtešnjoj vezi sa vojvođanskim Muzejom savremene umetnosti, i čine nukleus nove, moderne, liberalne misli u Srbiji.
( o ostalim knjigama ove ekipe ljudi biće posvećen poseban tekst )

Dakle, Đukanović svoj tekst počinje činjenicama: u II sv.ratu poginulo je oko 300.000 partizana, a više od 400.000 je ranjeno. Ovaj antifašistički pokret stajao je protiv stvaranja dve grandomanske, nacionalne države: Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ističe se da je antifašizam i njeove tekovine u Evropi duboko poštuju, dok se, što je primetno najviše u Srbiji ( prim.ur.), ovdašnji antifašizam marginalizuje ignoriše ili potpuno negira.
Nacionalistički diskurs jeste onaj u kome se, u svakoj od ex-YU zemalja, osuđuje „tuđ kolaboracionizam“ ali i besmisleno, prenebregava sopstvena uloga u periodu kada su pojedini narodi poslednji put u svojoj istoriji bili na „pravoj strani“.

Vratimo se na početak teksta: vrline NOB-a osporavaju se na osnovu ličnih ili političkih zahteva istorije. To se zove pseudoistorija i stvara se na osnovu personalnih animoziteta, mitova i na nenaučnom pristupu istoriji.
Kako kaže Aleksej Kašjuhas u svom tekstu "Istorijski revizionizam kao pseudoistorija" iz pomenute knjige, ovakav „spining“ istorije može se načiniti na nekoliko načina: koncentracijom na slabe tačke unutar istorijskog znanja, bez da se mnogo ističe sopstvena pozicija
( kaže se: Sava je zlikovac, ne kaže se : a moj deda je bio četnik ili pre rata smo imali sedam stanova, a posle rata nam je ostao samo jedan ), zloupotrebljavaju se greške u istorijskim navodima ( Tito je mrzeo Srbe ), obilno se koriste odlomci i citati van konteksta, naučne debate o određenom fenomenu skreću se na temu da li fenomen uopšte postoji, dokazima se pristupa selektivno ( privredni razvoj SFRJ je manje bitan od "rurbanizacije" tj. poseljačivanja gradova ), ignoriše se poznato ( partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, Tito je odbacio rusku dominaciju ) a fokusira na manje poznato
( Sava je ubio svoju porodicu, partizani su terorisali „visoko-plafonske“ građane ) i na kraju, ovi se podaci onda predstavljaju kao strogo naučni, neutralni i objektivni, često upotrebljavajući naučni žargon, akademske titule i drugo.

Lažno sećanje, ili nedovoljna, dakle nenaučna „objektivnost“ rađaju nove polazne osnove za konflikte.

Jugonostalgija, ili nepristrasna evaluacija dela Josipa Broza spinovane su, ponajviše u srpskim intelektualnim krugovima, u domen psihološkog poremećaja ili nepojamnog kiča. Žal za mlados’, kosmati alkosi koji kukaju nad neprežaljenom gitarom i logorskom vatrom u Kuparima, jadnoća kupovanja „levisica“ u Komisionu...sve ovo su nametnuti simboli koji odlikuju potencijalnog jugonostalgičara.
Takođe, postoji i ovdašnji prezir ka recimo Azri ili „novom primitivizmu“, dok se sa druge strane glorifikuju beogradski bendovi, prvenstveno Idoli ( koji su, kao što znamo,umetničkim kontekstualizovanjem pravoslavne i nacionalističke ikonografije upravo bili nukleus za različite pseudoumetničke projekte naci i nacionalne estetike tokom 90-tih) ili nategnuta i pretenciozna Ekaterina Velika, o kojima se novinari retko kritički izjašnjavaju, prvenstveno iz poštovanja prema prerano preminulim članovima.

Zbog svega navedenog, veoma je intesantan pokušaj koji ovih dana zabavlja glavni grad, gde dvojica mladih, afirmisanim profesionalaca organizuju „Yu wave dernek“, večernju zabavu na kojoj se isključivo sluša muzika koja je u bivšoj državi smatrana za najniži nivo neukusa.
Crvena jabuka u pank obradi, drugi, nekomercijalni album Plavog orkestra, grozote poput Alise, Kerbera ili Osmog putnika ili poslastice u vidu Heroja, Divljih anđela i Bezobrazno zeleno,prvi put mogu da se čuju sa zvučnika koji se ne nalazi u autobusu na liniji Beograd-Unutrašnjost.

„Akumulacija intelektualne bede“ i jednoglasje u medijima koji diktiraju parametre visoke kulture dovelo je do okretanja glave ka, a ne od tabua. Ova žurka postala je „guilty pleasure“ za sve one koji su godinama, preko novina i rok-kritičara, ubeđivani da ne treba da veruju da u muzici postoji bilo šta drugo osim Discipline Kičme.
I zato, kada Saša Lošić otpeva prvi stih sa albuma Smrt fašizmu, u kome kaže „Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“, tabu se samo udvostručuje.
Zamišljena zajednica koja nameće pravila pogleda na istoriju i zakone dobrog ukusa, postaje nešto što je spolja, dok „uživaoci unutra“ za tu zajednicu, jesu poštovaoci lošeg ritma, apologete zlog komuno - režima ili intelektualno posrnuli sektaši kič estetike, sve ono što je kobajagi krasilo Idole, a čime se, kako je vreme pokazalo, mogao podičiti jedino veliki Lajbah.

A onima koji misle da prethodnih 20 godina relativizacije i osporavanja vrlina antifašizma u Srba nema veze sa predstojećim izborima, šaljemo poučni citat Džorža Orvela "Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost."

TAJNA SRPSKE SFINGE

ili Briši briši suze s lica, ja sam tvoja uskršnja poslanica...

Ako je, kako kažu neke verzije, Nešung proročište ( Nechung Oracle ) koje je 1959. savetovalo Dalaj Lamu da napusti Tibet, bilo instruirano od strane CIA, onda su sve istorijske onostrane poruke podložne sumnjama: Mojsijev grm, Isusov lav, Arturov gral, poreklo crnog kamena, vizije Alena Čumaka...Sva zvanična mitologija je tu da se preispita...

A šta ako je car Lazar radio za Turke?

Pa je njegov zadatak bio da se žrtvuje svo plemstvo, tako što će plemići, nekom zapaljivom retorikom, zaboraviti kako su nemoćni pred nadmoćnim Turcima. Deo dila se, naravno, sastoji u tome da Laza preživi i u svojstvu zaštićenog saučesnika, u blaženoj anonimnosti puši nargile u svom privatnom haremu, somewhere on the outskirts of Ottoman Empire.
Jer ako je car odlučio da u samouništavajućem činu žrtvuje sve što u tom trenutku valja u njegovom carstvu, tu nešto debelo nije normalno.
I onda se pitamo zašto? Šta će to časnom Lazaru? Možda su ga svi nervirali, možda su mu dugovali pare, možda ih je zezao...Ili se, zamisli sad ovo, primio na Islam.

„U januaru zime gospodnje 1389. na dvor Hrebeljanovića stiže glasnik. Sneg mu je prekrivao svaku stopu, pa stope više ne behu stope, već sneg koji prekriva svaku stopu. Glasnik otrese i poslednju pomisao na zeleno, koje je ostavio iza sebe, pa isisa poslednje oko iz poslednje pileće glave što ih je nosio u torbi od kravlje kože, od tela jedne posebne krave, koja se kožom zove ali se, posle pada Vizantije, raspada od tuge neumrlog goveda....“

( Fast forward : Turski glasnik, Muratov kum, zvani Kurat, dolazi kod Laze. Upoznaju se. Večera, piće, vino, rakiica, ovo, ono...Kurat počinje da objašnjava doktrinu islamske religije. Car pomahnita, kao „nećeš ti mene u mojoj kući da zračiš, sektašu bolesni“. Izbaci glasnika na sneg. Glasnik ugine na putu nazad. Ali, na dvoru su ostale knjige. I malo, po malo, tako do prvog juna, Laza u tajnosti čitucka za Srbe posebno preveden Kuran. Posebno mu se dopadne onaj deo sa odlaskom u raj i devicama...Mada, Srbin je to. Raj je raj, ali daj ti meni prvo malo šator i nargile, na carstvu zemaljskom.
Cimne Murata, naprave dil, iste godine u julu, u Ravanicu pošalju neko fejk telo...)

Kad se manemo sprdanja sa Pavićem, i pogledamo u srce tame, vidimo da nas tamo čeka v.d. Patrijarha, don Amfilohije, sa novim hitovima: njihovo udruženje poručuje,
( a sluša ih većina, jer je danas pravoslavaca više nego što je bilo komunista
četres’ devete ), da se treba držati kosovskog zaveta. Pa što onda otvoreno ne podrže Koštunicu na izborima, nego ovako migolje, k’o pusiji.( od engl. pussy, pa u množini ). Kažu oni još „svojim radom i čestitim življenjem zaslužimo i sačuvamo pred Bogom Kosovo i Metohiju”.
Da li se to odnosi i na deo Kosova na kome žive Albanci? Da Srbi treba da budu OK prema Albancima, pa će bog da ih u sledećem izvlačenju nagradi nekom kul rezolucijom u UN? Sve je potpuno zagonetno.

Dajte ljudi, šta je taj zavet, anyway, kad se prevede na danas i ođe?
Poznavajući opus potpisanih, možemo samo da pogađamo:
a ) pobiti sve Šiptare b ) dozvoliti da Šiptari pobiju Srbe, pa to proglasiti pobedom
c ) utvrditi da li su Šiptari za SPC ono što su Turci bili za Lazara onomad
d ) pimpovati Pahomiju mališane
Nema dobitne kombinacije. Niko da kaže KONKRETNO šta znači „držati se zaveta“...I’ve made it through the wilderness, somehow I made it through... i ostala je samo jedna dilema. Šta je zavet?
Neuhvatljiv, neizreciv, nesaglediv, nenadjebiv. Šta je? Amfi, reci, plizimo te sa šlagom.


Pre par godina, magazin Foreign policy napravio je anketu među vodećim svetskim intelektualcima, o tome šta su najopasnije svetske ideje. Lista „The World’s Most Dangerous Ideas“ izgleda ovako: War on evil ( kao “evil” se označava islamski terorizam ), Business as usual at the U.N., Transhumanism, Free money, Undermining free will, Spreading democracy, Religious intolerance i Hating America.
Nezvaničnu, ali ključnu srpsku politiku vode oni koji veruju u barem pet,od osam navedenih ideja.
U prethodnom tekstu pominjali smo fascinaciju likom i delom kneza Pavla, pa se u skladu sa uskršnjom poslanicom i nedokučivom porukom, pitamo: ako ste voleli Pavla, šta imate protiv Vuka Brankovića?

ZBOG SIRA I KROMPIRA

Suprotno popularnom uverenju – ne vole svi isto. Na primer, kad je u pitanju hrana, mnogi posetioci dorćolskih restauracija će izjaviti: „Ostrige, biftek, šampanjac, jagode, San Pjer, japanska otrovna riba, od voća samo kumkvat, odličan je i dimljeni sir koji sam probao-la kod Titikake, jastog...ali samo ako je spremljen tu i tu...“ i tome slično.

Jedan se naš sugrađanin ovih dana vratio u Beograd, pa postavlja pitanje : „Koji je qrac ovim ljudima? U svim kafanama, u svim jelovnicima dokaz nivoa je hebena RUKOLA. Svuda rukola sa ovim, sa onim...Kao možemo da ne potpišemo SSP, ali MORAMO da jedemo rukolu!“Naš sugrađanin je takođe zgrožen i time što je sad svako „iz neke priče“ ...Ili kako kažu batice „zreo sam za jednu zdravu priču“ što je u prevodu, iz osamdesetih, „smirio se, izaš’o na taksi“...

No, vratimo se sad jednoj ludačkoj priči, o hrani je reč.

Palamuđenje o kulinarskim veštinama i dobrim restoranima zauzima veliki deo svakog gradskog razgovora. Najdosadniji su upravo oni delovi kada se akteri prisećaju svojih putovanja, daju detaljan opis restorana, muzike i atmosfere, da bi se posle pola sata stiglo do menija, pa onda podrobno, plus i koje vino, i koliki ceh. Aman, zaman. Ne zanima me. Ne zanima me šta ste gde jeli, i koliko platili, osim ako ne planiram da odem u neki grad, pa pravim anketu da se poštedim lutanja. Ne hvališite se svojim gastronomskim eskapadama – dosadno je ali i neuviđavno. Možda sa vama sedi neko ko nikada nigde nije putovao, i biće mu samo još gore. Ako hoćeš, napiši i objavi na netu, na forumima ili slično...Pa kad neko putuje, može da gugluje i da pročita savet.

Naravno, moralna pouka nije tema ovog teksta. Niti, ne do bog, moj gastronomski ukus, za neke neukus, koji se od gastro-snobizma sopstvenih roditelja,tinejdžerskog foliranja a la „ta(r)tar u Franšu“, svakakvih eksperimentisanja na raznim putovanjima, sveo na neiskompleksiran pogled u sopstveni prehrambeni afinitet. Ove reči ispisuje vernik svetog trojstva po kojem je Otac - Pizza, Sin – Burek a Sveti duh – McDonald’s. I tačka.A da se odužim i svom starozavetnom uporištu, napisaću i da Jehova, taj zagonetni bog čije je ime tajna, na mojoj trpezi predstavlja najmističniji dvojac : krompir, sa korom, prepečen u rerni, a u koji se, kad je gotov, udrobi slaniji mladi sir. Amin.

Zašto je krompir sa sirom tako mističan? Zato što kombinacija „vrsta sira i vrsta krompira“ mora da bude prava, što se ne dešava tek tako. To je već pijačna Kabala.

Agit Pop je jedan od prvih pisao o fenomenu Facebook. Online magazini daleko efikasnije i zanimljivije prate šta se u svetu događa, jer, evo, tek se ovih dana u „ženskastim“ časopisima otkriva „fejsbuk Amerika“. Iako su pojedini teoretičari sajber spejsa prognozirali brzo zasićenje, u Srbiji je sve više onih koji se uključuju na FB, a samim tim i sve sve više potpuno bizarnih grupa(cija).

Jedna od najluđih svakako je „GDE JE SIR U MOJOJ KIFLICI SA SIROM“, grupa posvećena lamentiranju nad pojedinim pekarama koje, kako dizelaši kažu, „fušere sa prilozima“, u prevodu, ne stavljaju dovoljno nadeva u svoje punjene proizvode. Ova ideja privlači pažnju svakog, na serbske camp pojave nabaždarenog mozga, ali navodi i na razmišljanje o prilozima. Loših se ne sećam, ali ima jedan dobar: bavarska rolnica u pekari AeN preko puta Taša. Sjajno pecivo, divan sir, preporučujem.

Druga ekipa, kojoj šaljemo pozdrav, formirala je grupu „Slobodan Jovanović Cicko“. To je, koliko se razume iz tamo objavljenog, profesor biologije u jednoj gradskoj srednjoj školi, čije provale i fore bivši učenici rado prepričavaju, a postavljena su i dva videa, na kojima svi mogu videti gosn. Jovanovića. Genijalno.

Treće, mada ne manje zanimljivo, je DRUŠTVO ONIH KOJI MRZE MEŠANJE REČI JE L’ i JER i ima čak 1200 članova.

Vraćamo se na gradske ulice: Brankova, na primer. Nikome ne bi palo na pamet da upravo u Brankovoj postoje čak dve knjižare u kojoj se mogu naći raritetne knjige, po sramotno niskim cenama. Naš plen: Petrović, Marksizam i književnost I i II, Fokner: Nepobeđeni,Giljen : Književnost kao sistem, Špengler: Propast Zapada itd. Poseban trenutak predstavljalo je skidanje prašine sa primerka „Hrvatskog fausta“ Slobodana Šnajdera, najveće drame napisane na jeziku kojim govorimo, o čijoj će se nad-vremenskoj snazi i važnosti tek pisati. Sve zajedno, cena za desetak naslova bila je oko 3500 dinara.Zanimljivo je da Marks i sve u vezi sa njim ne prelazi 300 dinara po knjizi ( zato što je u Srbiji, zbog ranijeg zamora materijalom, on veoma out ) dok se Hana Arent drži na 1200 ( liberalno-levičarski super-šik ).Moda ima diktat, čak i među knjižarima.

Ništa o politici, dok ne prođu izbori. Aktivno političko angažovanje urednice ovog magazina, koja je kandidat za poslanika na odborničkim listama jedne partije, znači da nećemo uzurpirati Agit-Pop u cilju Agit-Propa. Do sada je, u više od tri stotine tekstova, napisano sasvim dovoljno, publici ne mora da se gura prst u oko, ne bi li uočila evidentno.

Kako smo pomenuli Šnajdera, završićemo ovaj tekst jednim citatom, iz govora koji je ovaj veliki umetnik održao 1988., povodom tridesetogodišnjice osnivanja JDP. Za ovakav kraj, postoji još jedan razlog-pokušava se, i danas, kao i prethodnih godina, izjednačiti komunizam i fašizam, partizani i četnici, mnogi nekadašnji fanovi Ljotića i Nedića uvaljuju se, kao životinje, u mirišljavu mrcinu levičarenja i lažu novostečenim parfemom. Najgledanija predstava tokom devedesetih godina prošlog veka upravo je bila ona o dilemi rat ili pakt, „Knez Pavle“ JDP-a, koju je videlo preko 42.000 ljudi. Fini Beograd je saosećao sa Selenićevim Pavlom, koga je mučila dilema da li da spasi sopstveni narod, ali nigde nije bilo dileme da li je narod želeo da bude „spasen“. Ima onih koji su i onda i sada znali da ovakva dilema ne postoji. Šnajder kritikuje komunizam boraca koji su postali pobednici, ali ne komunizam boraca. Razlika je suštinska i dramatična.

„Dakle, drama Hrvatski Faust naročito ne u Ciullijevoj režiji ( Roberto Ćuli, prim.aut ) ne povlači znak jednakosti između fašizma i komunizma. Fašizam je čak, čulno, da ne može biti jasnije, prikazan kao Missgeburt, kao pobačaj. U tom je smislu on, kako bi Hegel rekao, čak i po svojim najvišim određenjima za nas prošlost. Što ne znači da je u historijskom smislu posve likvidiran. Komunizam pak, u trenutku kad se skrutnuo u državu,u za se teškom trenutku kada su borci postali pobednici, postao ideologija koja je, kao što svi znamo, došao u teatar sa ideološkom narudžbom...Komunizam se izmaknuo u čežnju i jako se prepao svojih prvih historijskih izvedbi, koje su naravno tek kvazikomunističke.Vaše je kazalište – Jugoslovensko dramsko pozorište-nastalo u jednom nama današnjima već neobično doba kad je još bilo moguće dekret ispuniti čežnjom.Danas, naprotiv, na jednu vrlo jednostavnu i, čini mi se, elementarnu čežnju – da živimo zajedno, žele ovjesiti što je moguće više dekreta..."

POGLEDI NA SEKS, SMRT I NOKAUT

Seks prodaje, jedan je od zakona advertajzinga. If it bleeds, it leads, prvi je princip modernog novinarstva, posebno u elektronskim medijima.
Mera u kojoj je čovečanstvo fascinirano seksom i tragedijama, dokaz je neobične veze između erosa i tanatosa, dakle kohezije i destrukcije, o čemu je Sigmund Frojd pisao još 1922.
Pogled kojim mali Džim Morison posmatra saobraćajnu nesreću i izginule Indijance
( film The Doors, Olivera Stouna ), na planu racionalnog, pogled je voajera, zadovoljnog što se nesreća dogodila nekom drugom, dok nesvesno, oko ne može da se okrene od smrti, jer je ništavilo ono mesto kome želimo da se vratimo. I otuda nam smrtni nagon, ljubav prema avanturama, padobranima, brzoj vožnji, rolerkosterima, heroinu, sadizmu, mazohizmu ili seksu bez zaštite.
Ipak, od kolevke pa do groba, treba nešto i raditi.
Karl Marks je još u svom maturskom radu, iz 1835., istakao da niko ne može biti zaista veliki čovek ako stvara samo za sebe.
Sto sedamsedet i tri godine kasnije, društveni angažman imperativ je svakoga u srpskom društvu od IQ 17 do IQ 170. Na ovaj ili onaj način, i mlado i staro, poseduje svest o društvenim odnosima i političkom trenutku. Mnogi mladi glasaju za radikale, a tako se i ponašaju, što smo mogli da vidimo tokom post-mitingaškog razvaljivanja grada. LDP se svojom novom kampanjom fokusira upravo na tek stasale glasače, u želji da zadobije nove pristalice među populacijom od 18 do 25 godina. Demokratska stranka, navodno, stoji iza organizacije „Evropa nema alternativu“, čije akcije veoma podsećaju na doba Otpora.
Radikali i G17+ koriste Knez Mihajlovu ulicu kao poligon za merenje kreativnosti svojih podmladaka, što je ok, jer svi mladi vole da se ponove u Zari ili Springfildu, a griža savesti zbog još jedne kupljene krpe najbolje se odagnava sa pet minuta promišljanja politike kroz letak tutnut u ruke. ( Za one malo sofisticiranije, tu je uvek Orka sa svojim štandom, pa ako je bačeno 5000 dinara na ’aljinicu, možemo pomoći kucama sa 100 dindži, nije smak sveta ). Prevelika opsednutost bilo kakvim društveno-korisnim radom za motiv uvek ima niže pobude, koje mnogi ne žele da otkriju u sebi, pa su nam psihijatri uskraćeni za jedan deo novca koji i njima pripada.

Veliki brat je otvorio veliku priču o seksu. Posle tragičnog kraja prošle sezone VB, u kojoj je dominirao Tanatos, ovaj put sve je prštalo od Erosa. Ajs je rekao da voli žene samo ako ih plati, Bičarka je izjavila da Ajs voli da liže, Vikler je vaćario Mašu, onda se žvalavio sa Kajom, Milić je imao nestašne snove sa Mimi, a Era je prevazišao sve u svojoj posvećenosti Slađi, izjavivši da bi rado pio njen urin, jer je „ sve njeno slatko“.
Erina žena je poručila kako je on spreman za Lazu Lazarevića ( bolnica za duševno obolele ). I tako je probijen još jedan moralni kordon u srpskim medijima. Neko će reći da je počelo potpuno srozavanje, dok je za nas bolja reč demaskiranje.

Tanatos opet, tavori u mračnoj utrobi dva turobna medija, NIN-a i RTS-a :
Tijanić u svojoj kancelariji ima plakat sa sopstvenim likom na kome piše „Kurčevito“, pa je njegov „vaspitni šamar“ samo nastavak onoga što ga svaki dan gleda sa zida, sam sebe podsećajući da mora da bude kurčevit, jer jedino tako može da ostane ljubimac Tadića, Koštunice i Nikolića. Zašto? E, i to je pitanje za stručnjake. Zbog čega je vladajućoj strukturi potreban baš takav direktor javnog servisa? Zašto ne angažuju nekoga ko ume da napravi dobru televiziju, koja bi bila rado gledana i van najjužnijih delova Srbije ili domaćinstava koji ne poseduju kablovsku? Zašto na to mesto ne postave nekoga čije ime, kroz zube, građani neće pominjati svaki put kad moraju da plate pretplatu za nešto što ne gledaju i preziru iz dna duše? Zašto Tijanić ne postane šef obezbeđenja RTS, a na njegovo mesto ne dođe bilo ko drugi ( možda sadašnji šef obezbeđenja, ma sigurna sam da je i njemu "Žikina šarenica" dno života ). Televizija koja se plaća mora da edukuje. Ali ne samo o starosti svakog kamenčića na tlu LDK ( lažna država Kosovo ), već mora da nameće ukus. Neko ko nema ukusa, neko ko je kič sam po sebi, i svojoj skandaloznoj političkoj karijeri, punoj udvorištva najgorima i vređanjima najboljih, ne treba da odlučuje o sadržaju. Takav neko treba da se taba, kurčevito, po sudovima, ringovima,da snimi Roki šesti deo, ili slično.
A KNIN je, u duhu početka predizbornog meča, ovih dana objavio tekst o "staroj, dobroj" redakciji Pogleda, istakavši sve one perjanice levice koje su nekada pisale za ovaj časopis. U posebnom tekstu, pod naslovom „Nikola je bio najbolji“ pomenuto je angažovanje dr.Nikole Samardžića o čemu je već pisala NSFM ( nova srpska fašistička misao ) na svom sajtu. Transkripti tekstova koje je Samardžić objavljivao u Pogledima prvi put su, podsetiću, objavljeni na jednom od formuma LDP, a Samardžić na ovu temu, za Peščanik, kaže:
„ Ja pre 15 godina nisam mislio kao što mislim danas i ja se toga stidim. Ja se ne kandidujem za javne funkcije, jer smatram da nije prošlo dovoljno vremena. To treba da bude pravo i obaveza generacije koja dolazi iza mene. Pokušavam da pomognem ljudima, da im kažem da nije strašno preskočiti neku fazu svog mišljenja i promeniti se. Ljudsko znanje se razvija, Karl Poper je u Bedi istoricizma ukazivao da mi na osnovu poznavanja prošlosti ne možemo saznati budućnost, jer ne možemo predvideti na koji način će se razvijati naše buduće znanje. To je jedna od osnova liberalnog mišljenja, mi ne znamo šta ćemo misliti sutra, ali je potrebno da se suočimo sa našim bivšim načinom mišljenja zbog kojeg smo počinili određene greške. I ako ih ponovimo, one se neće ponoviti u istom obliku i ispašće smešne, kao i čitava ova politika koju Srbija nakon 1999. vodi prema Kosovu.”

Poređenje između „slučaja Pogledi“ i „slučaja šamar“ se nameće: „javnost“ koju zapravo čini skup medija pod kontrolom države i njene bezbednosti, olako prelazi preko Tijanićevih višegodišnjih fekalija - šurovanja sa Karićem, Mirom Marković, napadanjem Đinđića, histeričnim ponašanjem u studiju sa Radmilom Hrustanović...ali se zato nekoliko tekstova od pre 15 godina, koje su pisali predstavnici tzv. drugačije Srbije, ne opraštaju, i nad njima se seiri unedogled. Činjenica da se neko javno stidi nekih delova sopstvene prošlosti, za mind-frame testosteronskih, kurčevitih Srba je van diskusije. I zašto bi se stideli? Vladaju svim medijima, a samim tim i stavovima tuplje većine, mali ljudi u televizoru se pomeraju u njihovom ritmu, plavuše govore ono što oni sastave...što ide do tačke da nam zastrašujući lik, koji izgleda kao upravnica konc logora, sugestivno poručuje kako „moramo čitati Politiku“. Japanski horor u kombinaciji sa Orvelom. Spooky...

Vraćamo se seksu: ovih dana se vodi i specijalni rat između takmaca na političkoj sceni. Cilj je diskreditacija protivnika kroz plasiranje informacija o tome ko je sa kim u kres-šemi, ko se zbog koga razvodi, i čija je pozicija uslovljena dopunskim radom u državničkim posteljinama...Ovaj rat je rovovsko-gerilski, dakle ne ide kroz „žute strane“ već po kuloarima, žurkama i prijemima a postiže se manje od nule. Zemlju sperme i krvi ništa ne može iznenaditi. Osim da neko napreduje bez kresanja , ili da se neko stidi nečega što je davno izjavio ili napisao.

OTIŠO! ILI GDE ĆEŠ BITI KADA BUDEM NIKO...?

A da je došlo vreme za veliko majsko spremanje u gradskim institucijama kulture, dokazuje i organizacioni svinjac koji prati gostovanje slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka u Dvorani kulturnog centra Beograda.
Agit Pop je najavio ovaj značajan događaj, a ono što je od samog početka nejasno je zašto se Žižek pojavljuje u tako maloj sali kakav je DKC?
Pretpostavljam da je u pitanju sindrom-bolje da deluje prepunjeno nego srednje puno, o čemu se uči u svakoj PR školi.
Anyway, emailovi koji su stizali od organizatora su navodili da se „karte za predavanje Slavoja Žižeka mogu podići na blagajni DKC, u petak 21.marta od 16h“. Kao poštena građanka, u petnaest minuta do 16h, ispred blagajne DKC srećem još jednog poštenog građanina, Dimitrija Vojnova.
Na staklu, zalepljeno isto ono obaveštenje „karte za predavanje mogu se podići od 16h“ ali je, preko 16h neko je hemijskom olovkom nažvrljao 14h, a ispod dopisao PODELJENE SU!.
Zbunjeni, Vojnov i ja pokušavamo da kontaktiramo nekoga od organizatora, koji se, prirodno, ne javljaju na telefon.
Negativno inspirisani, a dok Dragan Vojnov čeka u kolima na mestu gde ga milicija može globiti za 2000 din, pokušavamo da rekonstruišemo ovu notornu glupost koju su nam „dovodioci Žižeka“ priredili:
Dakle, karte su počele da se dele u 14h, umesto u 16h. Za to nije znao niko, osim guzonja iz Sekretarijata za kulturu,bratskih institucija i vipova. Onda su svi ti sekretarijati i ministarstva poslali svoje amaline da im na noge donesu karte, to je trajalo do 14:15, pa je blagajna zatvorena.

Zašto su ljudi uopšte i pozivani? Nije poenta u onima koji mogu da se snađu, ovo pišem u ime nekih studenata filozofije ili sociologije koji su nasamareni, bez izvinjenja. Videla sam ih, kako stoje ispred blagajne, malo su opsovali, ali deluje kao da su već navikli da ih država i njihovi „kulturnjaci“, koji su prekjuče čuli za Žižeka, ponižavaju kako god stignu.
Ne znam kako vladajuća gradska koalicija planira da nastavi da vlada. Neko će reći da su važniji mostovi, parkinzi, parkovi, od nekakvih tribina i predavanja...mada. Koliko znam, svaki glas se računa, svaki od klinaca koji su popili ispalu će sigurno porazmisliti o tome koga zaokružuju na lokalnim izborima. Ako nije jasno, evo mi ćemo reći: institucije kulture u gradu vode pretežno kadrovi DS. Pa vi vidite šta ćete.
Oni će se prisetiti ovakvih primedbi tek onda kada odu, i kada nastave da „budu niko“, što su bili pre funkcija.
Možda će sutra i članovi „tajnog udruženja koji su znali da se karte dele od 14h“ na vratima pročitati obaveštenje OTIŠO!, ako retardirani organizatori odluče da, na primer, pomere predavanje sa 12h na 10h, za šta će,naravno znati samo članovi još tajnijeg udruženja...

Što se Žižeka tiče, bilo bi super on sazna za ovo, jer se i sam bavi pitanjem šta je to što definiše Balkan. Granice Balkana mapira ignorisanje običnog čoveka, nemar vlasti prema građanima je „crvena linija“ ( copyright by BoTa ).
Gde je Balkan?- pita Žižek. Srbija je Kosovo- odgovara Agit Pop.

NOW, IMAGINE SHE'S SERBIAN

Čovek je, od samog početka civilizacije, postao sposoban da uvidi događaj i njegov efekat. Dakle, dogodilo se X, i posle toga sledi Y i Z. Ovo je osnova na kojoj se temelji zapadno učenje filozofije istorije.
Da bi se donekle sagledalo “stanje nacije”, u ovom slučaju srpske, setimo se filma Džoela Šumahera “A time to kill”:
Podsećamo, Metju Mek Konahi tumači lik advokata koji brani oca crne devojčice silovane od strane grupe belih mladića koji su oslobođeni od optužbe, što navodi oca da “uzme pravdu u svoje ruke”.
Suđenje se odvija na jugu, gde su crnci predstavljeni kao građani drugog reda, a u skladu sa tim porota je bela i ostrašćena. “Završna reč”, posle koje Mek Konahi dobija slučaj, koncipirana je veoma zanimljivo: advokat do detalja opisuje zlostavljanje devojčice, sugestivno se obraća poroti, i na samom kraju kaže: I want you to picture...that little girl...Now, imagine she's white.

Danas u Srbiji nema empatije, dakle identifikacije sa patnjama nekog drugog, ali ni svesti o uzroku i posledicama. Nema ni tolerancije za preispitivanja. Opasnost po sve koji su drugačiji, počela je kad i pumpanje ex-YU nacionalizama, a svoje ovdašnje korene ima u nikada do kraja razjašnjenom slučaju Martinović, pa knjizi Magnum Crimen, memorandumu SANU, pojavi Slobodana Miloševića i svemu što je usledilo. Da smo srpski geografski prostor posmatrali sa neke druge planete, tok razvoja političke situacije mogao je biti lako predvidiv – sa jedne strane su Albanci: organizovana iredenta, jasna politička ideja, jak lobi u najjačoj svetskoj sili. Sa druge strane Srbi: potpaljivači ratova, gubitnici ratova, oni od kojih se beži, idejno rasplinuti,očajan lobi i još gori imidž. Albanci vode rat protiv Miloševića i dobijaju ga. Srbi vode rat protiv Miloševića i gube ga. Milošević je u Srbiji danas življi nego ikada. Njegov legat je suština politike DSS i SRS.

“Ti nisi Srbin” i “Ti si ne-srbin” nisu iste izjave. Živimo u državi čiji je ustav nacionalni,pa ova filozofska razlika može postati povod problema za građanina. Atmosferu linča, koja je možda još više atmosfera Dejvida Linča, stvaraju muškarci koji ne umeju da prihvate poraze, čak iako ti porazi nisu njihovi, alfa-mužjaci koji se sa setom sećaju vremena kada je Legija sa odredima smrti divljao po susednim državama ali i Beogradu, vremena kada su “nas” mrzeli i kada su “nas” se plašili. I eto, nekoliko godina kasnije, utvrđuje se prava veličina nacionalnog penisa, te se ovi mužjaci okreću ruskom udu, koji deluje kao zamena za “naš”, nepostojeći.

Tužno, ali ovakva primitivna paralela ima uporište u realnosti. Na horizontu se, kao mogućnost, pomalja lustracija, ali ne onakva o kakvoj mašta većina čitalaca ovog bloga. Svi koji su postavili znak pitanja nad žrtvovanjem celokupnog naroda radi "neuseljivog" parčeta zemlje ili dobrobiti jednog masovnog ubice, onda oni koji se zalažu za zajednički život Srba i Albanaca, koji žele reviziju pojedinih događaja iz bliže srpske istorije, koji pitaju "a šta bi ste sa Albancima čak i da se vrati Kosovo?"... dakle svi oni mogu da postanu predmet lustracije koju će predvoditi nacionalno kastrirani pojedinci čiji je jedini model razmnožavanja masturbacija nad povredom međunarodnog prava.Da se šibaju sa Albancima – ne mogu. Da se šibaju sa Amerima – ne mogu. Ali mogu da šibaju nas, po principu daj šta daš.

Jer, ako nisu uspeli da nateraju Tačija da shvati koliko gubi time što se neće kuglati u Delta sitiju, onda će ovi nemoćni “ratnici” svoju potenciju dokazivati nad obnevidelim, izmrcvarenim truplom liberalnog dela srpskog društva. Građanstvo je desektovano, uplašeno ili anestezirano - krilaticom"...onda ništa" ne može se protiv ratničkog mehanizma. "Ako vam nije dobro, onda na ulice!", poruka je za buduće vreme.

Establišment stvara novi front i prstom pokazuje na nove neprijatelje. To se videlo i na ovogodišnjem Festu – u zemlji u kojoj je politička korektnost razbijanje i mržnja drugačijeg, a prava opasnost je nerazmontirani državni ubilački aparat, koji je do ovakve "korektnosti" i doveo, pojavio se degutantan pro-režimski film, u kome se, uz obilje sveopštih mesta, markiraju svi dušani svakog pravog naciste: Jevreji, homoseksualci, levičari, ateisti, partizani, revolucionari.

U “filmu” “Miloš Branković”, reditelj i scenarista je svakoj od grupacija tradicionalno omraženih od strane fašista, dodao još ne-ljudskih osobina. Homoseksualac je Jevrejin i lopov koji krade od svojih studenata plus pedofil, plus incestuozan.
Lezbejke su ateisti i deca su partizana, povezane su sa zlim zapadim kapitalom a jedna od njih se zove Sonja ( kao Biserko npr. ). Umetnici su dekadentni I masni I propali.
Ima tu i neko pozitivan – na primer, inspektor desničar je simpa, a njegov asistent je, još simpatičniji, Slobodan DSS Aligrudić.

Ima tu i nešto apsurdno – mali dizelaši reketiraju uličnog slikara koji je, osim što je jedini reketirani slikar ikada, usput i invalid i nekrofil.
Nerazmontirani državni ubilački aparat se ne spominje.

Kao što smo i predvideli u prethodnim tekstovima, na Beoviziji je pobedila pulenka Željka JUL Joksimovića sa pesmom “Vidovdan dva” iliti “Oro”. Neko je ovih dana napisao da fleka crvene boje na zaštitnom znaku Eurosonga 2008. izgleda kao razlivena krvava mrlja.

Sve o čemu smo pisali ima veze jedno sa drugim. Ostaje pitanje šta raditi sa jedinom zemljom na svetu u kojoj istoriju pišu gubitnici?

Na fotografiji : art by Jake and Dinos Chapman

SLAVOJ ZDAJ!

Posle duge oseke, evo i jedne lepe vesti: Slavoj Žižek, harizmatični slovenački “pop-filozof” i “Lakanovski staljinista” dolazi Beograd! O Žižeku, koji je zvezda svetskih razmera, možete čitati u dva texta Dušana Maljkovića
http://blog.b92.net/text/2462/%C5%BDi%C5%BEek%3A%20Humanitarizam%20je%20la%C5%BE%21/

ali i ovde http://www.iep.utm.edu/z/zizek.htm

Takođe, preporučujemo i dokumentarac "Žižek" kao i dužu verziju "The pervert's guide to cinema", njegovo tumačenje motiva i subliminalnih poruka u filmskoj umetnosti.

Gostovanje je zakazano za 22.03. u Dvorani kulturnog centra Beograd.

Na fotki: Žižek kao mladoženja. Nedavno se oženio mladom manekenkom argentinskog porekla.

OFFICE SLUT

Radar magazine objavljuje 100 saveta kako NE dobiti posao! Iz teksta pod naslovom "100 things not to say in an job interview" http://radaronline.com/from-the-magazine/2008/02/100_things_not_to_say_in_a_job_interview_01.php

za vas izdvajamo najzanimljivije replike kojima nećete impresionirati poslodavca:

"What in the hell is this Microsoft Word everyone keeps talking about?"

"Let's just cut to the chase: Who and where is the office slut?"

"I have one word for you: Mensa."

"I've been trying to keep a low profile, as I've recently been targeted by the Mossad."

"So ... what sort of company is Apple?"

"Under 'education,' can I just put 'the streets'?"

"Shall we conduct this interview on my lap?"

THE WHOLE WORLD IS WATCHING

Virtuelni prostor postaje svojevrsna psihološka ustanova: prethodni četvrtak, poznatiji kao „Kristalnaht“ do te mere je isfrustirao sve koji su slušali sadržaj moždanog pakla govornika sa Bine, da je to izazvalo salve blogerskih analiza i samo-analiza, potpuno opravdano.
Of course, i mi iz jednostrano priznatog AGIT-POPa, želeli smo sa vama da podelimo bes prema mentalno posrnulima sa Pijedestala, poremećenim Potpaljivačima, ali i neobično sažaljenje koje smo, prvi put posle 17 godina borbe,osetili prema Miliciji.

Groteskna životna situacija je, ipak, stala na put još jednom ogorčenom tekstu, koga, kako vidite, neće biti.

Samo par sati po završetku Noći Veštica, stojim na pokretnim stepenicama u tržnom centru „Zira“ ( to je onaj koji NE drži Mišković, a koga reklamira „naša najbolja teniserka“, mada bi bilo zanimljivije da ga reklamira „naša najgora teniserka“ ).
I tako, petak je, oko 15h, penjem se.

Sa druge strane, kupci se spuštaju na dole. Tačnije- jedan kupac.
Noseći tri ogromne COIN CASA kese, sa „šarmantnim“ ( b.lj.a.k. ) šeširićem a la Šerlok Holms, niz stepenice Zire spušta se MATIJA BEĆKOVIĆ.

Za one koji su upravo pali sa Marsa, to je ideolog imbecilnog DSS, stranke čiji su flajeri leteli Beogradom krisitalne noći, a na kojima je pisalo da treba „bojkotovati robu i prodavnice onih zemalja koje su priznale L.D.K.“ ( lažna država Kosovo ). Naravno, Italija, postojbina firme Coin, među prvima je „protivpravno“ priznala LDK.
Izmučeni Nenad Jezdić upravo je jos mucnijim stihovima Šerloka Bećkovića započeo Gad Paradu, prethodne večeri.

I šta sad još napisati, scena je toliko bizarna da je svaki dalji tekst besmislen. Narod pozivaju na bojkot, a oni šopinguju u evropskim radnjama, javno i bez blama. Bez sramote. Bez obrazno. Obraz is overrated, anyway.

Od dobrih vesti – Stiven Spilberg snima film o našim omiljenim likovima: Abiju Hofmanu, Džeriju Rubinu, Tomu Hejdenu, Bobiju Silu i ostalim vođama komuno-anarhističkih grupa koje su se, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, borile protiv rata u Vijetnamu.
„The trial of Chicago Seven“ je film koji prati suđenje sedmorici lidera, posle nereda koji su se, u avgustu 1968. doodili na ulicama Čikaga.
Abija Hofmana tumači Saša Baron Koen, a scenario je napisao Aron Sorkin, koji se nije obrukao dramom i scenarijom „ A Few Good Men“, a bogami ni ovosezonskim „Charlie Wilson’s War“.

THE WHOLE WORLD IS WATCHING...bio je slogan demonstracija u Čikagu 1968.

THERE WILL BE BLOOD FOR OIL

The essential American soul is hard, isolate, stoic, and a killer. It has never yet melted.
D.H. Lawrence

Možda je čudno, ali postoje zanimljive sličnosti između Srbije i Amerike. Ovo možemo primetiti gledajući bespoštednu borbu koja se vodi na demokratskoj liniji, između Obame i Klinton ( Hilari ), gde veliki broj poznatih ličnosti i intelektualaca agituju za svog demokratskog kandidata što navodi na, na prvi pogled, trivijalne komparacije. Obama je, na primer, Čeda. Drugačiji od drugih, visok, zgodan, iskren, prodoran, hrabar... njegov politički uspeh je pravo čudo i dokaz da su SAD evoluirale. Hilari bi mogla biti Boris. Iza nje je tradicija, glasači koji idu na proverenu varijantu. Ovakva poređenja, naravno, nemaju baš mnogo veze sa realnim prilikama, ali dokazuju da i u američkom liberalnom bloku postoje suštinske razlike, o čemu smo mogli da čujemo u debati između Baraka i Hilari, vođenoj u državi Teksas.

Zanimljiva je pozicija tamošnjih intelektualaca. Kao i ovi ovde, i oni još od šezdesetih, aktivno pokušavaju da utiču na javno mjenje,rezultate izbora, izbor kandidata, i oni su napisali hiljade protestnih pesama, delovali i javno i u ilegali, želeći da prosvete široke narodne mase. Kao ni ovima ovde, ni njima tamo baš nešto ne uspeva.
Posle ubistava braće Kenedi, vijetnamskog debakla, Votergejta, krize talaca u ambasadi u Teheranu i rata u Zalivu došao je i početak XXI veka, a sa njim i Avganistan i Irak. Vudi Alen se, u ime velikog prezira prema Džordžu Bušu odselio iz Njujorka u Evropu, Noam Čomski i ostali značajni profesori značajnih univerziteta pišu eseje, saopštenja, knjige i...nikom ništa. Administracija nastavlja po svom, što umnogome podseća na sliku koju imamo u Srbiji.

Ipak, postoji jedna ključna razlika, koja odvaja SAD, naciju koja pati od kompleksa više vrednosti, poduprtog ekonomskom i vojnom silu, i Srbiju, zaglavljenu u identičnom kompleksu, ali bez vojne i ekonomske potpore. Amerika se, naime, na vreme obračunava sa sopstvenim promašajima, i to preko filmske umetnosti, čime se stanovništu daje mogućnost najmasovnije katarze. Ne treba zaboraviti da je, samo tri godine posle pada Sajgona, Amerika sebe smela da pogleda u oči, kroz ostvarenja „Lovac na jelene“ i „Povratak ratnika“, oba u trci za Oskara 1979.

Ovi filmovi su, se naravno, bavili besmislenošću svekolikog stradanja u Vijetnamu, a trend anti-ratnog filma i kritičko preispitivanje američke uloge u opštem svetskom poretku nastavljen je do danas.
U Srbiji, ovakav slučaj je nezamisliv. Jer kada su Srbi loši momci, oni su istoveremeno i smešni i simpatični( vidi pod Šijan ili Dragojević ). Kada su primitivni, zatucani i nepismeni, oni su dobro stilizovani ( vidi pod Ognjenka ili Kurcurica ). Kada su autentično zli, okrivimo spregu tajnih službi i mentaliteta ( Bajić-Kovačević ).
Prvo delo u kome Srbi čine zločine zato što, naprosto i među ovim narodom, zamislite!, ima zločinaca, je delo Dejana Zečevića „Četvrti čovek“ koje, i pored mnogih mana, može da se podiči, za srpski film revolucionarno tezom, da je ubijanje nevinih loše, o čemu govore svi holivudski ratni filmovi, uključujući i „Apokalipsu“ koju je za veliki ekran priredio famozni desničar Džon Milijus.

Holivud je shvatio da obračun sa istorijskim demonima može da donese i malo iskupljenja za gomiletinu „Šaputanja na jastuku“, „Pravnih plavuša“ ili „Seksigrada“, koji pod različitim imenima svake godine izlaze iz Fabrike.
Povod za pisanje ovog teksta je film Pola Tomasa Andersona „There will be blood“, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu.

Sumnjajući u nemogućnost nefoliranja Andersona, kopiketa Altmana i Skrocezea
( Boogie nights, Magnolia, Punch-drunk love – su tri grozomorno pretenciozna filma ovog reditelja ), a pribojavajući se napetih glumačkih bravura Danijel-Dej Luisa, i muzike nabeđenih Radiohead, od prvog kadra sam bila uplašena da li ću baciti dragocenih dva i po sata sopstvenog života...
Ali, ne.
„There will be blood“ je onakav film kakav zaslužuju svi koji vole Holivud.
Na samom početku, uz malo reči, puno pejsaža, i muzike koja, kao u koreografiji prati razvoj industrije, vidimo kako se Danijel Plejnvju ( Danijel Dej Luis ) bori da od pionira potrage za naftom postane veliki tajkun. U tome ga prati sin, prema kome Danijel ima nežan očinski odnos.
Otac i sin ostvaruju svoje ambicije u malom selu u Kaliforniji, a tamo dolaze u dodir i sukob sa meštanima ali i sa njihovom crkvom. Dve trećine filma gledalac nije siguran da li za Danijela treba da navija ili je on, zapravo, uber-negativac.

Da ne kvarim bioskopsko uživanje, napisaću još samo da je ovo jedan od najsubverzivnijih američkih filmova poslednjih godina. Lik Danijela je moderno viđenje Velsovog Kejna, kome fali „rosebud“ dimenzija, jer on je demonska metafora zamajca koji je pokrenuo žeđ za kapitalom i naftnim derivatima, zbog kojeg je danas Amerika toliko omražena u svetu...Iako ova objašnjenja deluju jeftino i donekle kič, „There will be blood“ po naboju može da stane rame uz rame sa filmom „Dogvil“, što znači da ostaje u pamćenju dugo pošto ste izašli iz bioskopske sale.
Andersonov scenario, donekle baziran na knjizi "Oil!" Upton Sinclair-a, pisca koji je kritikovao kapitalistizam, skenira period prvobitne akumulacije kapitala, upravo do vremena o kome govori „Kineska četvrt“ Romana Polanskog, dok Dej-Luis svojim likom daruje časni omaž glumi Džona Hjustona iz pomenutog ostvarenja.
Prikazujući spregu između bogataša i crkve i opšte licemerje, „There will be blood“ brutalno vivisecira principe na kojima počiva današnja Amerika, ali navodi i na ponovno poređenje sa Srbijom : dok budete gledali poslednji dijalog između Danijela i sveštenika Ilaja, zamislite samo da su to Mišković i Amfilohije. Sve se perfektno uklapa.

Neverovatno, ali u večerašnjoj „trci za Oskara“ iz sve snage navijam za Andersona.

Kosovo u Srbiji / Nikola Samardžić, "Danas"

Genetski kod političke Srbije danas je zapisan u odgovoru na pitanje ko je, od političara i tajkuna, učestvovao u izvođenju privatne vojske koja je napala žalosne ostatke ovdašnje demokratije: patrljke dobrih odnosa sa zapadnim svetom, privatnu imovinu i osnovna ljudska prava i slobode. Odgovor na to pitanje u jednakoj je meri važan otkrivanju nalogodavaca ubistva premijera dr Zorana Đinđića. I nema neposredne veze s Kosovom.

Nova albanska država, koja je samo albanska, njen međunarodni položaj sporan, a nezavisnost nadgledana i ograničena, nastala je i kao tvorevina srpske politike. Tradicionalna srpska politika doprinela je da u toj tvorevini Srbi kao nosioci istorijskog i kulturnog legitimiteta budu svedeni na prvu među manjinama. Dok je Srbija ostala bez Kosova, Evrope i demokratije.

Nije bilo teško predvideti sadržaje klero-marksističke orgije koja je Srbiju još jednom vratila u stanje zvanično upravljanog varvarstva. I očigledno je da je bolećivi patos predsednika i premijera o svetskoj zaveri i kosovskom opredeljenju paravan prestrojavanja u novoj etapi tranzicione pljačke kojoj odgovara produžetak, u beskraj, agonije Srbije kao nedovršene države. Zvanično buncanje o svetskoj politici, mada samo po sebi politička patologija, nastavak je složenog procesa monopolizacije politike i privrede. Kosovski mit ponovo je nametnut kao okvir ideologije neslobode. I samo usput je obesmišljen kontinuitet srpske kulture od Dečana do evropske integracije i Dragana Džajića.

U epskom transu o američkoj brutalnosti i evropskoj slabosti, premijer nije slučajno prećutao zločine koji su prethodili intervenciji iz 1999, koja je doživela reprizu napadom na zapadne ambasade, hamburgere i slučajne prolaznike. Nije pomenuo da je proglašenju nezavisnosti Kosova prethodilo nasilje Rankovićeve policije, brutalno gušenje albanskih demonstracija 1968, 1981. i 1989, ali i Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i Srebrenica, zaključno s bestijanjem na samom Kosovu iz 1998. i 1999. koje su uživo prenosile globalne TV stanice. Intifada albanske rulje iz 2004. izbila je na samom početku njegovog mandata, kad je postalo jasno da je Srbija napustila put demokratije i ervopeizacije.

Takva Srbija nema u sebi ničeg privlačnog. Proslavi kosovske nezavisnosti prethodila je, nedavno, jednako radosna proslava crnogorske nezavisnosti. Postao je prestiž, u regionu, ne biti zajedno sa Srbijom koja je svoju politiku, duhovnost, kulturu i ekonomiju obavila velom mržnje. Čiji premijer već četiri godine nije saopštio nijednu dobru vest, koja bi se ticala proširenja, umesto sužavanja, ovdašnjih prava, sloboda i opšteg prosperiteta. Od Srbije je pobegla druga srpska država, srpska zajednica u BiH se drži na bezbednoj udaljenosti, napuštaju je i dalje, unazad decenijama, oni koji su u njoj rođeni, pošto su, sa Srbijom, napustili iluzije da će upravljanje javnim poslovima konačno pripasti postojanim institucijama i ličnostima koje su u stanju da zadrže pretežno dobre namere.

Predsednik kao da je jedva dočekao da glasove i mandat koji su mu povereni zatvori u isti podzemni svet s kojim je godinama unazad donosio antidemokratske, antievropske i antisrpske odluke. Nije neobična manifestacija, na koju je pristao, kojom će, s vlasnicima propale zemlje i njene mentalne stranputice, ponoviti da Srbija ne odustaje od svih svojih gluposti, i da je samouništenje, na osnovama vladajuće teologije i politike, jedini put izbavljenja, jer u njoj na život, i onaj večni, imaju pravo samo odabrani, obavezno oni najgori.

Bilo bi neverovatno pomisliti da bi se premijer i predsednik mogli dosetiti da vladama SAD, Slovenije, i svih ostalih na čije je ambasade nasrnula pomahnitala rulja pod komandom budućeg vlasnika najuspešnijeg fudbalskog kluba, koji je u međuvremenu takođe propao. Vlada manipuliše terorom uličnog vandalizma, u nasilju za kojim ne sme sama da posegne. Podigao se čitav politički talog i obnovila julovska retorika. Svi indeksi, i politički i berzanski, vrtoglavo padaju na tržištu čiji su kupci upravo ovdašnji predatori, potekli iz decenije ratne agresije i primarne pljačke. Obistinile su se najcrnje slutnje, na koje je ukazao premijer kad je, kao lider antidemokratske i antizapadne koalicije, uz podršku kupljenih ambasadora zapadnih zemalja, 12. marta 2003. pozvao na formiranje koncentracione vlade. To mu je, konačno, uspelo. Usput je Srbiju pretvorio u koncentracioni logor. Taj Gulag je pre svega mentalni.

Tajkunizacijom tranzicije i putinizacijom politike u Srbiji je neprimetno uvedeno vanredno stanje. Dirigovani vandalizam je samo rezervoar za izgovore, kako bi se to stanje, u slučaju potrebe, ozvaničilo. Ali je premijer bio dovoljno jasan, da su i on i Srbija krenuli putem s kojeg, naizgled, nema povratka. To je jedna ličnost, u novijoj prošlosti, već učinila.

Govor Čedomira Jovanovića na vanrednoj sednici Skupštine Srbije

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku.

Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara. Ne mogu da preuzmem odgovornost za sve ono što nas je suočilo sa ovako velikim i strašnim istorijskim porazom.

To ne može da uradi ni poslanička grupa LDP. To ne mogu da urade ni oni gnevni ljudi koji ruše grad u kom mi zasedamo verujući da tako brane Srbiju i Kosovo u Srbiji, iako će se stideti jednog dana kao što se danas stide mnogi koji su to činili pre njih. Mislim da moramo imati snage da večeras građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti i da istovremeno moramo imati snage da sagledamo sopstvene propuste, kako bi, konačno, budućnost našeg naroda i ove zemlje prestala da bude ružna slika prošlosti koju smo proživeli.

Nije ovo naš prvi poraz. Na žalost, puno ih je za nama. Ovaj poraz možda najviše boli, zbog toga što se kroz njega prelama tako puno nepravde, tako puno surovosti i zbog toga što se svako od nas oseća žrtvom, ali i zbog toga što kroz ovaj poraz svako od nas mora da plati cenu za greške koje naša država je činila u vremenu koje bi da zaboravimo, ali koje se ne može izbrisati. Umesto tog zaborava potrebna nam je hrabrost za suočavanje sa jednom pogrešnom politikom.

Ta pogrešna politika nas danas obavezuje na promene. Čuli smo dosta toga u govorima i predsednika Vlade i predstavnika stranaka koje su u prošlosti vodile ovu zemlju. Sam sam u jednom trenutku bio deo vlasti u Srbiji. Verovao sam da ćemo moći da ispravimo greške koje smo nasledili od svojih prethodnika. Verovao sam da možda možemo da vratimo Kosovo u Srbiju, ali sam isto tako bi siguran da se Kosovo neće vratiti u Srbiju ukoliko se Srbija sama pre toga ne promeni. Ne može se braniti interes Srbije tako što će se svakog dana društvu nuditi izgovori i opravdanja, umesto spremnosti da se to društvo menja.

Pre godinu dana smo ovde razgovarali o planu Martija Ahtisarija. U julu mesecu smo razgovarali o vladinoj platformi. U decembru mesecu o vladinom odgovoru na kraj pregovora. Danas razgovaramo o još jednom dokumentu koji vlada nudi parlamentu, ali i u jednom i u drugom i u trećem slučaju, kao i u brojnim prethodnim, mi smo uskraćeni za to jednostavno pitanje spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu politiku. Ne postoji društvo na svetu koje je u tako dubokoj agoniji, a da pri tome niko od onih koji su preuzeli odgovornost za vođenje tog društva nije spreman da izađe pred građane i kaže istinu. LDP nije došla danas ovde u parlament da bi skupštinu delila. Nije došla u parlament da bi sipala so na ranu onima koje tako boli ta kosovska nepravda.

Došli smo u parlament da kažemo da smo spremni da preuzmemo odgovornost za budućnost ove zemlje i da verujemo da će u tom vremenu koje je pred nama Srbija biti sposobna da novim vrednostima, boljim idejama izgradi sebe toliko lepom i kvalitetnom da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije. Ovde u parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao o temelju našeg nacionalnog identiteta. U parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao političkom motivu bez koga nema naše političke zajednice. Svako će na svoj način biti u pravu. U parlamentu Srbije ne smemo ponoviti onu grešku koja je toliko puta do sada ponovljena. To što se desilo juče na Kosovu, to moramo posmatrati kao posledicu grubih propusta, slabosti i nemoći koja nas je na kraju suočila sa tako dubokim istorijskim porazom.

Svaki narod je na svoj način bio suočen sa dilemama sa kojima se suočava danas Srbija. Svaki narod je odgovorio onako kako to danas predlaže parlamentu Vlada Republike Srbije. Tačno je, gospodine Koštunica, ne postoji ni jedna država koja bi se složila sa postupkom kome je izložena Srbija 17. februara, dakle juče. Isto tako je tačno da se po nekim drugim pitanjima na žalost Srbija toliko razlikuje od svih drugih država. Danas je međunarodno pravo na našoj strani i povelja UN i helsinški dokument i Rezolucija 1244, ali, na žalost, toliko puta do sada smo zaobišli svoje međunarodne obaveze i bili nepravedni prema drugima, da su i drugi osetili tu slobodu koju smo mi nekada davali sebi i pogazili to isto međunarodno pravo na koje se danas pozivamo.

Osam godina Srbija ne može da se promeni i tokom tih osam godina Srbija kvari svoju međunarodnu poziciju. Nismo dobili odgovor na nekoliko teških pitanja. Kako je moguće da smo izgubili sve istorijske i tradicionalne partnere i zaštitnike? Kako je moguće da danas Francuska, a kojoj smo podigli Spomenik zahvalnosti ovde u našoj prestonici, ima više razumevanja za albanski narod, a ne srpski? Kako je moguće da više razumevanja za Albance imaju Englezi, čiji je kralj izvukao mač iz svojih korica u Prvom svetskom ratu i rekao da ga neće spustiti dok Srbija ponovo ne bude slobodna zemlja? Kako je moguće da kolevka demokratije, koja je bila inspiracija mnogih političara ovde u Srbiji, a mislim na Ameriku, danas ima tako argogantan stav prema nama i zbog čega je to tako?

Ta pitanja su dobila svoje odgovore i svako od nas u sali ih zna. Odgovore koje smo dužni da damo građanima Srbije vidimo u budućnosti pred nama i pitanjima koja su nasleđena. Na kakav način Srbija može da utiče na kosovsku stvarnost? Da li ponavljanjem fraze da je Kosovo lažna država? Zašto se bavimo lažima? Nažalost, Kosovo je nesrećna istina za Srbiju, tužna, tragična, ali je istinita.

Da li možemo da verujemo da će zakletve i pozivanje na mitove biti dovoljno racionalno uporište za onaj željeni ishod na koji Srbija ima pravo. Mi nikoga danas ne optužujemo. Mislim da je dovoljan teret odgovornosti od koje su mnogi pobegli večeras u ovoj raspravi i da na to ne treba trošiti reči. Tražimo spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena onih predrasuda i grešaka koje su tako skupo koštale i koje su ispostavljene na kraju u jučerašnjem danu.

Kao što Srbiju boli Kosovo, hrvatske Srbe boli Knin, bosanske Srbe boli Sarajevo, Bošnjake boli Srebrenica, da ne nabrajam dalje sve te užasne ishode politike koja je započeta pre 20 godina. Mi se sa tom politikom nismo rastali. To u naše ime neće učiniti niko. To moramo da uradimo mi sami.

Dobro je, gospodine Koštunica, što ste makar u jednoj rečenici apelovali na mir u zemlji. To je ono što nam je danas potrebno i potrebni su dogovori, ali se dogovori ne mogu praviti sa idejom da se ne postavi pitanje odgovornosti za ono što se desilo i ono što nas je dovelo u ovakvu poziciju, i ne mogu se dogovori praviti bez ambicije da se Srbija konačno promeni. Vaša odluka da povučete ambasadora iz SAd je bolja od odluke da prekinete diplomatske odnose sa SAD, ali svi znamo da ćemo pre ili kasnije morati da krenemo onim putem kojim je Srbija već jednom krenula 5. oktobra 2000. godine, putem povratka u svet i zbog toga ne možemo da se pomirimo sa onim tačkama vašeg predloga parlamentu kojem se Srbija konfrontrira sa Evropom.

Ne postoji druga Evropa od one na koju smo upućeni i koliko god to bilo teško, mi u ovom trenutku moramo imati snage da sa tom Evropom razgovaramo. Na to nas obavezuju oni ljudi koji su ostali da žive na Kosovu, oni ljudi koji su poverovali da više sigurnosti i sreće treba da traže u takvom i takvom Kosovu, jer su videli kako su prošli oni koji su krenuli pre njih putem Srbije 1999. godine izvršili na periferiji naših opština i gradova, kao građani drugog i trećeg reda.
Spremni smo zajedno sa vama da radimo kako bi ovu zemlju promenili. Niste nam potrebni vi, gospodine Koštunica, niti vi, gospodine Nikoliću, da bi mi mogli da kažemo da je za nas neprihvatljiva jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. Mi to ne pravdamo frazama. Za nas je to neprihvatljivo zato što smo svesni velike istine. Nema sreće na Kosovu bez pomirenja srpskog i albanskog naroda.

Kao što smo toliko puta do sada bili protiv jednostranih postupaka Beograda, danas smo protiv jednostranog postupka Prištine. Za nas je to što se juče desilo veliko poniženje. U tom poniženju, pored te albanske jednostranosti ima tako puno te pogrešne politike koja nas je uništavala prethodnih 20 godina i koja još uvek ima hrabrosti da od građana Srbije traži razumevanje. Ne pristajemo ni na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ni na poruku Vlade, da se vlade u Srbiji menjaju, da se Srbija smanjuje, da srpski narod gubi svoje istorijske prostore, ali da politika koja to proizvodi opstaje nekažnjena i ambiciozna, čak i više nego što je to bila do juče. Nažalost, to je predlog mera koje mi prepoznajemo u onome što je Vlada prosledila parlamentu.
Moramo da razmišljamo o svetu. Srbiji je mesto tamo, Srbiji je mesto u EU i Srbiji je mesto onakvo kakvo ona do sada nikada za sebe nije mogla da kaže - mesto na Balkanu, u kojem neće biti izvor kriza, žarišta, nesposobnosti, nespremnosti, već hrabrosti i odlučnosti da sama pogleda u sebe. Nisu nam potrebni ni Rumuni, ni Bugari, ni Makedonci, nije nam potreban ni Kipar da bi shvatili koliko smo sami. Niko nas nije zaštitio. Neki su priznali Kosovo. Oni koji ne osećaju potrebu za tim, to nikada neće činiti. Srbija se sa tim neće pomiriti, ali nažalost, ta nepomirljivost neće zaustaviti proces propadanja Srbije i o tome treba da razmišljamo. Najmanje mislim na dalji gubitak teritorija. Mislim na nestanak života. Moramo razmišljati i o svim onim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji od Srbije očekuju razumnu politiku.

Mitinzi će proći, i 1999. godine sam bio u stranci koja se razbija. Neka mi neko kaže na kakav način će se problem rešiti, pa ću ja biti prvi koji će baciti kamen u prozor LDP. Svi vrlo dobro znamo da to nije tačno. Neka ovi dani koji su pred nama budu dani naše spremnosti da se pomirimo, ali ne sa politkom koja nas je uništila, nego sa činjenicom da su Srbiji potrebni državnici i budućnost, a ne političari i istorijska opravdanja. Mi želimo da se dogovorimo sa Albancima i verujemo da su promene u Srbiji put do tog velikog dogovora. Jednostrana nezavisnost je za nas neprihvatljiva jer ne donosi ništa dobro Kosovu, a politika koju nam danas Vlada nudi je politika alibija i nespremnosti sa kojom mi ne želimo da se mirimo i na koju nećemo pristati. Onima koji razmišljaju o mitinzima, njima predlažemo da raspišu izbore, jer verujemo da u ovoj zemlji ima dovoljno snage, potencijala i hrabrosti za život u budućnosti, umesto bežanja u prošlost, na koju kao da smo osuđeni voljom političara koji danas nemaju hrabrosti čak ni da se osvrnu na tu prošlost i kažu gde su u njoj pogrešili.

Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na našu podršku, svako ko želi da razgovara sa Albancima može da računa na našu podršku. Onaj ko od nas očekuje da se pomirimo sa takvom politikom kakvoj smo bili izloženi juče, neka ne kuca na naša vrata. Onaj ko računa da ćemo se povlačiti pred tim postupcima i prelaziti preko licemerja Vladine politike, neka pogleda kako smo odgovorili svaki put do sada na nešto takvo.

Mi ćemo danas braniti svoju politiku u parlamentu i na kakav način nećemo pružiti podršku jednoj i drugoj isključivosti. A Kosovo, Kosovo je toliko puta do sada stradalo, da će ovo stradanje njegov značaj učiniti većim, a ljudi na Kosovu, oni neka oproste svojoj zemlji koja je bila nesposobna da njihov život učini vrednijim, a samu sebe značajnijom. Hvala.