Devetog marta 1991., sa sedamnaest godina i osam meseci, prvi put sam zafrljačila kamenicu u pravcu Miloševićevih policajaca.
U pitanju je bilo parče mermera, nedovoljno dobro pričvršćeno za trotoar Knez Mihajlove ulice koju je, tako picnutu i renoviranu, krajem osamdesetih svečano otvorio tadašnji gradonačelnik A.Bakočević.
Gradonačelnik je požurio, malter nije dovoljno dobro „uvatio“ pa smo mi, demonstranti, mogli lepo da se poslužimo. "Baš smo bili vandali", kako nas je iste večeri nazvao i Milošević ali i onaj njegov jezivi ministar policije, čije me ime sada zaobilazi, a neviđeno me mrzi da ga „guglujem“.
Kao i Bora Pekić i Mićun , i ja sam tog dana popila svoje sledovanje toksičnog suzavca. Ipak, kada su se studenti sledeće večeri okupili oko česme, tako nikakva sam, ipak, morala da „vostanem“ i da se pridružim ( priznajem, nije odmoglo što sam živela u Sremskoj ulici, pa sam mogla da odlazim kući da se ugrejem i okrepim ).
Dva dana kasnije, i dalje na Terazijama, Vuk Drašković je pušten iz zatvora, pa drži monumentalni govor kako je samo on to tada znao, i ovaj događaj predstavlja klimax martovskih dana od pre 16 godina.
Posle toga je došlo do podele u vezi sa tim šta dalje.
Jedni su hteli da se studenti i „časni se-pe-o“ spoje ( u demonstriranju, naravno ), dok su drugi ovu studentsku „evoluciju“ nazivali „nadstranačkom“ i odbijali takav scenario. Raskol je bio neminovan, kao i ono što je usledilo par meseci kasnije: rat i opšta propast srpskog društva.
Tada sam, sa 17 godina i devet meseci, prvi put čula da iza nejedinstva opozicije „stoji Državna bezbednost“ koja je "kupila" pojedince od kojih se mnogo očekivalo...
Naravno da, inficirana revolucionarnim zanosom, nisam mogla da se svrtim i da ostanem da živim u inostranstvu, što sam, tokom devedesetih više puta pokušavala.
Srpska politika i pad Miloševića postali su moji gospodari, a ja njihov sluga i „ovisnik o raspletu“: prvo sam bila bliska SPO, pa sam od njih odustala kada su napravili Gardu i počeli sa regrutacijama, onda sam se „primila“ na ideju o Milanu Paniću kao „spasitelju“ da bih se sredinom devedesetih opredelila za GSS kao tada jedine poštenjačine koje nisu ni trenutka spustili guze na Miloševićev „infamous“ kanape.
I sad se čitaoci pitaju – koga boli uvo za politički storilajn još uvek poluanonimne spisateljice ali poznate beogradske blogerke. U čemu je poenta?
Morala sam da vas povedem na ovaj mali „trip down the memory lane“ zbog tri teksta koji su se poslednjih nedelja pojavili u medijima, a koji posredno ili ne, imaju veze sa svim našim životnim biografijama.
Prvo, reč je o polovini intervjua koji je Vladimir Popović ( u daljem tekstu Popović, Vladimir ili Beba, nikako VBP, jer nismo nas dvoje zajedno ovce čuvali ) dao magazinu STATUS.
Kao osvedočenog „bebistu“ prijatelji i kolege su me odmah obavestili da je: „razbio“, „otišao predaleko“, „ne bi smeo Miškovića“, „iju tako da opali po Milki“, „stvarno vređa i nisko udara“, „kakve veze ima što je Tijanić glavat i prost“, „isfrustriran i ostrašćen“.
Ali, pre nego što sam pročitala Status ( za koji verujem da nije baš cenzurisan, već da se tiraž prodao zbog intrigantne teme ), naletela sam na blog Jelene Milić među VIPOVCIMA na B92.
O Jeleni Milić znam da je bila važna osoba u GSS i da je bivša supruga potpredsednika LDP Nenada Milića, pa sam inspirisana ovim oskudnim podacima, nekako smatrala da bi ona mogla biti na sličnoj strani kao i Popović, to jest, da će njen tekst o Bebinom intervjuu biti, u najmanju ruku, benevolentan.
Kad ono: te se Vladimir ovako oblači, te se nije na vreme obratio javnosti apropo Srebrenice ( ko da je on u to vreme bio Patrijarh ili Premijer, a ne direktor Spektre), te je bio blizak sa ovim i onim mafijašima, zašto dira Ružicu u privatnost, bio je sa Karađorđevićem kad je ovaj dolazio u Srbiju itd.
Ukratko, vivisekcija Popovićeve političke karijere uz gomilu sumnjivih i opasnih insinuacija, i pitanje „zašto je Popović zaslužio beatifikaciju“?
Ogovora na Milićkin napad ima mali milion, jedni je hvale, drugi žale, ali „what lies beneath“ je zapravo pitanje čemu sve ovo? I zašto sada?
Sada, kada je Srbija u svojoj apsolutno najradikalnijoj političkoj reinkarnaciji, kada je narod zatrovan ksenofobijom i "drugačijofobijama" svakog tipa, kada bombarduju Anastasijeviće i kada moronski radio Fokus preti Vasiću, e baš nam sad treba dalji raskol unutar ovo „po jada“ što ostade od građanskog društva.
J***š mi mater, što kaže „naš-vaš“ narod, ali meni sve ovo nije jasno.
Kapiram da smo svi poluludi, i da su naši umovi tragična posledica ratova na prostorima bivše Jugoslavije i da je nekima možda malo teže da ostanu skoncentrisani na našu stvar, ali ko nije "prikupljen" neka sedi kod kuće i štrika!
Nekome će moje reči zvučati kao, među građanima omraženi „poziv na sabornost“. Ako tako zvuče, to i jesu.
Taj koji misli da bi smo bez zajedničkog cilja i okupljanja mogli da organizujemo 5.oktobar, grdno se vara.
Još grđe se varaju naivci koji misle da je do 6. oktobra lakše doći nego do petog – drugari, tatatatirci, peti oktobar je bio košava, a šesti treba da bude cunami.
Prema tome, svako podrivanje zajedništva u zalaganju za istu ideju koja glasi „oslobađanje Srbije od vladavine gluposti i primitivizma“ smatram u najmanju ruku sumnjivim.
„Puristi“ koji se busaju kako su maltene već 20.7.1995. bili u Potočarima i znali sve istine, sve odgovornosti i sva pomirenja, ovom pričom zaista nikome neće pomoći, ni žrtvama, ali ni preživelima.
“Za Gradu Nalića, za koga svi znaju da je lečeni narkoman, nije pristojno to da se govori, ali zato za Čedu, koji to nije, svako može, pa i “lekari” DSS. Simpatično je i kad se pesme na tu temu pevaju! Šta je to? Ko je odlučio da je to pristojno, a ovo nije? To je licemerje i nemoral društva u kome živimo”.
Vladimir Popović, Status broj 52, strana 49.
Kad sam se konačno dokopala navedenog magazina, videla sam Bebu u njegovom “standardnom” izdanju – jezičav, opravdano besan, zgodan, pozer.
U delovima njegovih izjava Statusu, kao i onima koje je dao prethodnih godina, leži i razlog zašto ga jedni kanonizuju a drugi blate: ukratko, u pitanju su "kahones"* koja mnogi nemaju ni u tragovima, i verovatno smo zato ovde gde jesmo.
Što se tiče “govora mržnje” kojim se Beba služi ( a koji sam i sama obilato koristila u tekstu napisanom posle "srpsko-novogodišnjeg" koncerta ispred Skupštine ) dokaz je da smo svi mi, nekada odmereni građani i građanke konačno dovedeni na rub opšteg nervnog sloma, sa onu stranu političke korektnosti.
Kao upozorenje služi to da model “leve ideje, desne metode” može da se, kao boomerang, obije o glavu upravo onima koji su nas dovde i doveli.
DEO DRUGI
Vesna Pešić je svoje govore tokom demonstracija koalicije “ZAJEDNO“ najčešće započinjala povikom „građani i građanke!“, koji je izgovarala u falsetu.
I tada je Pešićeva bila eksplicitna i konkretna u iskazivanju svojih stavova, bez korišćenja alegorija i sličnih književnih metoda, a samim tim njeni govori su bili dinamični i hrabri.
Od kada su se LDP i GSS spojili, i Vesna postala predsednica političkog saveta, dogodilo joj se da osvane na naslovnoj strani magazina Standard u fotomontaži na kojoj je prikazana ispred nacističke zastave.
Otprilike u isto vreme, u emisiji RTSa, „Avalski toranj“, voditelji su gostima sugerisali da se, kao o skandaloznoj, izjasne po pitanju Vesnine izjave o Kusturici, date televiziji PINK.
I pored pokušaja, na Internetu ne može da se nađe precizan transkript onoga što je V.Pešić rekla apropo Emira i njegovog suvlasništva nad delom Srbije, pa će zbog toga preciznost ovog osvrta biti smanjena.
Ono što možemo je da se pozabavimo tekstom urednika Standarda Željka Cvijanovića koji je novinarskom „teškom artiljerijom“, a kao i da je pomalo priželjkivao, "opalio" po gospođi:
Cvijanovićev uvodnik pod naslovom KUSTURICA, kao i namerno smušena vest o odnosu LDP-Branislav Lečić, na par strana kasnije, otvoreno govori o tome na čijoj je Standard standardno strani.
Legi(j)timno, pa razni ljudi su se bavili medijima i menjali strane i uloge pa posle poricali - ( vidi pod Leni fon Rifenštal, ili, u novijoj istoriji Christopher Hitchens, novinar poznat po svojoj radikalno levoj orijentaciji, koji je posle 9/11 postao žestok neokonzervativac, fan Džordža Buša, i kritičar „fašizma sa licem Islama“ ).
Na žalost, u kritičkom osvrtu na Vesnu i „njoj slične“, perfidnom zamenom teza, zaobiđena je suština, jer iako "mačo- samouveren" na fotki, u ostatku teksta urednik prilično kukavički zaobilazi genezu sukoba na liniji Nemanja Kusturica - ex-YU građanski "sektor" . Što reče Vudi Alen:
Confidence is what you have before you understand the problem.
I pored pripisane joj impulsivnosti, teško je poverovati da je bivša predsednica GSS rekla da Kusturicu treba „vratiti nazad u Bosnu“ jer se ovaj „prekrstio“.
Navođenje na ideju da Pešić tako nešto može da izgovori, pa čak i da pomisli, je kukavičke jaje koje neko pokušava sada da podmetne javnosti – a sve iz premise kako u podsvesti svakog svesnog građanina zapravo čuči sitni nacionalista.
Onima koji to jesu, ili onima koji su bili na pogrešnoj strani tokom devedesetih, ovakva olakšavajuća konstrukcija bi zasigurno odgovarala, ipak ona je podla isto koliko je i imbecilna - a izvlačenje iz konteksta, namerna nepreciznost, brkanje lončića u vezi sa izjavama Vesne Pešić a od strane vladi bliskih medija, isuviše podseća na Epohu, Brajovićeve Novosti, Vučelića.
Ups, Vučelić.
Ma da nije Vesna Pešić možda prozvala Kustu zbog druženja sa Miloradom koji je jedan od najvećih ratnih zločinaca za pisaćim ( montažnim ) stolom? Da nije dovela u pitanje Emirovo-(Nemanjino) hengovanje sa espeesovskim ološem u Kanu? Bliske odnose sa crkvenim glavešinama koji danas sede sa Nemanjom, sutra sa Lukom Karadžićem, a prekosutra, ko zna...You know what I mean. Ma možda joj je čudno to što Emir-Nemanja nije nikada javno, glasno, jasno, nedvosmisleno, neuvijeno, imenom, prezimenom, funkcijom, apostofirao one koji su godinama razarali njegovo rodno Sarajevo?
Imam utisak da je baš zbog svega ovoga, i činjenice da ga pojedine srpske strukture i dalje čuvaju kao svetu kravu ( iako su mu filmovi sve slabiji ), V.Pešić reagovala „nedemokratski“. O pendrečenju na mostu, bombama koje su joj bačene u stan, i ostalim pretnjama ( pa i direktnom „neutralisanju“ ) kojima su Vesna i „njoj slični“ izloženi već skoro dvadeset godina, e o tome ni reči.
Važno je dokazati da smo svi mi ljubomorni na Kusturicu jer je uspeo u Francuskoj.
( zemlji, ne ulici. prim.aut )
Okej, provalili ste nas.
Borba protiv Miloševića, ratova, prostakluka, profiterstva, masovnih ubica – sve to iz čiste ljubomore prema Kusti Naci-onale. Logično.
