KULTURA NA TELEVIZIJI

Žice i svetlo u ćoravoj kutiji*


Neverovatano ali istinito ~ u Srbiji se danas, ni na jednom od vodećih TV kanala, ne emituje niti jedna ozbiljna, polemička emisija o kulturi. Pod tim se, jasno, ne misli na sve one popune programskih šema, između politike i još malo politike, u kojima se, kobajagi, govori o umetnosti a u stvari se besomučno i nekritički hvali sve što je na repertoaru bioskopa i pozorišta, svaka modna revija, izložba ili knjiga. Dakle, nedostaje ona najjednostavnija moguća forma ~ zadata tema iz ovih oblasti i dva suprotstavljena a relevantna mišljenja. Studio i tri stolice, ništa lakše ~ HRT to uveliko radi, informativno i edukativno, u emisiji Špica, na primer. Veoma zgodna devojka, koja ne deluje glupo kao kakva bivša manekenka, čita ono što su joj urednici napisali, a vezano je za kulturne teme te nedelje. Tu su i prilozi sa raznih događanja, a reporteri koji ih snimaju često imaju duhoviti i ironijski odmak, pogotovo ako je u pitanju granično područje između umetnosti i estrade. I tako su svi privučeni da gledaju nešto što je i lepo i pametno, čak i oni koje takav sadržaj ne zanima. Genijalan recept potura kulturu, kao Trojanskog konja, u svako domaćinstvo.

Kod nas je, zbog medijskog sponzorstva svih većih kulturnih događaja od strane većine televizija, nemoguće napraviti emisiju koja bi se bavila javnom kritikom istih. I zato je situacija u etru impotentna ~ TVB92, navedeni HRTov kolažni model tumači krajnje naivno ~ tako što lako odevene devojčice i dečaci, jurcaju po gradu i oduševljavaju se svima podjednako, dajući manje ili više bitnim umetnicima značaj kao da je u pitanju Lenonov „drugi dolazak“. Sa druge strane, Studio B anahronom kadrovskom i programskom politikom sve više liči na glasilo Patrijaršije, te se ni tu ne očekuju prevelika iznenađenja osim na planu daljeg udaljavanja nepravoslavnih gledalaca od TV prijemnika. A buduci javni servis još uvek ne nalazi model kroz koji može da plasira kritički osvrt o događajima iz umetničih oblasti ~ postavljanje velikih pitanja o nameštenim konkursima i preskupim festivalima zalazi u domen politike gde RTS i dalje flertuje i sa nacionalnim i sa demokratskim. Šokantno je što Pink, posle Grand parade pijanstva i kiča, u Nacionalnom dnevniku, servira izuzetno dobar i važan prilog o Danilu Kišu o kome nadahnuto govore Borka Pavićević i Branka Prpa. Ni Ripli ne bi poverovao, ali ako je to način da se otkupe gresi, neka ih.

Komšije Hrvati, pored pomenute Špice, koja ide u udarnom terminu i okrenuta je širem auditorijumu, emituju još dve veoma dobre emisije za radoznale ljubitelje umetnosti ~ jedna je debata na aktuelnu i kontroverznu temu, dok je druga posvećena vizuelnom
„ artu“ i bavi se izložbama, domaćim i stranim. I to sve na samo dva kanala.

Naša se dekulturizacija sprovodi iz javašluka, jer niko nema vremena da se time pozabavi zbog Haga, Kosova i Crne Gore... A šta ćemo sa dnevnim listovima koji u svojim naslovima slažu psovke kao da se to podrazumeva. Šta ćemo sa firmama koje prodaju melodijice za mobilne telefone, gde možete da umesto zvona slušate na primer, „prdež“ ili Šešeljev haški govor koji je u izboru označen sa K. ili G. ( početna slova ružnih reči kojima je Voya počastio Tribunalce ), a da pritom na skrinsejver stavite čiča Dražu, Ratka ili Patrijarha lično. Sa tim svim nećemo ništa, jer o tome niko nigde nije pozvan da govori, a i imamo i mnogo drugih problema.

Predsednik nam je neko veče dirljivo poručio ~ „Srbija je večna“. Ne, večiti su sloboda, jednakost i pravo da se ukaže na to da je intelektualna stagnacija početak kraja jednog naroda. Jer šta će nam „večita Država“, ma kolika da je, ako joj građani postanu neobrazovani prostaci?

U finalnoj sekvenci filma „Laku noć i srećno“ Džorža Klunija, koji ćemo gledati na predstojećem Festu, glavni junak, televizijski novinar Edvard R. Marou obraća se zvanicama skupa organizovanom u njegovu čast ( Marou je poznat po beskompromisnoj kritici senatora Mekartija, u vreme „lova na crvene veštice“). Monolog kojim se ovo ostvarenje završava govori o instrumentu zvanom televizija, i njegovoj funkciji. „Ovaj instrument može da poduči, čak i da inspiriše. Ali samo pod uslovom da ljudi odluče da ga koriste u te svrhe. U suprotnom, to su samo žice i svetlo u kutiji“.

* tekst objavljen u GLASU JAVNOSTI 22.02.2006.