Sutra uveče, u galeriji Progres ( Knez Mihajlova 27 ), u 20h, održaće se spektakularna promocija romana "Kuća puna pukotina" autorke Danice Nikolić Nikolić.
Prenosimo impresije o ovom delu, iz pera Periše Perišića i Minje Bogavac.
Roman-hiperbola(n)
Tamo gde se anđeli boje da kroče, Danica Nikolić-Nikolić je odavno zagazila. Survala se u ponore sopstvene prošlosti i odande priziva i proziva (odluka je neopoziva) zlu kob sudbine. Raskošna u preteranosti, kontroverzna koliko i naivna, ukleta, kako samo unuka Milutina Bojića može biti, autorka u delo transponuje privatni elitizam i suprotstavlja ga populističkom žanru ljubavnog romana, porodičnu lektiru uličnom žargonu, akademizam (ef-de-u-izam) sočnim psovkama i crnom humoru, katkad dvosmislenom a često namerno vulgarnom.
U želji da šokira, ona prva biva šokirana otkrićima o samoj sebi, i upravo taj paradoksalni obrt razoružava sve potencijalne kritičare njenog misaonog i stilskog sinkretizma. Dirljivo bombastičan autoportret jedne raspričane a nedopričane, pregažene ali ne i umrle mladosti. Posle čitanja ovog apartnog pseudobiografskog romana (više bio nego pseudo) preostaje vam dilema, sročena, takođe, u autorkinom maniru: da li da se umijem ili da se ubijem?! Plakanje u međučinovima je obavezno. Maramice su, pak, neobavezne.
Zbacite sa sebe (malo)građanski kostim i uronite. Duboko. Ne zovu je tek tako (autorku, dakako): Danica-Plava grobnica.
Periša Perišić
ŽIVOT I PRIČA NA ŽICI
(recenzija ili nešto slično)
„Umetnost je autobiografija. Biser je autobiografija školjke.“
Federiko Felini
1.
Rukopis ove knjige dobila sam kao FW. Stigao je u moj inbox, bez ikakvog pratećeg pisma ili komentara. Kada sam pitala Jelenu Bogavac šta mi je to ustvari poslala, rekla je samo da je to nova knjiga Danice Danice Nikolić-Nikolić.
Od kad je izvela tu administrativnu vratolomiju s dodavanjem muževljevog prezimena, Jelena i ja smo Danu počele da oslovljavamo krajnje službeno. Punim imenom i prezimenom (not 2 say: oba prezimena!), sa sve cenzurom na mestu povlake, i značajnim dizanjem obrva. Ah, da... Vest o tome da se udala, stigla nam je istovremeno kada i knjiga poezije, s njenim imenom umesto naslova. („Hej, ženska! Cmok-cmok. Šta ima novo?“... „Ništa naročito. Samo sam se malo udala i izdala zbirčicu.“ - ?!)
Tako se manir „službenog oslovljavanja“ zapravo pretvorio u pravilno navođenje punog naslova njene zbirke. Danica Nikolić postala je Danica Nikolić na kvadrat. Postala je naslov svoje knjige. Na neki način, postala je svoja knjiga. Kraće: artefakt. Zvati je nekim friendly nadimkom, ili samo imenom, kao svaku drugu, značilo bi ne razumeti ... još gore! Značilo bi ignorisati njen jasan, razumljiv i dosledno sproveden koncept: Ja sam svoja Umetnost. Ne to što pišem, već to što živim. Pisanje je tek posledica. Pakovanje mog trajanja u trajniju, kvalitetnu ambalažu.
Moram da priznam da sam i ranije Danicu doživljavala na sličan način. Družila se i radila s Jelenom. Svraćala kod nas... Glasno se smejala. Bojila usne u sve moguće boje, ekspresivno pušila dugačke cigarete. Mnogo i zabavno pričala... Da li sam već pomenula kako se smejala? ... S mog šiparičko-srednjoškolskog aspekta, ova mi se Jelenina koleginica činila kao pokretno pozorište, dostojno svakog aplauza. Svaku sam njenu novu posetu, shvatala ko vraćanje na bis. Pa, ipak, nisam bila sigurna da li je i sama toga svesna? Odgovor je stigao u njenoj prvoj zbirci. Nekoliko godina kasnije, kada smo već bile koleginice i kad smo mogle da se pohvalimo zapaženim studentskim projektom: „Hrkanje u duetu“, na kom smo posvećeno radile tokom projekcija dosadnih filmova u maloj sali FDU-a.
Naslov: „Danica“ autorke Danice Nikolić- Nikolić na mene je već ostavio ozbiljan, umetnički dojam. Od Danice sam naučila da biti pisac ne znači samo pisati knjige i drame, već osmisliti i ono što ti piše u ličnoj karti. Pa i onda, kad se najednom zaletela u tu Dominikanu, učinilo mi se da se na svoj način bavi dramaturgijom.
I kako upravo radi na drugoj, trećoj... petoj, konačnoj ili beskonačnoj verziji svog života. Svoje drame.
Kakva je knjiga, pitala sam Jelenu. Nije rekla dobra. Nije rekla loša. Rekla je samo: „Već danima mislim na nju.“ ... Ne nju, kao knjigu. Nju – Danicu. Downloadovala sam „Kuću punu pukotina“ na desktop. A onda je, zbog nečeg, ili ni zbog čega posebno, još nedeljama nisam otvarala.
2.
Leeds, Velika Britanija. AM. Hotelska soba. Znak za zabranjeno pušenje na zidu. Protivpožarni alarm na plafonu. Moj kompjuter i ja. Sami. Hiljade kilometara daleko od kuće... Gledam ja njega, gleda on mene. A onda, kao da mi se osmehne. Zapravo, kao da se nasmeje, na onaj Danin, glasno-zarazni način.
I ja napokon kliknem po ikonici koja mi već neko vreme stoji na desktopu. „KUCA. doc“. Open.
Knjigu sam pročitala u dahu.
Knjiga me ostavila bez daha.
Ne znam kada sam zapalila prvu cigaretu. Ne znam kako je protekla, ni kuda otekla ta bez-disanja noć. U svitanje, nešto je u mojoj sobi zapištalo. Budilnik! Zar već? ...
Još nisam uspela ni da se okrenem, kad su na vrata nahrupili vatrogasci.
Nevešto (strani jezik je uvek- strani) pokušala sam da im objasnim kako nisam kriva za ni za kakav požar... Jeste, da. Možda sam popušila paklu, ali nije to... Nije ono... Radi se o tome da čitam krajnje zapaljivu literaturu! Vidite, biografija moje prijateljice stigla je do tačke usijanja... i ako biste bili tako ljubazni da sklonite taj vatrosprem i ostavite me da završim poglavlje, ja ću sama isprazniti pepeljaru i već od sutra ostaviti duvan... „How yes no.“ ... Strani jezik je, kao što rekoh, strani, a Englezi uopšte nisu nice ni polite as they tend to make out.
Za doručkom, sve su oči uprte u mene. Strani jezik je ... pa, strani, i ne uspevam da se poigram rečima: roman-piroman... Zgranutim kolegama iz Evrope potrebno je podrobnije objašnjenje. Pričam o Daničinoj knjizi... mnogo i zbrkano. Zapravo, pričam o Danici. Kako je unuka velikog srpskog pisca i kako je najmlađa studentkinja ikada primljena na katedru za dramaturgiju. Kako je extremely talented person i kako je veoma i seksi i... Pričam još neke stvari, koje ovde ne navodim, da vam ne bih otkrivala radnju romana... Govorim kako sam upravo otkrila srpski „Strah od letenja“, beogradski „Seks i grad“ i karipsku Anais Nin, 3 in 1- i pričam kako se ona smeje, i pričam kakve karmine maže i... onda čujem pitanje: „To je njena autobiografija?“ ...
Pa, kažem... Da.
„Koliko godina ima ta autorka?“, pita me ozbiljno, stariji kolega. Priznat i poznat evropski dramatičar i pisac.
Hm. Koliko godina ima? ... Zapravo, ne znam. Ima devet i devedeset godina, kažem. Zavisi... Od poglavlja do poglavlja. U svakom slučaju, Danica je mlada.
Kažem to, više u smislu, da je Danica od onih što će i u devedesetoj ostati mlade... „Ako je tako, zar nije malo prerano za njene memoare?“ ...
Nismo se razumeli. Strani jezik je... u ovom slučaju dobar. Taj me čovek preko puta, ne bi razumeo ni kad bi pričali u 100% beogradskom žargonu.
Odjednom to shvatam. Prećutim odgovor.
Ko odlučuje o tome kada je pravo vreme za memoare?! To negde piše? Postoji takvo pravilo?... I ko je uostalom iscrtao granicu između memoara i beletristike? Fikcije i autobiografije?! ... Zar nije sve ikad napisano, takođe, svojevrsna autobiografija pisca? Zar se uopšte može pisati o nekom drugom?! Nečemu drugom?! Nečem što nema veze sa Ja, što nema nikakve veze s ličnim iskustvom? Nečem što nas se ne tiče, dakle, nečemu o čemu nemamo pojma?
Naravno da može.
Može i tako da se piše. Pitanje je samo: ko to može da čita?
3.
Razgovaram s Jelenom. Kažem joj: stvarno, i ja danima mislim na Danicu. Razgovaram i s drugim ljudima... Kad se povede priča o „ženskom rukopisu“, „ženskom pismu“, „ženskom pisanju u Srba“ i „najznačajnijim ovdašnjim piskinjama“, nikad ne propuštam da pomenem Danicu Nikolić, na kvadrat.
Uvek upadam u istu zamku, pa pričajući o njenoj knjizi, uhvatim sebe kako pričam o njoj... „Kuća puna pukotina“ za mene je neodvojiva od njenog napuklog smejanja, boje njenog ruža, njenog imena, tačnije: administrativne vratolomije i njene vratolomno-srcolomne biografije, svih njenih adresa, njene lude hrabrosti... I to je u redu.
Nije u redu to što se o nekim piscima (i spisateljicama, svakako) može pričati i drugačije. Nije u redu to što uopšte pričamo o njima, kada nam za to nisu dali nikakvog povoda. Zašto se bavimo onima, koji se ne bave sobom?
Šta tu ima?! Beline između redova. Slova u logičnom poretku. Sasvim bez strasti. Prosto: slova – kojima ništa ne piše. Ni na stranom, ni na domaćem... ni na jednom jeziku.
Kad pričam o Danici, zapravo pričam o pisanju. Hodam po liniji: život – priča, a ta je linija u njenom slučaju žica, stotinu metara visoko od zemlje. Hiljade kilometara daleko od kuće... I nema sigurnosne mreže. Nema povratne karte. Nema suflera, nema šminkerke, nema dramaturga ni reditelja.
Upoznajte Danicu! Njen život i priču... Divnu, uzbudljivu Danicu: pokretno pozorište.
4.
Važno upozorenje: ova knjiga sadrži ekstremno zapaljive sadržaje. Nemojte je čitati u blizini protivpožarnih alarma i u prostorijama u kojima je zabranjeno pušenje. Čuvajte je van domašaja otvorenog plamena. Autorka, izdavač ni recenzenti ne snose ogovornost za moguće posledice i neće vam nadoknaditi materijalnu, intelektualnu kao ni emotivnu štetu nastalu u slučaju požara.
Milena Minja Bogavac
DMS
