Novi portal na adresi www.agitpop.me

Lansiran 15.januara 2010., portal www.agitpop.me rezultat je rada novinara, dizajnera i veb-developera koji su se okupili pod zajedničkim političkim i umetničkim idejama. Naši su ciljevi jasni i glase:

SRBIJA U EU! SRBIJA U NATO! STOP KULTURNOM GENOCIDU DRŽAVNIH MEDIJA! SMANJENJE UTICAJA CRKVE NA DRUŠTVO! STOP KULTUR-RASIZMU! STOP ISTORIJSKOM REVIZIONIZMU! POMIRENJE SA SUSEDIMA! HAPŠENJE RATNIH ZLOČINACA! SVA PRAVA MANJINAMA!

Za propagandu naših stavova odabrali smo portal AGITPOP.ME, koji je zamišljen kao skup najrelevantnijih i najsvežijih tekstova sa velikih i malih svetskih sajtova (koncept: Agitpop je other media generated media) a koje čitaoci, uz kratak uvod i naslov na srpskom, zapravo čitaju na originalnom jeziku. AGITPOP.ME je tako jedini dvojezični domaći sajt koji dotiče teme plasirane na mestima koja se zovu SALON, GUARDIAN, ADVOCATE, CRACKED, NATION, WIRED, HUFFINGTON POST itd.

Svakim delom portala AGITPOP želimo da stavimo do znanja iza čega stojimo, pa se jedna od kategorija naziva i "NEPRIJATELJI", sa subkategorijama u kojima ćemo isticati sve one koji stoje naspram naše ideje o tome kako Srbija treba da izgleda u budućnosti. "Neprijateljima" smatramo i sve one inostrane sisteme i vlade koje ne poštuju osnovna ljudska prava, slobodu žena, seksualnih manjina kao i agresivne političke figure koje ugrožavaju mogućnost svetskog mira.

Sadržaj koji generiše sama redakcija sastoji se iz autorskih tekstova, radio emisija i video zapisa, a novitet čini i predstavljanje kreativaca kroz segment IT’S ME:INSPIRATION BOARD (mesto na kojem nam umetnici vizuelno dočaravaju detalje koji su uticali ili utiču na njihov rad). Prvi INSPIRATION BOARD uradio je i dizajner sajta AGITPOP.ME, Aleksandar Maćašev.

Ekstenzija ME odabrana je ne samo kao simbolična potreba da kažemo da svako ko čita AGITPOP zapravo postaje "Agitpoper", (AGITPOP TO SAM JA), već i da bi stali protiv nakaradne "sabornosti" koja karakteriše većinu oficijelnih srpskih medija u poslednjih par godina. Jer, kako su ksenofobija i glasanje za nacionalističke partije u poslednjoj dekadi postali dokaz ljubavi prema Srbiji, tako se danas patriotizmom smatra adekvatna internet ekstenzija.

Naš patriotizam je istina ali i sloboda da svako živi kako hoće, voli koga hoće, navija za koga hoće i postavlja portal na koju god ekstenziju hoće.

Liberalnost u izrazu čini i činjenica da instinktivno i kreativno kombinujemo engleski i srpski jezik i transkripcije, ne zato što smo nepismeni, nego zato što su nam oba jezika bliska, na način na koji to očekujemo od svojih čitalaca.

Protivljenje kultur-rasizmu izražavamo kroz mogućnost da se na istoj strani nađu Hilari Klinton i Britni Spirs, Slavoj Žižek i Eminem, na način i u kontekstu koji će biti prepoznatljiv kao flert ali nikad podilaženje masovnoj kulturi.

ČOPOR

To što je Đilas izjavio je fenomenalno glupo: http://www.borba.rs/content/view/7963/92/

Do sada je izgledalo kao da su najveći smutljivci upravo najbolji plivači u partijskim preraspodelama, sportski tipovi koji imaju uličarsko osećanje za tajming. Šaper, Krle, Šutke i Bota se druže još od detinjstva. Zajedno su blejali po Cvetićima, igrali košarku (manje Šaper), verovatno su prisustvovali međusobnim blamažama, i ko zna čemu još, pa jedni o drugima mogu da napišu najčistije ali i najprljavije biografije. They go way back, tako se kaže, i zato u DS-u teže prolazi «ekipa koja nije iz ekipe», na primer DuPe ( Dušan Petrović) koji je iz Šapca i njemu slični. Sa druge strane, tu je Đilas, koji je uličnu reputaciju, takozvani «street cred» stekao kao vođa sumnjivo završenih, suviše mirnih demonstracija 1992. Postoji ta gradska legenda da su on i Šaper konkurenti, da se ne vole i da jedan drugom podmeću. Ne znam šta je tu tačno, ali je izjava koju je gradonačelnik dao, a tiče se predstojeće Gej parade (smatram da je Povorka suviše bogobojažljivo), dakle izjava iz gornjeg linka je, u najmanju ruku, politički autodestruktivna. Onaj ko savetuje Đilasa glede odnosa sa javnošću, ne radi svoj posao baš najbolje. Ako ga niko ne savetuje, još gore.

Ne želim da trošim vreme i koncentraciju čitalaca, nema potrebe da i ovde pišemo o tome koliko je bitno da Srbija u septembru pokaže da je u stanju da održi ovu manifestaciju. Prvi, drugi i treći put, Parada će biti samo spoljno paradiranje tolerancije koje iznutra, u Srbiji, i dalje neće biti. Ipak, za nekoliko godina, neumitni točak civilizacije smrskaće nazadni konzervativizam, i Parada će biti dan kao i svaki drugi, malo karnevalskog veselja oko kojeg se više neće dizati prašina. To će se desiti. A tupavo ponašanje današnjeg gradonačelnika ući će, da prostite, u anale tupavog političkog PR-a. Osim ako se nešto ne dogodi do septembra.

Peđa Azdejković i Boris Milićević hrabro su uleteli u borbu za publicitet, i provokacijom, sprdnjom ali i iskrenošću svakoga dana dobijaju utakmicu protiv slavske Srbije. Gejevi svoje dupe više ne drže uza zid, i ne igraju na sigurno. Sada je na Dačiću i Đilasu da se pokažu, da vidimo kako će ih pamtiti pokoljenja: kao zaostale u razvoju ili kao dobre đake...Ako se neko od čelnika vladajućih partija pojavi na Paradi ponosa 20.septembra, biće to pozitivan znak: jer ako danas podrže Prajd, možda će sutra (sledeće godine) moći da promumlaju kakvo-takvo izvinjenje u Srebrenici. Za to nikada nije kasno.

*

Knjiga koju bi svaka politička partija u Srbiji morala da ima na svojoj polici je «Going to extremes: How like minds divide and unite», autora Cass-a R. Sunsteina-a, koja govori o psihologiji grupe. Cass, profesor na Harvardu i jedan  od savetnika  Baraka Obame, polarizaciju unutar «misaonog kolektiva» koristi da objasni čitav niz fenomena, od poteza Bušove administracije, do Islamskog terorizma.

Pripadnost određenoj grupaciji proizvodi psihologiju «čopora»-ljudi koji su okruženi istomišljenicima često postaju još ekstremniji u svojim idejama, a tako se polako kreira eho-odaja, u kojoj nema stava, već samo potvrde stava. Mišljenje se, u kontaktu sa poltronima, ne koriguje već postaje sve zacrtanije. Individualne patologije koje grupa odobrava preuzimaju vođstvo, pa su i pogrešne odluke neizbežne. Kako tvrdi autor, protiv intelektualne izolacije, najbolje se boriti Internetom, gde za svaki čvrst stav, o bilo čemu, možemo naći na hiljade onih koji nam oponiraju. Ili, možda, vi to ne volite?

DON

Bloguje o politici i predizbornoj atmosferi. Don De Lilo, master postmoderne literature, spaja blogging, književnost i politiku u ove dve vinjete na poznatom sajtu www.theonion.com


http://www.theonion.com/content/whitehousewar/blog/don

NRB - FACEBOOK GRUPA

Kao jubilarni, 350.ti post na ovom blogu, nudimo vam link na kome možete postati prijatelj Internet stanice NOVI RADIO BEOGRAD

www.new.facebook.com/group.php?gid=25041904294

THE MAP OF MY WORLD GETS SMALLER

http://www.youtube.com/watch?v=OpxZwzlYMk4


Keane je bend od koga mi se dizala kosa na glavi. Kada su Franz Ferdinand objavili svoj prvenac, bila sam prvoborac za "širenje istine o genijalnosti Aleksa Kapranosa" i njegovih kolega, a išlo je do toga da sam otišla i na Sziget samo zbog njih i odande izveštavala u ludom zanosu.

A onda su došle Brit nagrade, pa i trenutak kada su FF prosto MORALI da dobiju SVE.

U neverici, umesto slatkog Kapranosa na scenu je izašao musavi debeljko, frontmen tog nekog benda Keane, za koje sam znala da imitiraju već predosadni Coldplay.

Izteoretisala sam zaveru, ali mi je, par meseci kasnije jedan prijatelj, inače muzičar iz poznatog indie/benda, ukazao na mogućnost da Kin i nisu tako rđavi. Dovoljno je zanimljivo to što ne koriste gitare, već je zamenjuju klavirom.

Dve-tri pesme su našle mesto na mojoj plejlisti i to beše to.

Rad na stanici "Novi Radio Beograd" uključuje i svakodnevno preslušavanje nove muzike, i eto ih ponovo momci iz britanskog seoceta...Pesma se zove "Spiralling" i toliko je neverovatno dobra, jer ne liči ni na šta, a liči na sve. Keane su najprijatnije muzičko iznenađenje, prosto ih obožavam i u slušam u loop-u. 

Album "Perfect symmetry" izlazi 13.oktobra, a interesantno da mu je prethodio i singl, cover "She sells sanctuary" grupe  The Cult.

A evo i Spiralling,liči na "Let's dance" za 21. vek.

Na početku je link za youtube, a ovde je tekst:

I'm waiting 

For my moment to come
I'm waiting
For the movie to begin
I'm waiting
For a revelation
I'm waiting for someone
To count me in

Cos now
I only see my dreams
In everything I touch
Feel their cold hands on
Everything that I love
Cold like some
Magnificant skyline
Out of my reach
But always
In my eyeline now

We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling

I fashioned you
From jewels and stone
I made you
In the image of myself
I gave you
Everything you wanted
So you would never know
Anything else

But everytime
I reach for you
You slip
Through my fingers
Into cold sunlight
Laughing at the things
That I had planned
The map of my world gets
Smaller as I sit here
Pulling at the loose
Threads now

We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling
When we fall in love
We're just falling
In love with ourselves
We're spiralling

Did you wanna be a winner?
Did you wanna be an icon?
Did you wanna be famous?
Did you wanna be the president?
Did you wanna start a war?
Did you wanna have a family?
Did you wanna be in love?
Did you wanna be in love?

I never saw the light
I never saw the light
I waited up all night
But I never saw the light

When we fall in love
We're just falling
In love with ourselves
We're spiralling
We're tumbling down
We're spiralling
Tied up to the ground
We're spiralling

PRVI DOLAZAK

I know you're out there.
You're still a case, it's still the place.
Weren't you invited?
It's what you can't spare.
Whatever's left, just hide the rest.
And bring it right in.

I know it's sick.
I know you think again it's just a trick.
Maybe I've changed.
Just tell me was this all in vain?

Dinosaur jr. / OUT THERE

Džordž W. Buš je po drugi put primio dužnost predsednika SAD onog dana kada su REM svirali u hali Beogradskog sajma. Bilo je to 20. januara 2005.
U novinarskoj-VIP loži nije bilo političara, osim jednog, koji je tada postao predsednik tek formirane male partije.
Više od tri godine kasnije naša mala partija postala je značajni tas na demokratskoj vagi, radikali se raspadaju a srpska politička scena gleda u četvoropartijsku budućnost, u kojoj će birači moći da se odluče između jakog DS/a, sve jačeg LDP/a, oslabljenih SRS i ulevljenog SPSa čija će retorika, kako smo bliži Evropi, sve više početi da privlači mladje proleterski orjentisane glasače.

U Americi je situacija zaoštrena. Opra Vinfri je odbila da pozove Saru Palin u svoju emisiju. Njihov Krkobabić ( McCain ) posmatra se se kao realniji oponent izluđenom ruskom dvojcu Putin/Medvedev. Sa druge strane, ne može se reći da je Bajden baš pussy, što se moglo dokazati i na slučaju ex-Yu, kada je savetovao da se «lomi preko kolena».
Na našem blogu ste o Obami mogli da čitate još u januaru 2007., i nećemo se preterano kurčiti činjenicom da smo ga prvi otkrili. Barak je sada svačiji...i Milkin, i Perčevićev...whatever.
Kad je u intervjuu 2005. Novinar postavio pitanje Majklu Stajpu o tome da li se glupo oseća što umesto na inauguraciji Džonu Keriju peva u beogradskoj hali, Stajp je ledenim tonom odgovorio «It s not funny». Pa zaista.
Posle dodatne četiri godine Amerika je zagrejanija nego ikad. Palin u svom govoru pominje i podelu, sličnu onoj o kojoj smo mogli da slušamo tokom ovdašnje predizborne kampanje-posle dve Srbije odjednom vidimo i dve Amerike.
Povod za ovaj tekst je, zapravo, najbolji koncert koji se dogodio u Beogradu od tog januara 2005. Na Jelen pivo festivalu, za neke neočekivano, a za nas fanove potpuno očekivano, svoju genijalnost pokazala je postava Dinosaur Jr. u punom sastavu. Impresije su takve da je zapravo jedina reč koja može da opiše ceo koncert: paraliza.
Sat i malo više, stajala sam na tribini, i BUKVALNO nisam mogla da pomerim ni jedan deo tela. Energija, talenat, varijante u kojima su odsvirane sve pesme, auto-obrade «Out there» i «Feel the pain» su potpuno proviđenje koje nikakve reči ne mogu da opišu. Bili smo, jednom rečju, oduvani od strane Mascisa i Barlowa i hvala Americi što je dala ovakve sinove.
Iza bine svetlela je crkva Sv.Marka. Dva ateistička božanstva gruvala su po sceni. Ja sam se, na najlepši način, uz zvuke melodičnog noise/a zauvek oprostila od mladalačkih iluzija, sentimenata i adolescencije.
Slušajte me na virtuelnim talasima Novog Radija Beograd, svakog radnog dana od 15-18h.
Ko nije bio na Tašu u petak, prepričaćemo. Ali znajte, propustili ste tajno veče, slično onom iz 33 AD...

A evo i intervjua koji su Din.Jr dali "Blicu" 

http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=55899

NOVI RADIO BEOGRAD

AGIT POP SE OTELOTVORIO...SVAKIM RADNIM DANOM, NOVI RADIO BEOGRAD... OD 15h....PRONADJITE LINK NA SAJTU www.e-novine.com

MINISTARSTVO HAOSA

...ili film koji ne želite da gledate


Ostavimo vas na 15 dana. I šta se desi? Uhapsite doktora Dabića, već zaboravite doktora Dabića...Sviđa vam se preglumljivanje Hita Ledžera u „Dark knight“? Sergej bi bolje nagazio. Poslušate glupu preporuku Agit Popa, pogledate „X files“? Agit Pop se izvinjava svima koji su nas poslušali, film je svakako grozan.
Šta se još dogodilo?
Kretenski patrljci Koštuničine vlasti batrgaju se u magazinu jasno nazvanom „Tabloid“.A tamo, opet o Čedi i LDP. Svi smo mi narkomani i bludnice.
http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

I Čeda i Prokić i Milutin pa čak i članovi „mesnih i opštinskih odbora“...aman brate pa dokle? Zbog čega? Zbog naših 13 poslanika? Izgleda da to ipak nije mala brojka.
Nije mala nije mala, jer zašto bi se eksdebejaška glasila i dalje trudila da ocrne tih 5%?
Odgovor na ove dileme dolazi direktno od Goge Sekulić, koja afirmativno ili ne, pominje slogan prethodne LDP kampanje u svojoj najnovijoj „numeri“ pod nazivom „Klošar“.
http://www.youtube.com/watch?v=uIeb9VigWj4

Gordana je pohađala Petu beogradsku gimnaziju i sigurno je svesna implikacija refrena koje pevuši. Ona je gradsko dete, ne zeza se.Mora da je pratila izbore...Reci Gogo, ’el si za ili protiv?
Ako se planovi i prognoze ostvare, deo tekstova sa ovog bloga uskoro ćete čitati u hard-copy formi.Nekoliko bratskih blogova udružilo je radove pa je u planu jedno književno izdanje koje će o duhu vremena govoriti skoro kao „Normalni ljudi“ ili „Memorandum“. Znači sve o duhu vremena, ali da je ponajbolje jasno samim autorima.
Tajna je od nas skrivena, što reče premudri Kiki Lesendrić.

Pored proboja na prestižno-elitnu srpsku književnu scenu, gradski se blogeri spremaju da osvoje još jedno granično područje...Agit-Pop planira i pokretanje ženskog bloga, koji će biti otvoren i za saradnike muškog roda.
Verovali ili ne, ali adresa je spremna, zove se mistično : „Slobodna ili smrt“ i predstavlja specijalni odgovor na „Seks i grad“ ali na europski način. Gadi vam se? Pomišljate na mučne, preduge, nesnosne kadrove evropske kinematografije?
Mislite, takav će biti i „S ili S“ blog. Pribojavate se „ženskog pisma“? Lažnih kovanica „singl ali super sam“? Lažnih imena? Indirektnih aluzija na poznate i manje poznate muškarce?
Ah, ne.
„Slobodna ili smrt“ neće biti ni nalik.
Aplikacije koje primamo, i postove koje spremamo davaće koordinate. Upozorenja. Javna ismevanja. Idemo na sud, bez frke. Tako, ili nikako...
„I am an agent of chaos“, kaže svima omiljeni Džoker u filmu „Dark knight“.Postoji taj trenutak u životima svih ljudi, kada su na ivici da postanu predstavnici haosa, da se spuste na nivo na kome nikada nisu bili, da se prepuste glavnom toku...
I to je dilema Betmena, i to je dilema danas. Javno ili tajno? U miru ili uz vatromet? Krenuti sam ili povući i druge za sobom, da prave društvo? Dan ili noć?


„S ili S“ treba da predstavlja otpor. Otpor tradicionalizmu, kujni, posedovanju, menjanju, pravu tuđih roditelja da znaju sve, otpor konzervativizmu muškaraca sa tla jugoistočne Evrope.
Pod slobodom podrazumevamo pravo žene da bude ono što jeste. Pravo da se glasno smeje bez da deluje kao muškarača. Pravo da ostane do pet u kafani bez da neko pomisli da je "u akciji". Pravo da je niko ne pita „ka’će deca“. Pravo da rukovodi svojim finansijama. Pravo da ode i zbog sitnica kao što su namerno prljava kola. Pravo da neće da spava u šatorima. Pravo da joj niko ne kaže da je snob jer ne spava u šatorima. Pravo da se bavi politikom bez sumnje da je protežiraju švaleri. Pravo da svoj intelekt upotrebi i u drugim pravcima osim ka produžavanju vrste. Pravo na pravo da bira.

„Slobodna ili smrt“ ne cilja da bude feministički niti muškomrzački blog, niti patološka „potraga za prstenom“ uvijena u oblandu „ma boli me uvo“.

Tačno naslućujete. Ovakav blog može da proistekne jedino iz privatnih i niskih pobuda. Kao i svaka umetnost, ponekad i žurnalizam mora da bude „kamen u cipeli, koji žulja“ kako reče Kafka.
Svako se plaši: i onaj koji je napisao ceo album, i onaj koji je osam godina mislio da je lepota dovoljna, i onaj koji je kupovao ćumur pa video Diznilend, i onaj koji je lupio petama i rekao da je za sve ovo kriv. Svako se plaši.
Jer lična imena idu na Google. A taj pretraživač je neumoljiv, razgolićuje, teško ga je kontrolisati, taman nešto izbrišeš, opet se pojavi.A ko nema ništa, nema ni šta da izgubi. Zanimljiv momenat za pokretanje ženskog bloga.

Mnogi digniteti su u našim rukama. Menja se pozicija moći. Džoker ili Betmen? A vi?

Dilema glasi:

“Because he’s the hero Gotham deserves, but not the one it needs right now…and so we’ll hunt him, because he can take it.
Because he’s not a hero. He’s a silent guardian, a watchful protector…a dark knight.”

ili

The Joker: "You have nothing, nothing to threaten me with. Nothing to do with all your strength."

Nije kome je namenjeno već kome je suđeno

A evo kako poznata pevacica Fiona Apple vidi dirljivu baladu Elvisa Kostela... Veoma zanimljiv performans

http://www.youtube.com/watch?v=EiOmhOumh-w

i tekst, za podsecanje...

I want you - Elvis Costello

I want you
You've had your fun you dont get well no more
I want you
Your fingernails go dragging down the wall
Be careful darling you might fall
I want you
I woke up and one of us was crying
I want you
You said young girl I do believe you’re dying
I want you
If you need a second opinion as you seem to do these days
You can look in my eyes and you can count the ways
I want you
Did you mean to tell me but seem to forget
I want you
Since when were you so generous and inarticulate
I want you
It’s the stupid details that my heart is breaking for
Its the way your shoulders shake and what they’re shaking for
Its knowing that she knows you now after only guessing
I want you
It’s the thought of her undressing you or you undressing
I want you
She tossed some tatty compliment your way
I want you
And you were fool enough to love it when she said
I want youI want you
The truth can’t hurt you it’s just like the dark
It scares you witless
But in time you see things clear and stark
I want you
Go on and hurt me then well let it drop
I want you
I’m afraid I won’t know where to stop
I want you
I’m not ashamed to say I cried for you
I want you
I want to know the things you did that we do too
I want you
I want to hear she pleases you more than I do
I want you
I might as well be useless for all it means to you
I want you
Did you call her name out as she held you down
I want you
Oh no my darling not with that clown
I want you
You’ve had your fun you don’t get well no more
I want you
No-one who wants you could want you more
I want you
Every night when I go off to bed and when I wake up
I want you
I want you
Im going to say it once again til I instill it
I know Im going to feel this way until you kill it
I want you
I want you

HILJADU ZATO

Zašto Tijanić treba da ode

"Jasno je da bi Tijanić posle Miloševića, Mire Marković i Koštunice verno služio i Tadiću i LDP-u. Zato na prvom mestu hoćemo da promenimo sistem kroz ukidanje državne kontrole koja guši medijske slobode. Simboli te zloupotrebe su partijski komesari koje je prethodna vlast ostavila po upravnim odborima i na najvažnijim uredničkim i direktorskim funkcijama u našim medijima. Ignorisanjem njih mi ignorišemo činjenicu da se radi o ljudima koji su bili instrumenti politike koja je uništila i nas i sve oko nas. Za promene i novo vreme, potrebni su novi ljudi, a ne nove gazde koje Tijanić i svi poput njega danas traže po tek useljenim kabinetima ili u Predsedništvu."

Čedomir Jovanović, Blic 20/07.

LED

AGIT POP SE ZALEDIO. DO 15. AVGUSTA.

DO TADA, ZA VAS IMAMO PREPORUKU, NA SLEPO : "I WANT TO BELIEVE", ako je film los, velicanstven plakat ostaje.

Onda. Najpretenciozniji film sezone, opet na slepo, bice "Berlin" Juliana Schabela

http://www.berlinthefilm.com/

A nama najintrigantniji "Transsiberian" Brada Andersona ( poznat po filmu "The Machinist", zbog kojeg je Kristijan Bejl smrsao 40 kg. )

Transsiberian je spijunski triler koji se ( neverovatno! ) dogadja na ovoj cuvenoj zeleznickoj ruti, a glavne uloge igraju Woody Harleson, Emily Mortimer, Ben Kingsley i divni Thomas Kretschmann, nacista iz "The Pianist", inace bivsi prvak DDR u plivanju, koji je prebegao u obecanu SR Njemacku krajem osamdesetih.

Plakat za "Transsiberian" nam kaze YOU CAN'T ESCAPE YOUR LIES.

A vi?

DANICA NN

Sutra uveče, u galeriji Progres ( Knez Mihajlova 27 ), u 20h, održaće se spektakularna promocija romana "Kuća puna pukotina" autorke Danice Nikolić Nikolić.

Prenosimo impresije o ovom delu, iz pera Periše Perišića i Minje Bogavac.

Roman-hiperbola(n)

Tamo gde se anđeli boje da kroče, Danica Nikolić-Nikolić je odavno zagazila. Survala se u ponore sopstvene prošlosti i odande priziva i proziva (odluka je neopoziva) zlu kob sudbine. Raskošna u preteranosti, kontroverzna koliko i naivna, ukleta, kako samo unuka Milutina Bojića može biti, autorka u delo transponuje privatni elitizam i suprotstavlja ga populističkom žanru ljubavnog romana, porodičnu lektiru uličnom žargonu, akademizam (ef-de-u-izam) sočnim psovkama i crnom humoru, katkad dvosmislenom a često namerno vulgarnom.

U želji da šokira, ona prva biva šokirana otkrićima o samoj sebi, i upravo taj paradoksalni obrt razoružava sve potencijalne kritičare njenog misaonog i stilskog sinkretizma. Dirljivo bombastičan autoportret jedne raspričane a nedopričane, pregažene ali ne i umrle mladosti. Posle čitanja ovog apartnog pseudobiografskog romana (više bio nego pseudo) preostaje vam dilema, sročena, takođe, u autorkinom maniru: da li da se umijem ili da se ubijem?! Plakanje u međučinovima je obavezno. Maramice su, pak, neobavezne.

Zbacite sa sebe (malo)građanski kostim i uronite. Duboko. Ne zovu je tek tako (autorku, dakako): Danica-Plava grobnica.

Periša Perišić

ŽIVOT I PRIČA NA ŽICI
(recenzija ili nešto slično)

„Umetnost je autobiografija. Biser je autobiografija školjke.“
Federiko Felini

1.
Rukopis ove knjige dobila sam kao FW. Stigao je u moj inbox, bez ikakvog pratećeg pisma ili komentara. Kada sam pitala Jelenu Bogavac šta mi je to ustvari poslala, rekla je samo da je to nova knjiga Danice Danice Nikolić-Nikolić.
Od kad je izvela tu administrativnu vratolomiju s dodavanjem muževljevog prezimena, Jelena i ja smo Danu počele da oslovljavamo krajnje službeno. Punim imenom i prezimenom (not 2 say: oba prezimena!), sa sve cenzurom na mestu povlake, i značajnim dizanjem obrva. Ah, da... Vest o tome da se udala, stigla nam je istovremeno kada i knjiga poezije, s njenim imenom umesto naslova. („Hej, ženska! Cmok-cmok. Šta ima novo?“... „Ništa naročito. Samo sam se malo udala i izdala zbirčicu.“ - ?!)
Tako se manir „službenog oslovljavanja“ zapravo pretvorio u pravilno navođenje punog naslova njene zbirke. Danica Nikolić postala je Danica Nikolić na kvadrat. Postala je naslov svoje knjige. Na neki način, postala je svoja knjiga. Kraće: artefakt. Zvati je nekim friendly nadimkom, ili samo imenom, kao svaku drugu, značilo bi ne razumeti ... još gore! Značilo bi ignorisati njen jasan, razumljiv i dosledno sproveden koncept: Ja sam svoja Umetnost. Ne to što pišem, već to što živim. Pisanje je tek posledica. Pakovanje mog trajanja u trajniju, kvalitetnu ambalažu.
Moram da priznam da sam i ranije Danicu doživljavala na sličan način. Družila se i radila s Jelenom. Svraćala kod nas... Glasno se smejala. Bojila usne u sve moguće boje, ekspresivno pušila dugačke cigarete. Mnogo i zabavno pričala... Da li sam već pomenula kako se smejala? ... S mog šiparičko-srednjoškolskog aspekta, ova mi se Jelenina koleginica činila kao pokretno pozorište, dostojno svakog aplauza. Svaku sam njenu novu posetu, shvatala ko vraćanje na bis. Pa, ipak, nisam bila sigurna da li je i sama toga svesna? Odgovor je stigao u njenoj prvoj zbirci. Nekoliko godina kasnije, kada smo već bile koleginice i kad smo mogle da se pohvalimo zapaženim studentskim projektom: „Hrkanje u duetu“, na kom smo posvećeno radile tokom projekcija dosadnih filmova u maloj sali FDU-a.
Naslov: „Danica“ autorke Danice Nikolić- Nikolić na mene je već ostavio ozbiljan, umetnički dojam. Od Danice sam naučila da biti pisac ne znači samo pisati knjige i drame, već osmisliti i ono što ti piše u ličnoj karti. Pa i onda, kad se najednom zaletela u tu Dominikanu, učinilo mi se da se na svoj način bavi dramaturgijom.
I kako upravo radi na drugoj, trećoj... petoj, konačnoj ili beskonačnoj verziji svog života. Svoje drame.
Kakva je knjiga, pitala sam Jelenu. Nije rekla dobra. Nije rekla loša. Rekla je samo: „Već danima mislim na nju.“ ... Ne nju, kao knjigu. Nju – Danicu. Downloadovala sam „Kuću punu pukotina“ na desktop. A onda je, zbog nečeg, ili ni zbog čega posebno, još nedeljama nisam otvarala.

2.
Leeds, Velika Britanija. AM. Hotelska soba. Znak za zabranjeno pušenje na zidu. Protivpožarni alarm na plafonu. Moj kompjuter i ja. Sami. Hiljade kilometara daleko od kuće... Gledam ja njega, gleda on mene. A onda, kao da mi se osmehne. Zapravo, kao da se nasmeje, na onaj Danin, glasno-zarazni način.
I ja napokon kliknem po ikonici koja mi već neko vreme stoji na desktopu. „KUCA. doc“. Open.
Knjigu sam pročitala u dahu.
Knjiga me ostavila bez daha.
Ne znam kada sam zapalila prvu cigaretu. Ne znam kako je protekla, ni kuda otekla ta bez-disanja noć. U svitanje, nešto je u mojoj sobi zapištalo. Budilnik! Zar već? ...
Još nisam uspela ni da se okrenem, kad su na vrata nahrupili vatrogasci.
Nevešto (strani jezik je uvek- strani) pokušala sam da im objasnim kako nisam kriva za ni za kakav požar... Jeste, da. Možda sam popušila paklu, ali nije to... Nije ono... Radi se o tome da čitam krajnje zapaljivu literaturu! Vidite, biografija moje prijateljice stigla je do tačke usijanja... i ako biste bili tako ljubazni da sklonite taj vatrosprem i ostavite me da završim poglavlje, ja ću sama isprazniti pepeljaru i već od sutra ostaviti duvan... „How yes no.“ ... Strani jezik je, kao što rekoh, strani, a Englezi uopšte nisu nice ni polite as they tend to make out.
Za doručkom, sve su oči uprte u mene. Strani jezik je ... pa, strani, i ne uspevam da se poigram rečima: roman-piroman... Zgranutim kolegama iz Evrope potrebno je podrobnije objašnjenje. Pričam o Daničinoj knjizi... mnogo i zbrkano. Zapravo, pričam o Danici. Kako je unuka velikog srpskog pisca i kako je najmlađa studentkinja ikada primljena na katedru za dramaturgiju. Kako je extremely talented person i kako je veoma i seksi i... Pričam još neke stvari, koje ovde ne navodim, da vam ne bih otkrivala radnju romana... Govorim kako sam upravo otkrila srpski „Strah od letenja“, beogradski „Seks i grad“ i karipsku Anais Nin, 3 in 1- i pričam kako se ona smeje, i pričam kakve karmine maže i... onda čujem pitanje: „To je njena autobiografija?“ ...
Pa, kažem... Da.
„Koliko godina ima ta autorka?“, pita me ozbiljno, stariji kolega. Priznat i poznat evropski dramatičar i pisac.
Hm. Koliko godina ima? ... Zapravo, ne znam. Ima devet i devedeset godina, kažem. Zavisi... Od poglavlja do poglavlja. U svakom slučaju, Danica je mlada.
Kažem to, više u smislu, da je Danica od onih što će i u devedesetoj ostati mlade... „Ako je tako, zar nije malo prerano za njene memoare?“ ...
Nismo se razumeli. Strani jezik je... u ovom slučaju dobar. Taj me čovek preko puta, ne bi razumeo ni kad bi pričali u 100% beogradskom žargonu.
Odjednom to shvatam. Prećutim odgovor.
Ko odlučuje o tome kada je pravo vreme za memoare?! To negde piše? Postoji takvo pravilo?... I ko je uostalom iscrtao granicu između memoara i beletristike? Fikcije i autobiografije?! ... Zar nije sve ikad napisano, takođe, svojevrsna autobiografija pisca? Zar se uopšte može pisati o nekom drugom?! Nečemu drugom?! Nečem što nema veze sa Ja, što nema nikakve veze s ličnim iskustvom? Nečem što nas se ne tiče, dakle, nečemu o čemu nemamo pojma?
Naravno da može.
Može i tako da se piše. Pitanje je samo: ko to može da čita?


3.
Razgovaram s Jelenom. Kažem joj: stvarno, i ja danima mislim na Danicu. Razgovaram i s drugim ljudima... Kad se povede priča o „ženskom rukopisu“, „ženskom pismu“, „ženskom pisanju u Srba“ i „najznačajnijim ovdašnjim piskinjama“, nikad ne propuštam da pomenem Danicu Nikolić, na kvadrat.
Uvek upadam u istu zamku, pa pričajući o njenoj knjizi, uhvatim sebe kako pričam o njoj... „Kuća puna pukotina“ za mene je neodvojiva od njenog napuklog smejanja, boje njenog ruža, njenog imena, tačnije: administrativne vratolomije i njene vratolomno-srcolomne biografije, svih njenih adresa, njene lude hrabrosti... I to je u redu.
Nije u redu to što se o nekim piscima (i spisateljicama, svakako) može pričati i drugačije. Nije u redu to što uopšte pričamo o njima, kada nam za to nisu dali nikakvog povoda. Zašto se bavimo onima, koji se ne bave sobom?
Šta tu ima?! Beline između redova. Slova u logičnom poretku. Sasvim bez strasti. Prosto: slova – kojima ništa ne piše. Ni na stranom, ni na domaćem... ni na jednom jeziku.
Kad pričam o Danici, zapravo pričam o pisanju. Hodam po liniji: život – priča, a ta je linija u njenom slučaju žica, stotinu metara visoko od zemlje. Hiljade kilometara daleko od kuće... I nema sigurnosne mreže. Nema povratne karte. Nema suflera, nema šminkerke, nema dramaturga ni reditelja.
Upoznajte Danicu! Njen život i priču... Divnu, uzbudljivu Danicu: pokretno pozorište.

4.
Važno upozorenje: ova knjiga sadrži ekstremno zapaljive sadržaje. Nemojte je čitati u blizini protivpožarnih alarma i u prostorijama u kojima je zabranjeno pušenje. Čuvajte je van domašaja otvorenog plamena. Autorka, izdavač ni recenzenti ne snose ogovornost za moguće posledice i neće vam nadoknaditi materijalnu, intelektualnu kao ni emotivnu štetu nastalu u slučaju požara.


Milena Minja Bogavac
DMS

IMPERIJA UVEK UZVRAĆA UDARAC

"Pobedio je istorijski, vekovni fanatizam koji Turci imaju, a ne ovaj, posleratni…"

Saša Ćurčić, u studiju RTS, posle utakmice Hrvatska - Turska

( u napetom meču, Turska reprezentacija je, na penale, izvojevala pobedu )