ROĐENA BEOGRAĐANKA

MAGAZIN CAMP, NO.3, MART 2005.

Postoji opravdan strah da u bližoj ili daljoj budućnosti, pošto završimo rat sa spoljnim neprijateljem, otvorimo unutrašnji front... Moj verni pas Tigar po njuhu prepoznaje sve srpske izdajnike u Beogradu i u Bosni. Dragoslav Bokan, vođa "Belih orlova" i šef Karadžićevog Agitpropa, Duga, 30. avgust-13. septembar 1992. .

Na fakultetu koji sam završila ( FDU ) bilo je mnogih „nepotvrđenih legendi“, a jedna od njih beše ona o izvesnom profesoru koji je obožavao da piše kritike predstava koje nije gledao. Pa je tako, jednom, napisao divan izveštaj sa premijere, kako je bilo i koga je bilo po ložama i na galeriji, tek naknadno saznavši da se, zbog bolesti glavnog glumca, ta ista premijera odložila. I tako smo, u bifeu Fakulteta, naučili da nikada ne treba kritikovati „na neviđeno“. Upravo to pravilo ću sada, sa velikim zadovoljstvom, da prekršim.

U periodu između nesrpske i Srpske nove godine Dragoslav Bokan se nije skidao sa televizije. Sedi fino, u emisijama koje se bave kulturom & umetnošću, i reklamira svoj novi projekat – knjigu „Beograd, grad tajni“, preluksuzno izdanje na preko hiljadu strana, koje se prodaje po ceni od 10.000 do 20.000 dinara u zavisnosti od broja reklama.
( Manje reklama – viša cena ). „Beograd, grad tajni“ jedan od najskupljih književnih poduhvata, predstavlja sublimaciju raskošne publikacije „Lepa Srbija“.Bokan je samo urednik i jedan od autora ovog izdanja, pored njega, o Beogradu i Beograđanima pišu Momo Kapor, Svetlana i Vladimir Velmar-Janković, Jovan Ćirilov, Mira Bobić-Mojsilović, Srđan Šaper, Dragan Jovanović-Danilov, Miljana Laketić, Libero Markoni, Miloš Crnjanski, Vladimir Pištalo, Ljubica Ćorović, Milan Kašanin, Bogdan Tirnanić...i mnogi drugi.

Spisak saradnika je impresivno demokratičan – red barjaktara antihaškog lobija, red intimusa Predsednika države, onda oni koji se ne ljute što se ratovalo nego što se nije dovoljno ratovalo, a tu su i pokojnici, koji sasvim sigurno ne znaju šta se ovde gore dešava. I pored računanja na srpsku “kratku pamet”, radi se o knjizi čiji je sadržaj unapred obesmišljen ranijim delanjem jednog broja njenih autora, jer teško je verovati u neizmernu ljubav prema jednom gradu ako se sa zadovoljstvom navijalo za uništenje drugih. Nije van pameti pomisliti da je „Beograd, grad tajni” delo sa čijim se izdavanjem žurilo, s obzirom da bestseler pisci Ulemek-Luković i Radovan Karadžić nisu dali svoj doprinos, da nam i oni malo ispričaju na koji je način njima Prestonica važna. Raša se, na sreću našu, a na maler Sarajeva, nije šetao ovdašnjim korzoom, zabacujući pramenje neukrotive kose sa čela, kako ga je Kapor dirljivo opisao u jednoj od svojih knjiga. Luković je, valjda, na pragu da postane akademik, pa ga zato nisu ni zvali.

“Netko je sve to podmazivao, netko je sudjelovao. Netko je rekao pravu riječ kada je trebalo.Nisu svi ubijali. Oni su paradoksalno najmanji problem.Najveći su problem takozvani “počinitelji za pisaćim stolom”.

Slobodan Šnajder, 1997.

Veliki broj životnih propusta i gubitaka generacija mojih roditelja pravdala je činjenicom da su “Rođeni Beograđani”. Eto, oni nisu mogli i nisu umeli da se laktaju, došli su divlji da isteraju pitome, sve su to partizanska deca…Ovo nerazborito opravdanje značilo je i stvaranje specijalnog “beogradskog rasizma” čime su saloni postajali i veće palanke od onih iz kojih su dojahali mnogi Krsmani. I jedan je deo tog, srpskog slavskog, intelektualnog Beograda, na samom početku devedesetih crtao mape i dobrovoljno davao tuđu krv. Sve između posnih sarmica i osobitih vanilica po predratnom receptu gospođe Nastasijević. O Beogradu i njegovim stanovnicima danas govori i piše čovek koji je bio vođa paramilitarne organizacije “Beli orlovi”i istaknuti član zastrašujućeg pokreta “Obraz”. I niko se, ni od starih ni od novih Beograđana, ne buni. Možda bi se gospođe i obradovale da dobiju ovu svetlucavu knjigu kao lep prezent na Svetog Jovana? Zato se prijavljujem da postanem građanka bilo kog drugog grada o kome ne pišu kandidati za ratne zločince , i sa zadovoljstvom prepuštam titulu rođene Beograđanke i ugodnost centraških visokih plafona. Možda se vratim u Golubovce kraj Podgorice, rodnom mesto svog crnogorskog krila, i uživam bez TV aparata, neometena u daljem razvoju.

Moderni teoretičari kažu da su za kvalitetan razvoj svakog društva potrebna tri T – Tehnologija, Talenat i Tolerancija. Glavni gradovi bi trebali da budu stožer ovakvog usmerenja. Ipak, možda smo isuviše dugo tolerisali sve one, koji u ime “umetničkih sloboda” flertuju sa nacinacionalizmom i estetizuju zlo radi stvaranja mediokritetske umetnosti ili publiciteta. A onda očekuju da se prošlost izbriše gumicom, cinično se šaltajući ka novim više ili manje ekcesnim kulturnim platformama. Treba na vreme shvatiti da razlika između pojmova Mi i Oni nije to ko je, kada i odakle stigao u Beograd. Razlika je u tome šta su Oni govorili i radili a šta Mi nismo, i ponajviše kuda Mi želimo da idemo tj. gde Oni žele da nas vrate. I to što hoće da uskoče u naš voz, bez da plate velike dugove napravljene u staničnom bifeu.
Jedan je američki novinar, razočaran pobedom Buša na izborima, napisao. “Mi ( demokrate prim.aut. ) imamo Sijetl, Portland, San Francisko, Los Anđeles, Njujork i svaki univerzitet u zemlji. Svuda smo gde bi normalna osoba i želela da bude. Neka ih, neka uzmu vukojebine – razne Oklahome, Alabame, i Vajominge. Mi ćemo uzeti Menhetn.”

A da li MI i dalje imamo Terazije?

Koristan link