SREĆKO I JA*

Da li su neki filmski kritičari iskompleksirani tatini sinovi, kakve to veze ima sa bioskopskom posetom a kakve sa kvalitetom srpske filmske produkcije?


…Posle ovog,”LOTO”filma,očekujte“MB”film,”LAV”film,”GRAND”film,”JELEN” film,a možda I,što da ne,sve to u jednom-zajedno su jači,a mi smo sve gluplji.
…Shvataju li oni da zarad jednog Srećka, hrpom laži i agresivne propagande osujećuju opstanak srpskog filma i nastanak nekoliko novih filmova?

Ove reči na račun recentnog domaćeg filmskog ostvarenja “Potraga za Sreć(k)om” napisali su kritičar Aleksandar Radivojević u mesečniku CKM, i kritičar Dimitrije Vojnov u svojoj redovnoj kolumni u listu Kurir, da bi se istog dana ta kritika pojavila i na web-log-u, na kome čitaoci mogu da prate Vojnova i njegove kolege u pokušajima da snime dugometražni film “Doba nevinosti”. Mnogi, koji nisu kupili Kurir, tekst su potražili upravo na Internetu. Posle izvesnog vremena, osvanulo je obaveštenje u kojem Vojnov kaže kako je morao da ukloni svoje pisanije o Srećku jer su mu “ozbiljno pretili i u pretnjama pominjali jebanje majke”, što se, kako je duhovito primetio, nikako ne uklapa sa nazivom njegovog “bloga” koji u sebi sadrži reč “nevinost”. Prašina se,ipak spustila isto onoliko brzo koliko se digla-nisu zabeleženi napadi na članove Vojnovljeve familije, sporna kritika je zauvek nestala iz svetske elektronske mreže, i možemo da odahnemo sve do “Ivkove slave”.

Kritike Dimitrija Vojnova ( Kurir, Evropa) i Aleksandra Radivojevića (CKM, emisija Šok koridor ART TV ) dale su mnogim domaćim filmskim stvaraocima priliku da upravo njih proglase za arhi-neprijatelje i krivce za potencijalni debakl na blagajnama. U razloge za uspeh ovog dvojca oponenti često ubrajaju njihove etablirane očeve ( Miloš Radivojević, reditelj i Dragan Vojnov, filmski producent ), tu su zatim lobi Pinka i Srdjana Dragojevića da podrže Vojnova, dok je za Radivojevića zaslužna njegova porodična veza sa glumcem/producentom Gordanom Kičićem, a kao šlag na ovoj torti kuloarskih teorija uvek se zasladi i njihovim zajedničkim profesorom Nebojšom Pajkićem i čitavim korpusom raznih smicalica vezanih za njegov lik i delo. U filmskom svetu, gde para uspešnije od burgije brzo vrti “čvrstu” moralnu I etičku principijelnost, verbalne uvrede lako padaju, ali se lako i praštaju.Međutim, pretnje fizičkim nasiljem nisu svakodnevna pojava - Vojnov je, po sopstvenom svedočenju,ovakav “tretman” doživeo još samo posle premijera filmova “Ringeraja” i “Lavirint”.
Zanimljivo je primetiti da se autori sete kritike jedino onda kada im film ne krene onako dobro kao što su očekivali, te umesto da razloge traže u sopstvenim kadrovskim rešenjima, oni okrivljuju “arbitre kvaliteta”.( Ovo podržava primer ponižavajućih kritika koje je od gorepomenutih dobio film Zona Zamfirova, što nije omelo million Srba da kolektivno iseku vene za “Zonetom” ). Ipak, paradigmatično je da se niko od onih koji zakulisno napadaju kritičare nikada nije odvažio da na njihove reči udari istim oružjem odnosno nekakvim vlastitim tekstom ili izjavom kojom bi ih javno denuncirao kao nestručne i/ ili pristrasne.
“Potraga za Srećkom” je poučan film jer nam može dati odgovor na pitanje zašto pojedini glumci često igraju kod Kusturice, dok drugi ne mogu ni da sanjaju o tome. To je, takođe,i prvo pravo rešenje zadatka više od reklame-manje od filma ali je “Srećka” dobrim delom snimljen od privatnog novca, te niko ne mora da se pita na šta se troši budžet (čitaj – porez od babine penzije ). I zato teške reči i apokaliptična terminologija kao da ne odgovaraju kritici ovakvog ostvarenja, jer ni američke kolege na jednak način ne tretiraju npr. “Nove Slongegove avanture” i “Titanik”. A to otvara novo pitanje, zašto se, još od Miloševićevog vremena, ne snimaju filmovi koji po temi ili formi mogu da izazovu pravu kontroverzu, koji problematizuju doskorašnji rat ili sve mafijaško-političke afere iz poslednje “petoljetke”?

Tačno je da je Vojnov “elegantno” izbegao da napiše kritiku filma Miloša Radivojevića Buđenje iz mrtvih,da je pokušao da kanonizuje Dragojevića, da je bez mere glorifikovao Čarlston za Ognjenku i pre no što je pala prva klapa, što je sve postavilo znak pitanja na njegov kritičarski kredibilitet, dodatno potkopan njegovim kreativnim ambicijama koje više nisu tajna.
Na sreću, on i Radivojević su prvenstveno scenaristi, koji su na putu da ih neko, na sličan, ili još brutalniji način, iskritikuje kao filmske autore, što sigurno ne znači tupljenje njihovih ”pera”.

Da baba ima trolu bila bi trolejbus. Da smo mi država sa ikakvom kulturnom politikom fondovi bi bili usmereni ka tome da se snimi što više niskobudžetnih, debitantskih filmova. Kroz brzu lakmus – šansu za svakog diplomiranog scenaristu ili reditelja lako bismo došli do toga ko su potencijalni grobari srpskog filma. I onda se ne bi dešavalo da oni koji su, i umetnički i komercijalno propustili i prvu i drugu priliku dobiju i četvrto “gledanje kroz prste”.

* TEKST OBJAVLJEN 12. NOVEMBRA 2005. U "GLASU JAVNOSTI"