Friday, March 16, 2007

DIKTATURA POLUPISMENIH


Profesor Nikola Samardžić, koga često citiramo na AGIT POPu, dao je ovih dana izuzetno interesantan, poučan i originalan intervju za emisiju Peščanik. Prenosimo vam najzanimljivije delove, naravno, boldovano je ono što su, za nas, highlights:

"Mi imamo dva, možda i tri miliona funkcionalno nepismenih građana, dakle, građana koji nisu u stanju da pristojno obave nijedan posao i to su glasovi Srpske radikalne stranke. To je vrlo nekorektno reći, ali mislim da bi sociološke analize to dokazale. I zbog toga su ti glasovi nelegitimni. Naravno, opšte pravo glasa je demokratsko dobro savremene civilizacije i svih otvorenih demokratskih društava. S druge strane, uvek se može postaviti pitanje legitimiteta glasova, dakle, ko odlučuje o budućnosti, ko je kompetentan da o njoj odlučuje. I to nije nikakav politički elitizam, to je konkretna stvarnost koju mi doživljavamo od obnove višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji, od kraja 80-ih godina. Upravo su protesti kao 9, mart, Vidovdanski sabor, Šetnje, 5. oktobar, imali ulogu da skrenu pažnju tom nepismenom, zaostalom, polururalnom, konzervativnom delu Srbije na to šta su prioriteti. Svi ti protesti su bili glas jedne svesne manjine, koja je bila u stanju da artikuliše prioritete koje osećaju građani u celini, pa i oni koji nisu u stanju da ih izraze svojim glasom na izborima. Mislim da to je osnovni politički problem Srbije. Prioritet naših građana je ipak njihova ekonomska, materijalna i porodična budućnost, a ne ko će biti ministar telekomunikacija, niti kakav će biti definitivni status Kosova. Kod nas postoji režim koji je ustanovljen na nomenklaturi, koja uspeva da opstane uprkos svim promenama. Ona je kao klovn u jednom od romana Stivena Kinga, koji živi u kanalizaciji i ubija i proždire decu. Na taj način se ostaci Miloševićevog režima pojavljuje u liku Borke Vučić, koja predsedava novim parlamentom, iako je jasna demokratska većina u Srbiji glasala protiv vrednosti koje ona zastupa, a te su vrednosti oličene i u tajnim tokovima novca koji se isisavao iz privrede i sa bankovnih računa građana i odlazio na Kipar.


Kosovski mit je konstanta srpske istorije i problem te istorije i uopšte modernizacije i reforme u Srbiji je nepostojanje jednog modernog ili postmodernog mita, koji bi kosovski mit učinio jednom vrstom tradicije, koja je jednom zauvek arhivirana. Obnovom kosovskog mita je počela dezintegracija Jugoslavije, a suočavanjem sa istorijskim ishodom tog mita završiće se dezintegracija Jugoslavije. Ja sam lično za to da Kosovo ostane u Srbiji, ako me pitate koji je moj lični stav - mada to nije stav LDP-a. To podrazumeva da se Albanci reintegrišu u politički sastav Srbije, da njihove partije učestvuju, sa srpskim i ostalim partijama registrovanim u Srbiji, na parlamentarnim izborima, što će reći da Albanac može biti premijer ili potpredsednik vlade i da će Veton Suroi biti ministar spoljnih poslova. Međutim, ja mislim da to ne želi većina građana Srbije. Ja želim da Kosovo bude deo Srbije, kao što mi nije smetalo da Slovenija ili Hrvatska ili Bosna ili Crna Gora u bilo kakvom statusu ostanu u zajednici sa Srbijom. Druga Jugoslavija je bila ogroman kulturni i privredni rezervoar, koji je Albancima mogao da pomogne da se delimično asimiliraju u svoje slovensko okruženje, kako bi kao nacionalna zajednica bili otvoreniji za komunikaciju sa okolnim svetom, kako bi usvojili tuđa znanja i iskustva i uključili se u modernizacijske procese. Nezavisnost Kosova će albansku zajednicu dovesti u situaciju u kojoj će ponovo biti upućena na sebe, opsednuta sama sobom kao svako konzervativno društvo. Kosovski Albanci će biti sopstvene žrtve i žrtve dezintegracije Jugoslavije, na onaj način na koji su svi podneli teret tog događaja, koji nije bio ni u čijem interesu, osim u interesu Slobodana Miloševića i njegovih pljačkaša i koljača. Naš pregovarački tim nastupa sa političke, vrednosne i etičke platforme, koju je definisala skupština Srbije u prošlom sazivu. Ta je platforma rasistička, naravno. Ta platforma doživljava Kosovo kao jedan neodređen, prazan prostor, koji u ogromnoj većini naseljavaju ljudi, koji to sasvim nisu. Pregovarački tim zastupa određene vrednosti, koje sama Srbija nije uspela da dostigne u svom demokratskom razvoju. Drugim rečima, ne možete zahtevati denacionalizaciju i restituciju na Kosovu, a da taj proces niste sproveli u samoj Srbiji. Ne možete zahtevati od Kosova da bude liberalno, demokratsko društvo, ako te vrednosti nisu većinske u Srbiji. I konačno, ne možete negirati veoma jasno izraženu volju albanske većine da dobije državnu samostalnost. Što se tiče samih pregovarača, veoma su problematična njihova osnovna uverenja i zaista se nedovoljno međusobno razlikuju izaslanici predsednika Tadića i premijera Koštunice. Ali pregovarački tim je odraz kohabitacione politike. Ne možete od pregovaračkog tima očekivati više od onoga što je stvarnost političke Srbije.
Jedan od osnovnih argumenata našeg pregovaračkog tima je taj da mi ne možemo svojom voljom ustupiti deo teritorije. Stav predsednika Tadića je da nećemo pristati na nezavisnost Kosova, ali i da nećemo ratovati. Tu se postavlja pitanje šta mi u stvari hoćemo. Ako je politika toliko udaljena od realnosti, stvoriće se jedan prazan prostor u kojem će se razviti vrlo nezgodna osećanja. Vi kod građana podstičete frustracije, koje prirodno potiču iz nacionalnog ponosa - taj ponos ima svaka nacija. Ako vi ta osećanja podgrevate, ako ih pothranjujete, naravno da ćete dobiti neki rezultat. Ali nama nije potreban rezultat osećanja poraza, frustracije i osujećenosti. Onoliko koliko Srbija polaže neku vrstu istorijskog prava na Kosovo, toliko istorijskog prava će Mađari polagati na Vojvodinu. Drugi problem koji otvara kosovizacija srpske politike u spoljnopolitičkom smislu je pitanje budućnosti Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Građani Republike Srpske srpske nacionalnosti su opredeljeni za samostalnost. Tu se postavlja pitanje genocida u Srebrenici, koji je ušao u međunarodno pravo presudom suda u Hagu. Načinom na koji se branila na tom suđenju, odgovornost za taj zločin Srbija je prebacila na svog zapadnog, siromašnijeg suseda, što zaista nije bilo fer. Vi ste te ljude tamo podsticali da zarate sa Bošnjacima, odobravali ste bombardovanje Sarajeva, koje je trajalo tri godine. Uništavan je taj grad, u kojem je na kraju nestala srpska zajednica koja je tamo živela 300 godina. Moj deda je imao fabriku u predratnom Sarajevu i mi imamo pravo da taj grad smatramo delom svog identiteta, bez obzira na to u kojoj će državi on biti - to nas ne interesuje kao Evropljane XXI veka. Postoji istorijski argument da države nastaju genocidom i zato je genocid tako strašna i ozbiljna stvar. On poriče osnovne vrednosti savremene demokratske i liberalne civilizacije, koja bi trebalo da ukazuje na pojedince koji poseduju individualnost koja nije nacionalne prirode. I zaista je dirljiva odluka gradonačelnika Trebinja da se podigne spomenik jednom njihovom građaninu srpske nacionalnosti, koji je ubijen zato što je zaštitio svog prijatelja Bošnjaka. Ta Bosna je zapravo ostala ista vrsta inspiracije koja je Andriću donela Nobelovu nagradu. Ono što će se desiti u budućnosti jeste otvaranje političke krize, koja će liderima Republike Srpske otežati situaciju u kojoj su oni obavezani ugovorima, na koje su sami pristali, da nastave integraciju sa ostatkom BIH. Ta integracija se pre svega odnosi na stvaranje zajedničkih policijskih snaga.


Naravno, taj problem nije vezan za identitet i za otpor državnoj integraciji sa bošnjačko-hrvatskom federacijom, već za vezanost srpskog društva za policiju. To je jedna organska sprega, instrument identifikacije. Pad Rankovića je bio udarac na srpski nacionalni identitet. Prve velike antirežimske demonstracije u Beogradu nakon 27. marta 1941. je bila Rankovićeva sahrana 1983. Naš reformski put, naš razvoj, naše integracije koje su nam potrebne u biološkom, ne u političkom smislu, nisu moguće s Legijom, Bulatovićem,Tomićem, Koštunicom i Jočićem. Dakle, bez pada Rankovića, drugog, trećeg ili četvrtog - to je kao onaj Radovan Treći - nemoguć je naš budući razvoj."

4 Comments:

Anonymous Anonymous said...

Zasto ovaj covek nije predsednik Srbije?

5:38 PM  
Anonymous alje said...

sve sto taj covek kaze ili napise sa velikom paznjom propratim..ali se uvek tu i tamo nadju neke stvari koje smatram diskutabilnim. u ovom sluchaju je to prvi bold highlight. demokratija je jako nekompatibilna (kako ja to vidim) sa tim pitanjem o legitimetu glasova.

8:16 PM  
Anonymous Anonymous said...

Pa onda se postavlja pitanje o legitimitetu demokratije u drustvima koja za nju jos uvek nisu zrela...

10:31 PM  
Blogger Max said...

Koje gluposti da ne vredi komeentarisati...

6:40 PM  

Post a Comment

<< Home