Saturday, March 03, 2007

CRKVENE BERETKE


Mediji su tokom jučerašnjeg dana obavestili javnost o postojanju web strane crveneberetke.com.

Nije čudno što se ova ilegalna staronacistička teroristička organizacija oglasila na svetskoj kompjuterskoj mrezi. Pa pobogu, na netu su i pedofili i Kju Kluks Klan i neonacisti i fekafilisti, što da ne budu i „Beretke“ – njihov server je verovatno registrovan u inostranstvu, i tu država i da hoće ( a neće ) ne može baš ništa.

Zabrinjava nešto drugo u vezi sa ovim imbecilnim web- sajtom, a to su baneri.
Baneri = komercijalne reklame ili preporuka za "slicne" sajtove, vide se kad otvorite neku Internet stranicu, a sa njih se i direktno linkujete.

Pa, kuda Vas vodi sajt terorističke ilegalne antiljudske grupacije čiji su članovi, masovne ubice i dileri, po zatvorima ili u zbegovima ?
Evo tog ponosnog spiska, sa desna na levo:

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
PROJEKAT RASTKO
PRAVOSLAVLJE – NOVINE SRPSKE PATRIJARŠIJE
OBNOVA HILANDARA
SVETIGORA
BOGOTRAŽITELJ – SRPSKI PUT PRAVOSLAVLJA
MATICA SRPSKA
PRAVOSLAVNO HRIŠĆANSTVO
VERONAUKA
MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE
INTERNET RIZNICA SERBSKA

Dvanaesto mesto je prazno, to je tzv. „ prostor za vašu reklamu“, mada je čudno što SANU već uveliko nije zakupila ovaj kvadrat-)))

Ljudi, ovo je ludilo! Od ekipe iz SPC naravno da ne očekujemo nikakvu reakciju, ali barem Matica...Pa oni su institucija kulture, mogli bi lepo da zamole „brze momke“ da ih zaobiđu, barem što se reklame tiče.

Čitam danas blog Dimitrija Vojnova na pressonline.co.yu. On konstatuje da je terorizam, u Srbiji utihnuo, i u šali se pita da li je to možda znak da „dobro stojimo“. Na žalost, terorizam traje i ne posustaje, jedino što, mimikrično, preuzima moderne, mentalno-medijske oblike.
Ono što preostaje nama, kojima to smeta, je da preduzmemo antiterorističke akcije. A to su ipak akcije. Kao na primer, u filmu „Minhen“.

Naša prednost je što nismo u ilegali.

15 Comments:

Anonymous Anonymous said...

ODLICNO!

8:55 PM  
Anonymous ex-koleginica sa faxa Katarina D. said...

whow, jedan od boljih blogova ever! Bravo, Cako!

6:33 AM  
Anonymous Anonymous said...

Hvala Kato.
Pishi shta ima, jelena.djurovic@gmail.com

11:24 PM  
Blogger nada said...

obezbedi se cako...nadji si nekog bivseg jsovca da te cuva...

1:56 PM  
Anonymous Anonymous said...

Ima ona dovoljno kontakata u tom sektoru...Dovoljno da cimne jednog ex-bojfrenda, i njegove kucne prijatelje,mislim da cak i ti znas na koga se misli

3:44 PM  
Anonymous Anonymous said...

meni je ipak hit odeljak /pesme/ na sajtu.

omiljena mi je ZASTO BAS JA

bas kao WHY ME - pobednicka, linde martin za irsku na evroviziji.

godina je bila 1992.

9:30 PM  
Anonymous Anonymous said...

a zavet?

9:34 PM  
Anonymous Anonymous said...

Ma trebalo ih je pobiti 6.10

8:02 PM  
Anonymous Anonymous said...

Drug mi je pricao da je u Gardi, na odsluzenju vojnog roka 2003. godine, bila pesma na obuci koja ide:

`Greota je dici pusku
na Siptarsku glavu musku
To ce nozem ici bolje
Jer se nozem stoka kolje`

4:12 AM  
Anonymous Anonymous said...

Dečko, ne ide ta pesma tako...

Ide:
Na Šiptarsku glavu mušku / greh bi bio dići pušku / nožem ide mnogo bolje / jer se stoka nožem kolje.

http://www.danas.co.yu/20060719/kultura2.html

ARMATURA




PARALELNI SVETOVI


Piše: Miloš Živanović



GARDIJSKA BRIGADA IZ VEOMA LIČNOG UGLA
Januar 2004, straža Dobanovci, noć, -15 stepeni Celzijusa s jakim severnim vetrom, šuma crna kao Darkvud, Zagore šta ja ovde radim, osim što puštam da mi, kako je kasnija kapilaroskopija utvrdila, od zime pucaju krvni sudovi na levoj šaci. Nadao sam se da ću konačno otići na koncert Rolingstonsa, a završio sam u Gardijskoj brigadi. Gde sam pogrešio?
Ne samo da sam bio dovoljno neoprezan da dopustim da me pod stare dane dovuku ovde, nego ni posle skoro dva meseca nisam shvatio gde sam u stvari upao. Zasad je podnošljivo, ponavljao sam, proslavljena vojna sila je, mislio sam naivno, do sada premerila dubinu pada i nivo suvišnosti. Meni se ne može desiti ništa iz repertoara maltretmana kroz koji su ljudi prolazili deceniju ranije. Fatalna pogreška!
Na psihološkoj pripremi za stražu vremešna gospođa psiholog ukorila me zbog života u divljem braku, zbog neprivrženosti crkvi i izrazila zabrinutost i sumnju da možda pripadam nekoj problematičnoj verskoj zajednici. Mada ozbiljno hendikepiran, dopušteno mi je da vršim stražarsku službu, ali tek pošto smo utvrdili da ne patim od glavobolja i vrtoglavica. Po pravilu službe, na straži se može ostati najviše dve nedelje (valjda su sračunali da ćeš posle dve nedelje nespavanja početi psihički da se menjaš, sa uvek napunjenom automatskom puškom M70 AB2). Pravilo službe jeste Božja zapovest urezana u klisurine, ali nesrećni pripadnici 2. gardijskog bataljona na straži ostaju po mesec ili dva bez prekida, odnosno dok im ne promrznu bubrezi i testisi i zeleni Puh majorov ih ne transportuje direktno na VMA. Kako se vojni rok skraćuje, ponosni i gladni gardisti na straži ostaju sve duže. Ako ostanu dovoljno dugo, priča se po kuloarima, bivaju odlikovani Ordenom s brkovima pukovnika Ćosića. Ah da, ako ste na straži već pet nedelja i dođe Kontrola iz Generalštaba, obavezno recite da ste juče stigli, jer bi u suprotnom pretpostavljeni morali da istrpe teške kritike i da onda svoj gnev istresu na crva-regruta.
Inače, 90 odsto oficirskog i podoficirskog kadra čine, kako bi rekao g. Pušić, Čokmudi koji su potegli sve rodbinske veze da se nađu u Gardijskoj brigadi i primaju gardijski dodatak. Nastanili su se u prestonici, svako prema svojim mogućnostima i rodbinama, ali mahom u ćumezoidnim stančićima koji im pojačavaju frustraciju izazvanu smešnim zaradama i akutnom besmislenošću dotičnog radnog mesta. Ne treba zaboraviti ni grupaciju vukovarskih veterana. Oni su sada mudraci i vračevi. Kao i regruti, komandni kadar se vremenom oseti nasamarenim i na sve dopuštene i nedopuštene načine pokušava da se spasi straže (poslovična ukrućenost i poltronstvo u kontaktu s višim činom se podrazumevaju). Mislio sam da ću videti novu generaciju oficira koji će provesti sve te promene, koji će ići u mirovne misije i tako to. Ali, niko ne zna da kaže dobar dan ni na makedonskom, a svetski jezici su mistična preteća nepoznanica.
Ovako moćna država ima toliko vojnih objekata specijalne namene da zabrinuti oficiri jedva postižu da sastave raspise za obezbeđenje svih tih supertajnih lokacija, a kad završe sa sricanjem crnih lista i hodnici legendarne kasarne se isprazne, ostatak radnog vremena provode u ponovnom strpljivom proučavanju privatnog filma dalmatinske estradne zvezde (malobrojni svetli primeri koriste tu situaciju sumanute dosade i u maniru vrhunske dekadencije, s dozom opake autoironije, zabavljaju se uz kompjuterske strateške igre). Hruščovljev duh i zadah amonijaka levitiraju po hladnim koridorima zgrade, a u objektima specijalne namene još jedan paralelan svet, od Bukulje i Avale, preko Dvora i Užičke, do Dobanovaca i Karađorđeva. Taj svet tajnih objekata uporno nastavlja da postoji, sebe i sve nas ubeđuje da su to tajne neophodne za opstanak države, da su to tajne koje na svaki način moramo čuvati. One su na volšeban način uspele da ostanu tajne i posle svih snimanja iz aviona i satelita i Gardijska brigada će se postarati da zauvek ostanu tajne. To nije nimalo lako, neprijatelj je još uvek i svuda oko nas i među nama. Recimo, lokalni seljaci ulaze u tajnu šumu i kradu drva, ribu i divljač. Recimo, zaposleni u objektu iznose oružje uvijeno u čaršafe i pakuju ga u gepek privatnog automobila. Recimo, svi se nešto raspituju o civilnom služenju, a to nije za prave ljude, nego za one, ovakve i onakve.
U celoj priči o paralelnim svetovima Dvor Karađorđevića zauzima značajno mesto. Moglo bi se reći da je to sekundarni paralelni svet, u okviru paralelnog sveta. Kao da su Gardijska brigada i plavokrvna porodica podelili taj fini komad Dedinja, te su se njihove veze mnogostruko bratski isprepletale. Karađorđevići imaju svoje interno obezbeđenje, ali ih za svaki slučaj čuva i garda - šta ćemo, Srbi smo, može neko da ponovi majski prevrat. Kad god se nađe zgodan povod, oficiri oblače svečane odore i u pratnji podobnih vojnika odlaze na prijeme kod prestolonaslednika. Vojnici su upozoreni da se klone eventualnih fotoreportera koji bi mogli da zabeleže neinstitucionalizovanu bliskost krunisane glave s nesuđenom Kraljevom gardom, novim gardijskim snom. Garda nije garda ako ne postoji figura koja će nas, poput Napoleona, poslati u smrt i plakati za nama.
Eto, te gadne 2003. ubili su premijera, Stonsi nisu došli, a ja sam otišao u gardu. Komandir reče da ne bi ubili premijera da smo ga mi čuvali, ali i nije bilo žalosti u njegovom glasu, ni zbog premijera, niti zbog Stonsa. Žalilo se samo što se već ne spuštamo na Kosovo da rešimo stvar. Na terenu na Peskovima, daleko od Dedinja, peva se koračnica: Na Šiptarsku glavu mušku / greh bi bio dići pušku / nožem ide mnogo bolje / jer se stoka nožem kolje.
Kako reče pokojni Fleka, a šta ćemo kad stvarnost postane žešći andergraund od svega što literatura i film mogu da ponude. Ili, kako je rekao Gombrovič, kojim ćemo formama mišljenja i stvaranja dostići naše sadašnje poznavanje života. Nema forme koja će logično predstaviti Gardijsku brigadu, ili opravdati njeno uporno trajanje. Brzo pošto sam izašao, ispred objekta Drajzer neko je ubio dvojicu stražara iz mlađe klase. Potvrdilo se da za novac i vojnike još uvek nije bitno odakle dolaze.
Kit Ričards je pao s drveta na glavu, ali baš se nadam da će ovog puta Stonsi doći u Beograd. Plašim se šta bi moglo da se dogodi ako ne dođu. S jedne strane to nije za ignorisanje, s druge još manje.

4:17 AM  
Anonymous Anonymous said...

Dečko, ne ide ta pesma tako...

Ide:
Na Šiptarsku glavu mušku / greh bi bio dići pušku / nožem ide mnogo bolje / jer se stoka nožem kolje.

http://www.danas.co.yu/20060719/kultura2.html

ARMATURA




PARALELNI SVETOVI


Piše: Miloš Živanović



GARDIJSKA BRIGADA IZ VEOMA LIČNOG UGLA
Januar 2004, straža Dobanovci, noć, -15 stepeni Celzijusa s jakim severnim vetrom, šuma crna kao Darkvud, Zagore šta ja ovde radim, osim što puštam da mi, kako je kasnija kapilaroskopija utvrdila, od zime pucaju krvni sudovi na levoj šaci. Nadao sam se da ću konačno otići na koncert Rolingstonsa, a završio sam u Gardijskoj brigadi. Gde sam pogrešio?
Ne samo da sam bio dovoljno neoprezan da dopustim da me pod stare dane dovuku ovde, nego ni posle skoro dva meseca nisam shvatio gde sam u stvari upao. Zasad je podnošljivo, ponavljao sam, proslavljena vojna sila je, mislio sam naivno, do sada premerila dubinu pada i nivo suvišnosti. Meni se ne može desiti ništa iz repertoara maltretmana kroz koji su ljudi prolazili deceniju ranije. Fatalna pogreška!
Na psihološkoj pripremi za stražu vremešna gospođa psiholog ukorila me zbog života u divljem braku, zbog neprivrženosti crkvi i izrazila zabrinutost i sumnju da možda pripadam nekoj problematičnoj verskoj zajednici. Mada ozbiljno hendikepiran, dopušteno mi je da vršim stražarsku službu, ali tek pošto smo utvrdili da ne patim od glavobolja i vrtoglavica. Po pravilu službe, na straži se može ostati najviše dve nedelje (valjda su sračunali da ćeš posle dve nedelje nespavanja početi psihički da se menjaš, sa uvek napunjenom automatskom puškom M70 AB2). Pravilo službe jeste Božja zapovest urezana u klisurine, ali nesrećni pripadnici 2. gardijskog bataljona na straži ostaju po mesec ili dva bez prekida, odnosno dok im ne promrznu bubrezi i testisi i zeleni Puh majorov ih ne transportuje direktno na VMA. Kako se vojni rok skraćuje, ponosni i gladni gardisti na straži ostaju sve duže. Ako ostanu dovoljno dugo, priča se po kuloarima, bivaju odlikovani Ordenom s brkovima pukovnika Ćosića. Ah da, ako ste na straži već pet nedelja i dođe Kontrola iz Generalštaba, obavezno recite da ste juče stigli, jer bi u suprotnom pretpostavljeni morali da istrpe teške kritike i da onda svoj gnev istresu na crva-regruta.
Inače, 90 odsto oficirskog i podoficirskog kadra čine, kako bi rekao g. Pušić, Čokmudi koji su potegli sve rodbinske veze da se nađu u Gardijskoj brigadi i primaju gardijski dodatak. Nastanili su se u prestonici, svako prema svojim mogućnostima i rodbinama, ali mahom u ćumezoidnim stančićima koji im pojačavaju frustraciju izazvanu smešnim zaradama i akutnom besmislenošću dotičnog radnog mesta. Ne treba zaboraviti ni grupaciju vukovarskih veterana. Oni su sada mudraci i vračevi. Kao i regruti, komandni kadar se vremenom oseti nasamarenim i na sve dopuštene i nedopuštene načine pokušava da se spasi straže (poslovična ukrućenost i poltronstvo u kontaktu s višim činom se podrazumevaju). Mislio sam da ću videti novu generaciju oficira koji će provesti sve te promene, koji će ići u mirovne misije i tako to. Ali, niko ne zna da kaže dobar dan ni na makedonskom, a svetski jezici su mistična preteća nepoznanica.
Ovako moćna država ima toliko vojnih objekata specijalne namene da zabrinuti oficiri jedva postižu da sastave raspise za obezbeđenje svih tih supertajnih lokacija, a kad završe sa sricanjem crnih lista i hodnici legendarne kasarne se isprazne, ostatak radnog vremena provode u ponovnom strpljivom proučavanju privatnog filma dalmatinske estradne zvezde (malobrojni svetli primeri koriste tu situaciju sumanute dosade i u maniru vrhunske dekadencije, s dozom opake autoironije, zabavljaju se uz kompjuterske strateške igre). Hruščovljev duh i zadah amonijaka levitiraju po hladnim koridorima zgrade, a u objektima specijalne namene još jedan paralelan svet, od Bukulje i Avale, preko Dvora i Užičke, do Dobanovaca i Karađorđeva. Taj svet tajnih objekata uporno nastavlja da postoji, sebe i sve nas ubeđuje da su to tajne neophodne za opstanak države, da su to tajne koje na svaki način moramo čuvati. One su na volšeban način uspele da ostanu tajne i posle svih snimanja iz aviona i satelita i Gardijska brigada će se postarati da zauvek ostanu tajne. To nije nimalo lako, neprijatelj je još uvek i svuda oko nas i među nama. Recimo, lokalni seljaci ulaze u tajnu šumu i kradu drva, ribu i divljač. Recimo, zaposleni u objektu iznose oružje uvijeno u čaršafe i pakuju ga u gepek privatnog automobila. Recimo, svi se nešto raspituju o civilnom služenju, a to nije za prave ljude, nego za one, ovakve i onakve.
U celoj priči o paralelnim svetovima Dvor Karađorđevića zauzima značajno mesto. Moglo bi se reći da je to sekundarni paralelni svet, u okviru paralelnog sveta. Kao da su Gardijska brigada i plavokrvna porodica podelili taj fini komad Dedinja, te su se njihove veze mnogostruko bratski isprepletale. Karađorđevići imaju svoje interno obezbeđenje, ali ih za svaki slučaj čuva i garda - šta ćemo, Srbi smo, može neko da ponovi majski prevrat. Kad god se nađe zgodan povod, oficiri oblače svečane odore i u pratnji podobnih vojnika odlaze na prijeme kod prestolonaslednika. Vojnici su upozoreni da se klone eventualnih fotoreportera koji bi mogli da zabeleže neinstitucionalizovanu bliskost krunisane glave s nesuđenom Kraljevom gardom, novim gardijskim snom. Garda nije garda ako ne postoji figura koja će nas, poput Napoleona, poslati u smrt i plakati za nama.
Eto, te gadne 2003. ubili su premijera, Stonsi nisu došli, a ja sam otišao u gardu. Komandir reče da ne bi ubili premijera da smo ga mi čuvali, ali i nije bilo žalosti u njegovom glasu, ni zbog premijera, niti zbog Stonsa. Žalilo se samo što se već ne spuštamo na Kosovo da rešimo stvar. Na terenu na Peskovima, daleko od Dedinja, peva se koračnica: Na Šiptarsku glavu mušku / greh bi bio dići pušku / nožem ide mnogo bolje / jer se stoka nožem kolje.
Kako reče pokojni Fleka, a šta ćemo kad stvarnost postane žešći andergraund od svega što literatura i film mogu da ponude. Ili, kako je rekao Gombrovič, kojim ćemo formama mišljenja i stvaranja dostići naše sadašnje poznavanje života. Nema forme koja će logično predstaviti Gardijsku brigadu, ili opravdati njeno uporno trajanje. Brzo pošto sam izašao, ispred objekta Drajzer neko je ubio dvojicu stražara iz mlađe klase. Potvrdilo se da za novac i vojnike još uvek nije bitno odakle dolaze.
Kit Ričards je pao s drveta na glavu, ali baš se nadam da će ovog puta Stonsi doći u Beograd. Plašim se šta bi moglo da se dogodi ako ne dođu. S jedne strane to nije za ignorisanje, s druge još manje.

4:17 AM  
Anonymous Anonymous said...

E, nemate pojma kako ide pesma.

Dakle,

С неба јарка муња сијева
србска гарда сада пјева,
ко то иде, ко то гази,
србска гарда наилази,
корак нам је као гром,
Србија у срцу мом.
Немој мајко тужна бити
син ти служи у елити
беретке нам боје крви,
ђе се пуца ту смо први.
На шиптарску главу мушку
никад немој дићи пушку,
јер то може много боље,
јер се стока ножем коље.

4:20 AM  
Anonymous Anonymous said...

Mislim da pesma dovoljno govori o Srbima. trebalo je da nas bombarduju jos 700 dana, a da sankcije potraju jos 10 godina. Tako bi bilo nade da bi ti imbecili koji su te pesme smislili na kraju pocrkali od gladi.

10:13 AM  
Anonymous Anonymous said...

Bolje bi im bilo da su manje pevali a vise klali, Kosovo je kao prica o cvrcku i mravu. Crvene beretke su se izlezavale celu 1998. a OVK je radio.

2:20 PM  
Anonymous Anonymous said...

ovo prethodno je napisao qm. 100%

12:25 AM  

Post a Comment

<< Home