USTANI I STIDI SE!
Malo je događaja u istoriji civilizacije koji su potpuno nedvosmisleno značili korak napred za čitavo čovečanstvo, kao što je to bila Francuska revolucija.
Evo šta o tome kaže enciklopedija: “Francuska revolucija” ( 1789 – 1799 ) bio je period velike političke i socijalne promene u političkoj istoriji Francuske ali i Evrope u celini, tokom kojeg je francuska struktura vlasti, prethodno apsolutna monarhija sa feudalnim privilegijama za aristokratiju I katolički kler, pretrpela radikalnu promenu do forme bazirane na prosvetiteljskim idealima demokratije, građanstva i neotuđivih prava.”
Malo je onih, koji dan danas, u svetu čije uređenje dobrim delom počiva na tekovinama ove Revolucije, mogu da nađu inspiraciju u “tamnoj strani” ovog tasa, onog protiv koga su ustali ljubitelji jednakosti, slobode I bratstva.
Malo je, među umetnicima, tako površnih snobova kakav je Sofija Kopola.
Nije problem ni u tome što se Kirsten Danst kao Marija Antoaneta ne promeni ni malo, iako dolazi u dvor sa 14 a odlazi iz njega sa 37 godina.
Nije problem ni što je njen karakter ravan onom koji vidimo u The fabulous life of Paris Hilton na VH1 specijalu.
Ni u tome što joj dete povremeno progovori francuski iako je film na engleskom.
Pa čak ni u tome što, za razliku od Brasovog Kaligule, ovde nema ni dobre orgije, da bi smo mogli da kažemo “vau, kako su samo bili dekadentni”.
Problem je u tome što je gospođa Kopola od “nedostatka stava” u svojim filmovima napravila svoj autorski pečat, što je već dovoljno sumnjivo. Ali što ovaj “pečat” u slučaju vremena I mesta koje tretira, apsolutno nema nikakav smisao osim da pokaže umetnički kukavičluk. Da je barem rekla : “Ok, I ja sam na neki način rojalti, ja sam na strani Marije Antoanete, let them eat shit – napraviću apologiju za nju, kojoj gladna rulja samo smeta u kockanju I biranju cipela. Može mi se, ćale mi je Frensis.”
Ma jok, Sofijin stav ne postoji,a Sofijina režija je kao kad se kod kuće zezamo I snimamo mobilnim telefonima.
Ideološki, ovo je film o 5. oktobru ali iz vizure jadnog Slobe, Mire I Markića, s tim što bi ovakva varijanta imala više smisla, jer su se Sloba I Mira barem ludo voleli, što je za Mariju I Luja ne može reći. Ili, kako je rekao jedan moj prijatelj – kao da snimiš film o Srebrenici u kome su Škorpioni u nekom fensi stajlingu, slušaju Echo&the Bunnyman na Ajpodima, upražnjavaju occasional homosex I potpuno su nesvesni šta se dešava okolo.
Završiću tekst citatom jednog besnog kritičara:
After her appearance in Godfather III, I didn’t think it was possible that I could hate Sofia Coppola more, but her Marie Antoinette really takes the cake
Malo je onih, koji dan danas, u svetu čije uređenje dobrim delom počiva na tekovinama ove Revolucije, mogu da nađu inspiraciju u “tamnoj strani” ovog tasa, onog protiv koga su ustali ljubitelji jednakosti, slobode I bratstva.
Malo je, među umetnicima, tako površnih snobova kakav je Sofija Kopola.
Nije problem ni u tome što se Kirsten Danst kao Marija Antoaneta ne promeni ni malo, iako dolazi u dvor sa 14 a odlazi iz njega sa 37 godina.
Nije problem ni što je njen karakter ravan onom koji vidimo u The fabulous life of Paris Hilton na VH1 specijalu.
Ni u tome što joj dete povremeno progovori francuski iako je film na engleskom.
Pa čak ni u tome što, za razliku od Brasovog Kaligule, ovde nema ni dobre orgije, da bi smo mogli da kažemo “vau, kako su samo bili dekadentni”.
Problem je u tome što je gospođa Kopola od “nedostatka stava” u svojim filmovima napravila svoj autorski pečat, što je već dovoljno sumnjivo. Ali što ovaj “pečat” u slučaju vremena I mesta koje tretira, apsolutno nema nikakav smisao osim da pokaže umetnički kukavičluk. Da je barem rekla : “Ok, I ja sam na neki način rojalti, ja sam na strani Marije Antoanete, let them eat shit – napraviću apologiju za nju, kojoj gladna rulja samo smeta u kockanju I biranju cipela. Može mi se, ćale mi je Frensis.”
Ma jok, Sofijin stav ne postoji,a Sofijina režija je kao kad se kod kuće zezamo I snimamo mobilnim telefonima.
Ideološki, ovo je film o 5. oktobru ali iz vizure jadnog Slobe, Mire I Markića, s tim što bi ovakva varijanta imala više smisla, jer su se Sloba I Mira barem ludo voleli, što je za Mariju I Luja ne može reći. Ili, kako je rekao jedan moj prijatelj – kao da snimiš film o Srebrenici u kome su Škorpioni u nekom fensi stajlingu, slušaju Echo&the Bunnyman na Ajpodima, upražnjavaju occasional homosex I potpuno su nesvesni šta se dešava okolo.
Završiću tekst citatom jednog besnog kritičara:
After her appearance in Godfather III, I didn’t think it was possible that I could hate Sofia Coppola more, but her Marie Antoinette really takes the cake
posted by 30.februar @ 10:54 PM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home