IMMORTALITY I INGMAR BERGMAN

Aleksandra Ekdala sam upoznala 1983. godine.
Teta na blagajni bioskopa „Balkan“ mi je rekla da neću shvatiti film, da nije za decu, i savetovala da ne bacam pare.
Ipak, kad si klinac, najlakši način da nešto uradiš je da ti neko kaže da ne treba.

Naravno da tada nisam bash najbolje razaznala o čemu se radi u „Fani i Aleksander“ Ingmara Bergmana, ali smo glavni junak i ja imali sličan život : dok gledam film, i on i ja imamo po deset godina, i on i ja smo iznenada ostali bez očeva, oboje smo fascinirani pozorištem a jevrejska mitologija je i u mojoj i u njegovoj porodici slatka tajna, dobro čuvana u podrumskoj prašini.

Aleksander gleda u magičnu lanternu, Aleksander psuje na sahrani svog oca, Aleksander odlazi u ledenu kuću svog monstruoznog očuha, biskupa Edvarda, Aleksander prolazi kroz zabranjena vrata i upoznaje androgenog Išmaela (koji je njegov Max Demijan, ako je Aleksander Emil Sinkler ) a on, iako u kavezu, ipak postaje anđeo čuvar potonjeg uništenja zlog očuha.

I tako, na opštu radost biskup biva spaljen vatrom koju je, metaforički, upalila upravo Aleksandrova mržnja pa se Fani, Aleksander i njihova majka vraćaju svojoj baki i šarenoj kući porodičnog teatra u kome se izvode Strindberg i Ibzen.

Poslednji, možda najzačajniji monolog u filmu je oda životu, radosti, hrani, piću, valceru i pozorištu koju izgovara poligamni stric Gustav Adolf, dok stoji na čelu stola oko kojeg je okupljena cela vesela pripita familija Ekdal, uključujući i služavku kojoj je striko napravio dete...

„Fani i Aleksander“ je poslednji bioskopski film Ingmara Bergmana, a hipnotičkih 188 minuta utabavaju snežnu stazicu koja vodi ka fascinaciji „skandi-angstom“ ( Trir, Vinterberg...).
Od bitnih simbola – tu su satovi koji nas podsećaju da život kratko traje, Aleksandrov otac umire baš tokom probe Hamleta, a Bog je samo lutka na koncu kojom se igraju deca dobrog jevrejina Isaka Jakobija, antiteze svih Šajloka u svetskoj umetnosti.

Gledanje ovog ostvarenja je nezaboravno i "bildungs" i spiritualno iskustvo, upravo kako jei pokojni reditelj, sin luteranskog sveštenika, objasnio u jednom intervjuu:

„dok sam odrastao, u crkvenim zidovima fascinirao me je miris večnosti...“

"Some die just to live", tako to otpeva Edi Veder u pesmi Immortality, posvecenoj Kurtu Kobejnu, geniju koji inace nema nikakve veze sa Bergmanom, osim u ovom in memoriam tekstu.