THERE WILL BE BLOOD FOR OIL

The essential American soul is hard, isolate, stoic, and a killer. It has never yet melted.
D.H. Lawrence

Možda je čudno, ali postoje zanimljive sličnosti između Srbije i Amerike. Ovo možemo primetiti gledajući bespoštednu borbu koja se vodi na demokratskoj liniji, između Obame i Klinton ( Hilari ), gde veliki broj poznatih ličnosti i intelektualaca agituju za svog demokratskog kandidata što navodi na, na prvi pogled, trivijalne komparacije. Obama je, na primer, Čeda. Drugačiji od drugih, visok, zgodan, iskren, prodoran, hrabar... njegov politički uspeh je pravo čudo i dokaz da su SAD evoluirale. Hilari bi mogla biti Boris. Iza nje je tradicija, glasači koji idu na proverenu varijantu. Ovakva poređenja, naravno, nemaju baš mnogo veze sa realnim prilikama, ali dokazuju da i u američkom liberalnom bloku postoje suštinske razlike, o čemu smo mogli da čujemo u debati između Baraka i Hilari, vođenoj u državi Teksas.

Zanimljiva je pozicija tamošnjih intelektualaca. Kao i ovi ovde, i oni još od šezdesetih, aktivno pokušavaju da utiču na javno mjenje,rezultate izbora, izbor kandidata, i oni su napisali hiljade protestnih pesama, delovali i javno i u ilegali, želeći da prosvete široke narodne mase. Kao ni ovima ovde, ni njima tamo baš nešto ne uspeva.
Posle ubistava braće Kenedi, vijetnamskog debakla, Votergejta, krize talaca u ambasadi u Teheranu i rata u Zalivu došao je i početak XXI veka, a sa njim i Avganistan i Irak. Vudi Alen se, u ime velikog prezira prema Džordžu Bušu odselio iz Njujorka u Evropu, Noam Čomski i ostali značajni profesori značajnih univerziteta pišu eseje, saopštenja, knjige i...nikom ništa. Administracija nastavlja po svom, što umnogome podseća na sliku koju imamo u Srbiji.

Ipak, postoji jedna ključna razlika, koja odvaja SAD, naciju koja pati od kompleksa više vrednosti, poduprtog ekonomskom i vojnom silu, i Srbiju, zaglavljenu u identičnom kompleksu, ali bez vojne i ekonomske potpore. Amerika se, naime, na vreme obračunava sa sopstvenim promašajima, i to preko filmske umetnosti, čime se stanovništu daje mogućnost najmasovnije katarze. Ne treba zaboraviti da je, samo tri godine posle pada Sajgona, Amerika sebe smela da pogleda u oči, kroz ostvarenja „Lovac na jelene“ i „Povratak ratnika“, oba u trci za Oskara 1979.

Ovi filmovi su, se naravno, bavili besmislenošću svekolikog stradanja u Vijetnamu, a trend anti-ratnog filma i kritičko preispitivanje američke uloge u opštem svetskom poretku nastavljen je do danas.
U Srbiji, ovakav slučaj je nezamisliv. Jer kada su Srbi loši momci, oni su istoveremeno i smešni i simpatični( vidi pod Šijan ili Dragojević ). Kada su primitivni, zatucani i nepismeni, oni su dobro stilizovani ( vidi pod Ognjenka ili Kurcurica ). Kada su autentično zli, okrivimo spregu tajnih službi i mentaliteta ( Bajić-Kovačević ).
Prvo delo u kome Srbi čine zločine zato što, naprosto i među ovim narodom, zamislite!, ima zločinaca, je delo Dejana Zečevića „Četvrti čovek“ koje, i pored mnogih mana, može da se podiči, za srpski film revolucionarno tezom, da je ubijanje nevinih loše, o čemu govore svi holivudski ratni filmovi, uključujući i „Apokalipsu“ koju je za veliki ekran priredio famozni desničar Džon Milijus.

Holivud je shvatio da obračun sa istorijskim demonima može da donese i malo iskupljenja za gomiletinu „Šaputanja na jastuku“, „Pravnih plavuša“ ili „Seksigrada“, koji pod različitim imenima svake godine izlaze iz Fabrike.
Povod za pisanje ovog teksta je film Pola Tomasa Andersona „There will be blood“, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu.

Sumnjajući u nemogućnost nefoliranja Andersona, kopiketa Altmana i Skrocezea
( Boogie nights, Magnolia, Punch-drunk love – su tri grozomorno pretenciozna filma ovog reditelja ), a pribojavajući se napetih glumačkih bravura Danijel-Dej Luisa, i muzike nabeđenih Radiohead, od prvog kadra sam bila uplašena da li ću baciti dragocenih dva i po sata sopstvenog života...
Ali, ne.
„There will be blood“ je onakav film kakav zaslužuju svi koji vole Holivud.
Na samom početku, uz malo reči, puno pejsaža, i muzike koja, kao u koreografiji prati razvoj industrije, vidimo kako se Danijel Plejnvju ( Danijel Dej Luis ) bori da od pionira potrage za naftom postane veliki tajkun. U tome ga prati sin, prema kome Danijel ima nežan očinski odnos.
Otac i sin ostvaruju svoje ambicije u malom selu u Kaliforniji, a tamo dolaze u dodir i sukob sa meštanima ali i sa njihovom crkvom. Dve trećine filma gledalac nije siguran da li za Danijela treba da navija ili je on, zapravo, uber-negativac.

Da ne kvarim bioskopsko uživanje, napisaću još samo da je ovo jedan od najsubverzivnijih američkih filmova poslednjih godina. Lik Danijela je moderno viđenje Velsovog Kejna, kome fali „rosebud“ dimenzija, jer on je demonska metafora zamajca koji je pokrenuo žeđ za kapitalom i naftnim derivatima, zbog kojeg je danas Amerika toliko omražena u svetu...Iako ova objašnjenja deluju jeftino i donekle kič, „There will be blood“ po naboju može da stane rame uz rame sa filmom „Dogvil“, što znači da ostaje u pamćenju dugo pošto ste izašli iz bioskopske sale.
Andersonov scenario, donekle baziran na knjizi "Oil!" Upton Sinclair-a, pisca koji je kritikovao kapitalistizam, skenira period prvobitne akumulacije kapitala, upravo do vremena o kome govori „Kineska četvrt“ Romana Polanskog, dok Dej-Luis svojim likom daruje časni omaž glumi Džona Hjustona iz pomenutog ostvarenja.
Prikazujući spregu između bogataša i crkve i opšte licemerje, „There will be blood“ brutalno vivisecira principe na kojima počiva današnja Amerika, ali navodi i na ponovno poređenje sa Srbijom : dok budete gledali poslednji dijalog između Danijela i sveštenika Ilaja, zamislite samo da su to Mišković i Amfilohije. Sve se perfektno uklapa.

Neverovatno, ali u večerašnjoj „trci za Oskara“ iz sve snage navijam za Andersona.