NOW, IMAGINE SHE'S SERBIAN

Čovek je, od samog početka civilizacije, postao sposoban da uvidi događaj i njegov efekat. Dakle, dogodilo se X, i posle toga sledi Y i Z. Ovo je osnova na kojoj se temelji zapadno učenje filozofije istorije.
Da bi se donekle sagledalo “stanje nacije”, u ovom slučaju srpske, setimo se filma Džoela Šumahera “A time to kill”:
Podsećamo, Metju Mek Konahi tumači lik advokata koji brani oca crne devojčice silovane od strane grupe belih mladića koji su oslobođeni od optužbe, što navodi oca da “uzme pravdu u svoje ruke”.
Suđenje se odvija na jugu, gde su crnci predstavljeni kao građani drugog reda, a u skladu sa tim porota je bela i ostrašćena. “Završna reč”, posle koje Mek Konahi dobija slučaj, koncipirana je veoma zanimljivo: advokat do detalja opisuje zlostavljanje devojčice, sugestivno se obraća poroti, i na samom kraju kaže: I want you to picture...that little girl...Now, imagine she's white.

Danas u Srbiji nema empatije, dakle identifikacije sa patnjama nekog drugog, ali ni svesti o uzroku i posledicama. Nema ni tolerancije za preispitivanja. Opasnost po sve koji su drugačiji, počela je kad i pumpanje ex-YU nacionalizama, a svoje ovdašnje korene ima u nikada do kraja razjašnjenom slučaju Martinović, pa knjizi Magnum Crimen, memorandumu SANU, pojavi Slobodana Miloševića i svemu što je usledilo. Da smo srpski geografski prostor posmatrali sa neke druge planete, tok razvoja političke situacije mogao je biti lako predvidiv – sa jedne strane su Albanci: organizovana iredenta, jasna politička ideja, jak lobi u najjačoj svetskoj sili. Sa druge strane Srbi: potpaljivači ratova, gubitnici ratova, oni od kojih se beži, idejno rasplinuti,očajan lobi i još gori imidž. Albanci vode rat protiv Miloševića i dobijaju ga. Srbi vode rat protiv Miloševića i gube ga. Milošević je u Srbiji danas življi nego ikada. Njegov legat je suština politike DSS i SRS.

“Ti nisi Srbin” i “Ti si ne-srbin” nisu iste izjave. Živimo u državi čiji je ustav nacionalni,pa ova filozofska razlika može postati povod problema za građanina. Atmosferu linča, koja je možda još više atmosfera Dejvida Linča, stvaraju muškarci koji ne umeju da prihvate poraze, čak iako ti porazi nisu njihovi, alfa-mužjaci koji se sa setom sećaju vremena kada je Legija sa odredima smrti divljao po susednim državama ali i Beogradu, vremena kada su “nas” mrzeli i kada su “nas” se plašili. I eto, nekoliko godina kasnije, utvrđuje se prava veličina nacionalnog penisa, te se ovi mužjaci okreću ruskom udu, koji deluje kao zamena za “naš”, nepostojeći.

Tužno, ali ovakva primitivna paralela ima uporište u realnosti. Na horizontu se, kao mogućnost, pomalja lustracija, ali ne onakva o kakvoj mašta većina čitalaca ovog bloga. Svi koji su postavili znak pitanja nad žrtvovanjem celokupnog naroda radi "neuseljivog" parčeta zemlje ili dobrobiti jednog masovnog ubice, onda oni koji se zalažu za zajednički život Srba i Albanaca, koji žele reviziju pojedinih događaja iz bliže srpske istorije, koji pitaju "a šta bi ste sa Albancima čak i da se vrati Kosovo?"... dakle svi oni mogu da postanu predmet lustracije koju će predvoditi nacionalno kastrirani pojedinci čiji je jedini model razmnožavanja masturbacija nad povredom međunarodnog prava.Da se šibaju sa Albancima – ne mogu. Da se šibaju sa Amerima – ne mogu. Ali mogu da šibaju nas, po principu daj šta daš.

Jer, ako nisu uspeli da nateraju Tačija da shvati koliko gubi time što se neće kuglati u Delta sitiju, onda će ovi nemoćni “ratnici” svoju potenciju dokazivati nad obnevidelim, izmrcvarenim truplom liberalnog dela srpskog društva. Građanstvo je desektovano, uplašeno ili anestezirano - krilaticom"...onda ništa" ne može se protiv ratničkog mehanizma. "Ako vam nije dobro, onda na ulice!", poruka je za buduće vreme.

Establišment stvara novi front i prstom pokazuje na nove neprijatelje. To se videlo i na ovogodišnjem Festu – u zemlji u kojoj je politička korektnost razbijanje i mržnja drugačijeg, a prava opasnost je nerazmontirani državni ubilački aparat, koji je do ovakve "korektnosti" i doveo, pojavio se degutantan pro-režimski film, u kome se, uz obilje sveopštih mesta, markiraju svi dušani svakog pravog naciste: Jevreji, homoseksualci, levičari, ateisti, partizani, revolucionari.

U “filmu” “Miloš Branković”, reditelj i scenarista je svakoj od grupacija tradicionalno omraženih od strane fašista, dodao još ne-ljudskih osobina. Homoseksualac je Jevrejin i lopov koji krade od svojih studenata plus pedofil, plus incestuozan.
Lezbejke su ateisti i deca su partizana, povezane su sa zlim zapadim kapitalom a jedna od njih se zove Sonja ( kao Biserko npr. ). Umetnici su dekadentni I masni I propali.
Ima tu i neko pozitivan – na primer, inspektor desničar je simpa, a njegov asistent je, još simpatičniji, Slobodan DSS Aligrudić.

Ima tu i nešto apsurdno – mali dizelaši reketiraju uličnog slikara koji je, osim što je jedini reketirani slikar ikada, usput i invalid i nekrofil.
Nerazmontirani državni ubilački aparat se ne spominje.

Kao što smo i predvideli u prethodnim tekstovima, na Beoviziji je pobedila pulenka Željka JUL Joksimovića sa pesmom “Vidovdan dva” iliti “Oro”. Neko je ovih dana napisao da fleka crvene boje na zaštitnom znaku Eurosonga 2008. izgleda kao razlivena krvava mrlja.

Sve o čemu smo pisali ima veze jedno sa drugim. Ostaje pitanje šta raditi sa jedinom zemljom na svetu u kojoj istoriju pišu gubitnici?

Na fotografiji : art by Jake and Dinos Chapman