Koga vole ljudi na pijaci
Vruć dekrešendo kulturne 2005., pružili su Mladjan Dinkić i glumica Svetlana Bojković u emisiji Utiska nedelje. Debatovalo se o proletošnjem zakonu po kome 1800 slobodnih umetnika, ostvarivali prihod ili ne, moraju sami sebi da plaćaju doprinose. ( Minimalni iznos, 3000 dinara mesečno ). Do sada je tu sumu pokrivala država, tj. Grad Beograd, a gospodja Bojkovic je postavila pitanje o odnosu drzave prema onim stvaraocima koji još uvek ne zarađuju, na primer mladim glumcima,vajarima, slikarima, fotografima... Usput je, sasvim rezonski, pomenut i pojam „kulturna politika“ koji je ovde još uvek kao čudovište iz Loh Nesa~ mnogi su sigurni da postoji, mada ga niko nije video. TV jednačina je ostala bez rešenja, a sve se završilo tipičnom komedijom naravi, u kojoj su akteri dokazivali koga narod više voli i lepše pozdravlja kad se pojavi na pijaci. Maliciozni bi Svetlani Bojković mogli da spočitaju kako je njeno zalaganje za prava „slobodnjaka“ zapravo subjektivne prirode, jer joj je kćerka glumica. Takvi inače teško shvataju altruiste, a bez obzira na razloge iz kojih se gospođa Bojković bori, i skuplja potpise protiv spornog zakona, činjenica je da će upravo oni za koje se bori, možda već prekosutra formirati imidž ove države i ostaviti iza sebe najznačajnije što jedna nacija može da da. Ne, to nije rat, niti političari,ni korupcionaške afere. Jedino što ostaje za nama su umetnička dela, sviđalo se to nekome, ili ne.
Ministar je pomenuo inovaciju u budžetu ~ 36 miliona dinara koji će biti izdvojeni za pomoć umetnicima od nacionalnog značaja. Svakome po 30.000 mesečno, kao dodatak na prihod. I ko će da upadne u tu podelu? Ko je „od nacionalnog značaja“? Dobrica, pod jedan. Za njim Svetlana Velmar, Pavić, Ivanjicki, Dušan Kovačević i tako dalje. Ali, šta ćemo, npr.sa nekom mladom vajarkom ili fotografom, koja je sada na drugoj godini svojih studija. U njoj možda leži talenat kalibra Marine Abramović, jedine domaće umetnice čiji se svetski značaj u u ovdašnjim medijima ne preuveličava i koja je naš „najbolji umetnički ambasador“. Da li će zakoni koje spremamo omogućiti da se ovde stvori još barem jedan takav „slučaj“? Rečeno je i da će sami umetnici biti članovi komisija, kako za ovaj fond, tako i pri filmskim fondacijama i na bitnim konkursima. To će, navodno, obezbediti objektivnost i neuplitanje politike, što bi se bolje postiglo ako bi za članove komisije izabrali neke norvežane ili islanđane. Zvuči suludo, ali jedino tako je moguće da kum ne da pare kumčetu, žena mužu, simpatiji ili jetrvi od askurđela tj. jedino „art plavi šlemovi“ mogu da nas spreče da suviše bukvalno shvatimo privatizaciju, i da od društvenih institucija pravimo male porodično\buraz manufakture.
Proteklog meseca se, povodom nepotizma i „klanovanja“ oglasio i Republički ministar kulture Dragan Kojadinović, koji je i sam apostrifiran kao žrtva ove „pošasti“, s obzirom da mu je supruga predložena za mesto zamenika ambasadora SCG u Kanadi. U začuđujuće neuvijenom i krajnje konkretnom intervjuu, Ministar je najavio obračun sa gradskim klanovima, koji, po njegovim rečima, jedni drugima konstantno nameštaju poslove i pozicije. Svi koji su se u Beogradu ikada bavili kulturom znaju da je ovo neosporna istina, pa je Kojadin stekao simpatije onih koji ne pripadaju Areopagu gradske kulturne svemoći. Oni koje je prozvao su, u već prerecikliranom maniru, Ministra i njegove istomišljenike etiketirali magičnom rečju „mediokriteti“ ~ koja se koristi i kao abrakadabra da se isti prilepak izbegne. Nažalost, iz Kojadinovićevih izjava ne razaznajemo smer u kome on namerava da vodi kulturnu politiku svog Ministarstva. Ako je to samo sukob leve i desne opcije, ili građanskog i nacionalnog modela, onda je ta bitka unapred izgubljena. Ne samo zato što su češći posetioci ovdašnjih kulturnih događanja liberalno demokratski orjentisani, nego i zato što izgleda da je argument kvaliteta potpuno zaboravljen u ovim potkusurivanjima. Busolu u ruke, da odredimo šta je to u domaćoj kulturi inovativno, sveže, originalno a neotkriveno ~ talenat je uvek mio, ma koje političke provenijencije bio. Čak i oni koji pate od autoteizma će, sasvim sigurno, uživati u zdravoj konkurenciji.
Pojam „artificijelna aristokratija“ vezuje se za one čiji je status zasnovan na vezama, porodičnim i političkim odnosima i bogatstvu. Prirodna elita, koja se formira na bazi umeća i vrline, teško dolazi do vazduha jer je u karakteru takvih da se ne laktaju, da rade i čekaju da ih stariji primete. I to je odgovor na postavljeno pitanje o tome zašto država da plaća doprinose za nekoga koga, još uvek, niko ne angažuje? Pa zato što su verovatno neki od njih odlični, ali nemaju babo~a na pravom mestu, ne umeju da se keze na ključnim medijima, ili im, jednostavno, treba vremena da sazru kao stvaraoci. I zašto ne naglasiti očigledno~ da je Van Gog prestao da slika zato što ga „niko nije angažovao“, danas ni ne bi bio pomenut u ovom tekstu, jer niko ne bi znao ko je on.
Ostaje bojazan da kulturna javnost, čiji su akteri potpuno nesvesno, reč „jednostavno“ zamenili rečju „prosto“, ne može lako da se izvuče iz mulja(že) u koju je svojevoljno uplivala. To je prosto nemoguće.
*text objavljen u Glsu javnosti 1.februara 2006.