Friday, January 27, 2006

MINHEN ponovo




Bez želje da se kritičarima otima korica hleba ( sad će oni reći, pa i ne možeš itd. ) ali MINHEN je najbolji Spilbergov film još od Šindlerove liste...Krajnje subjektivno ga preporučujem - ne očekujte moguće, što rekoše umni kopirajteri. Ambivalentan, skoro Brehtovski distanciran, ne dozvoljava gledaocu da odabere svog junaka - jer svi su, zapravo, krivi.

Mali spoiler - Obratiti pažnju na scenu u kojoj se Izraelski agenti preoblače u žene. Jedan od njih se tada Avneru Kaufmanu predstavlja kao Ehud Barak. Svi znamo ko je to...

Saturday, January 21, 2006

Spasonosne melodije za hladnu zimu 2006.




AGIT – POP predlog - 20 genijalnih pesama

1. Bill Janovitz & Crown Victoria – Revealed
2. Fountains of Wayne – The girl I can’t forget
3. Al Stewart – Year of the cat
4. Blue Zoo – Forgive and forget
5. Badly drawn boy- You were right
6. Billy Brag – Must I paint you a picture
7. Bloc party – Two more years
8. Elton John – Original sin
9. Fergal Sharkey – You little thief
10. Gene loves Jezebel – Desire
11. Justin Timberlake – Cry me a river
12. Dashboard confessional – Hands down
13. New Order – Dream attack
14. Prince – Arms of Orion
15. Richard Ashcroft – Break the night with color
16. Tahiti 80 – 1.000 times
17. Spandau Ballet – Pleasure
18. Terry Hall – Forever J
19. Thomas Dolby – Flying north
20. Van Morrison – Real real gone

Thursday, January 12, 2006

PROSTO!*





Koga vole ljudi na pijaci




Vruć dekrešendo kulturne 2005., pružili su Mladjan Dinkić i glumica Svetlana Bojković u emisiji Utiska nedelje. Debatovalo se o proletošnjem zakonu po kome 1800 slobodnih umetnika, ostvarivali prihod ili ne, moraju sami sebi da plaćaju doprinose. ( Minimalni iznos, 3000 dinara mesečno ). Do sada je tu sumu pokrivala država, tj. Grad Beograd, a gospodja Bojkovic je postavila pitanje o odnosu drzave prema onim stvaraocima koji još uvek ne zarađuju, na primer mladim glumcima,vajarima, slikarima, fotografima... Usput je, sasvim rezonski, pomenut i pojam „kulturna politika“ koji je ovde još uvek kao čudovište iz Loh Nesa~ mnogi su sigurni da postoji, mada ga niko nije video. TV jednačina je ostala bez rešenja, a sve se završilo tipičnom komedijom naravi, u kojoj su akteri dokazivali koga narod više voli i lepše pozdravlja kad se pojavi na pijaci. Maliciozni bi Svetlani Bojković mogli da spočitaju kako je njeno zalaganje za prava „slobodnjaka“ zapravo subjektivne prirode, jer joj je kćerka glumica. Takvi inače teško shvataju altruiste, a bez obzira na razloge iz kojih se gospođa Bojković bori, i skuplja potpise protiv spornog zakona, činjenica je da će upravo oni za koje se bori, možda već prekosutra formirati imidž ove države i ostaviti iza sebe najznačajnije što jedna nacija može da da. Ne, to nije rat, niti političari,ni korupcionaške afere. Jedino što ostaje za nama su umetnička dela, sviđalo se to nekome, ili ne.

Ministar je pomenuo inovaciju u budžetu ~ 36 miliona dinara koji će biti izdvojeni za pomoć umetnicima od nacionalnog značaja. Svakome po 30.000 mesečno, kao dodatak na prihod. I ko će da upadne u tu podelu? Ko je „od nacionalnog značaja“? Dobrica, pod jedan. Za njim Svetlana Velmar, Pavić, Ivanjicki, Dušan Kovačević i tako dalje. Ali, šta ćemo, npr.sa nekom mladom vajarkom ili fotografom, koja je sada na drugoj godini svojih studija. U njoj možda leži talenat kalibra Marine Abramović, jedine domaće umetnice čiji se svetski značaj u u ovdašnjim medijima ne preuveličava i koja je naš „najbolji umetnički ambasador“. Da li će zakoni koje spremamo omogućiti da se ovde stvori još barem jedan takav „slučaj“? Rečeno je i da će sami umetnici biti članovi komisija, kako za ovaj fond, tako i pri filmskim fondacijama i na bitnim konkursima. To će, navodno, obezbediti objektivnost i neuplitanje politike, što bi se bolje postiglo ako bi za članove komisije izabrali neke norvežane ili islanđane. Zvuči suludo, ali jedino tako je moguće da kum ne da pare kumčetu, žena mužu, simpatiji ili jetrvi od askurđela tj. jedino „art plavi šlemovi“ mogu da nas spreče da suviše bukvalno shvatimo privatizaciju, i da od društvenih institucija pravimo male porodično\buraz manufakture.

Proteklog meseca se, povodom nepotizma i „klanovanja“ oglasio i Republički ministar kulture Dragan Kojadinović, koji je i sam apostrifiran kao žrtva ove „pošasti“, s obzirom da mu je supruga predložena za mesto zamenika ambasadora SCG u Kanadi. U začuđujuće neuvijenom i krajnje konkretnom intervjuu, Ministar je najavio obračun sa gradskim klanovima, koji, po njegovim rečima, jedni drugima konstantno nameštaju poslove i pozicije. Svi koji su se u Beogradu ikada bavili kulturom znaju da je ovo neosporna istina, pa je Kojadin stekao simpatije onih koji ne pripadaju Areopagu gradske kulturne svemoći. Oni koje je prozvao su, u već prerecikliranom maniru, Ministra i njegove istomišljenike etiketirali magičnom rečju „mediokriteti“ ~ koja se koristi i kao abrakadabra da se isti prilepak izbegne. Nažalost, iz Kojadinovićevih izjava ne razaznajemo smer u kome on namerava da vodi kulturnu politiku svog Ministarstva. Ako je to samo sukob leve i desne opcije, ili građanskog i nacionalnog modela, onda je ta bitka unapred izgubljena. Ne samo zato što su češći posetioci ovdašnjih kulturnih događanja liberalno demokratski orjentisani, nego i zato što izgleda da je argument kvaliteta potpuno zaboravljen u ovim potkusurivanjima. Busolu u ruke, da odredimo šta je to u domaćoj kulturi inovativno, sveže, originalno a neotkriveno ~ talenat je uvek mio, ma koje političke provenijencije bio. Čak i oni koji pate od autoteizma će, sasvim sigurno, uživati u zdravoj konkurenciji.

Pojam „artificijelna aristokratija“ vezuje se za one čiji je status zasnovan na vezama, porodičnim i političkim odnosima i bogatstvu. Prirodna elita, koja se formira na bazi umeća i vrline, teško dolazi do vazduha jer je u karakteru takvih da se ne laktaju, da rade i čekaju da ih stariji primete. I to je odgovor na postavljeno pitanje o tome zašto država da plaća doprinose za nekoga koga, još uvek, niko ne angažuje? Pa zato što su verovatno neki od njih odlični, ali nemaju babo~a na pravom mestu, ne umeju da se keze na ključnim medijima, ili im, jednostavno, treba vremena da sazru kao stvaraoci. I zašto ne naglasiti očigledno~ da je Van Gog prestao da slika zato što ga „niko nije angažovao“, danas ni ne bi bio pomenut u ovom tekstu, jer niko ne bi znao ko je on.
Ostaje bojazan da kulturna javnost, čiji su akteri potpuno nesvesno, reč „jednostavno“ zamenili rečju „prosto“, ne može lako da se izvuče iz mulja(že) u koju je svojevoljno uplivala. To je prosto nemoguće.

*text objavljen u Glsu javnosti 1.februara 2006.

Thursday, January 05, 2006

POZDRAV IZ SLOVENIJE




Wednesday, January 04, 2006

OMILJENE KNJIGE 2005.

9~11, DILAN, SEKS I KLONOVI*

Sa ove i one strane Okeana popularni magazini svode kulturno~umetničke račune za 2005. Uncut ( Velika Britanija ) i Village Voice ( USA ) nude svojim čitaocima I izbor najomiljenijih knjiga protekle godine ( termin “omiljene” jer idealan jer ko je pozvan da odredi šta je najbolje u umetnosti!? ). Lunar park, Breta Istona Elisa (o kojoj je Glas pisao još I pre njene evropske “premijere”), predvodi listu Uncut~a dok se u Americi takođe našao u prvih 25 naj ( spisak je prezentovan po azbučnom redu ). U favorite njujorčana spadaju i Never let me go Kazua Išigura, priča o devojci zarobljenoj u čudnom internatu u kojem se studenti~klonovi uče da je smisao njihovog postojanja da dobrovoljno doniraju organe, a ne da nastave život, zatim hit jeseni Extremely Loud and Incredibly Close Džonatana Safrana Foera ~ govori o odrastanju dečaka Oskara koji odgonetava enigmatične poruke zabeležene na telefonskoj sekretarici a koje su zaostavština oca poginulog u tragediji 11.septembra.
9\11 i rat u Iraku su nezaobilazne teme i u prošlogodišnjoj američko~britanskoj literaturi, a koje parodira i spisateljica Sju Tauzend, najpoznatija po tome što je pre 23 godine napisala čuveni “Dnevnik Adriana Mola”,knjigu su “gutali” klinci rođeni krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Sada se njen junak, Adrian, tridesetpetogodišnjak, vraća u političkoj satiri “Adrian Mole and the weapons of mass destruction”. Mol je, kao paradigma svoje generacije, u krizi, jer shvata da kroz kredite za kola i stan samo finansira rat koji ga se uopšte ne tiče.

Za veliku količinu seksa i nasilja, u Top 25 zadužen je ozloglašeni Denis Kuper,čije se knjige ne prodaju mlađima od 18 leta. Naslov romana The Sluts dovoljano je deskriptivan svakom ko zna engleski, a ko ne zna, neka pogleda u rečnik ili bilo koji turbo~folk spot. Delo govori o svim dražima i opasnostima zabranjenog voća na Internetu, počinje i završava se četovima na gej eskort sajtu, a između su ubistva,silovanja, mučenja I sve što se očekuje od čoveka koga je Viljem Barouz nazvao svojim jedinim dostojnim naslednikom.

The Normals, Dejvida Gilberta stilski podseća na Daglasa Kouplanda
( Generacija X ), a govori o studentu univerziteta Harvard koji se, zbog dugova, podvrgava naučnom eksperimentu i tako postaje pokusni kunić za isprobavanje nove anti-psihotičke droge.

Velika američka spisateljica Džoan Didion, posle smrti muža i usvojene kćerke, piše ispovednu knjigu o tugovanju The year of magical thinking, koja je napisana za samo 89 dana i osvojila američku National book award. Didion, poznata po brutalno iskrenoj “Play it as it lays” jedna je od prvih žena koja je otvoreno, još šezdesetih, lične psihijatrijske seanse ulivala u tok misli svojih junaka.

“Atomic Aztex” Sešu Fostera, je antiutopijski sajns fikšn tobogan u kome se upoznajemo sa imaginarnom Aztečkom socijalističkom imperijom koja vlada našom planetom, što Foster povezuje sa suicidalnim misijama u vreme bitke za Staljingrad, dok sve to nadgleda Herman Gering, koji u ovom romanu ima 400 kila I rukovodi svetskim medijima iz Velike Piramide...Kako kažu Amerikanci ~ Far out, man.

U Britaniji su veoma popularne i auto & biografije . U toj oblasti dominira nekoliko “hagiografija” Boba Dilana, tu je i knjiga o nedavno preminulom Džoniju Kešu ( film Walk the line, u kome Keša glumi Joakin Feniks je takođe veoma dobro prošao kod američke kritike ), zatim pevaču Brdsa Džinu Klarku I o bendu Big Star. Najzanimljivi naslov je svakako “I am alive and you are dead”, biografsko putovanje kroz univerzum pisca Filipa K. Dika.

Nastupajuća godina na scenu vraća nevaljalo dete evropske književne scene, Mišela Ulbeka. Novi roman “The possibility of an island” proglašen je za njegovo “najzrelije delo” i od onih je koje ćemo voleti da mrzimo u 2006. Ulbekov legat iz Platforme i Elementarnih čestica su mizantropija, rasizam i seksizam. Dovoljno da preporučimo našim izdavačima da i novu knjigu što pre prevedu na srpski. Visok tiraž je zagarantovan.

*tekst objavljen u Glasu javnosti 28.12.2005.

Tuesday, January 03, 2006

BLOGOM SRBIJO!


Virtuelna akcija za 2006*


Kultni film "Festen" Tomasa Vinterberga govori o okupljanju jedne danske buržoaske familije, povodom šezdesetog rođendana "glave porodice". Na bogatom ručku, organizovanom na ogromnom porodičnom imanju, pojavljuju se mnogobrojni rođaci, poslovni partneri slavljenika, ali i troje dece - alkoholičar Mihael, Helena, trockista koja se zabavlja s crncem i Kristijan, jedini očev ponos, uspešni ugostitelj.

Posle svih lažnih osmeha, Kristijan ustaje da održi govor. Pred zvanicama, svečanim tonom, on otkriva kako je njegov, u zajednici mnogopoštovani konzervativni otac, u stvari monstruozni, incestuozni pedofil, koji je godinama silovao njega i njegovu sestru bliznakinju, koja je nekoliko meseci pre ovog jubileja izvršila samoubistvo. Kada sin, potpuno potresen, završi strašnu ispovest gosti se hladnokrvno pogledaju i nastave da jedu i nazdravljaju. Kristijan shvata da mora da koristi drugačije metode - same reči, bez dela, očigledno ne uspevaju da dopru do samozadovoljne zajednice.

Navedeni insert alegorija je "kulturne 2005." Mediji, čiji je zadatak isključivo da hvale, pisaće o tome kako smo postali svet zahvaljujući Bočeliju i Pavarotiju, zatim o uvek uspešnom Bitefu, perfektnom Festu, bogatoj domaćoj filmskoj produkciji, genijalnim teatarskim dometima. Oni koji imaju nešto drugačije stavove neće se ni čuti, ili se na njih neće obraćati pažnja. I to ne samo zato što je plaćenih klapera više, nego zato što se mnogi, koji u vezi sa kulturom imaju ideje i predloge gade da u kolo uđu.

Za prave promene potrebna je sinergija kreativnih, a nezadovoljnih, do koje se ne dolazi sedenjem po kućama, a upravo taj pasivni status od svih pravi saučesnike opšteg rasula vrednosti. Tačno je da šund preplavljuje, da se sve i dalje radi preko politike i veza, tačno je da se ne misli na mlade umetnike i da je visoka kultura u zapećku, da je za svaki pokušaj potreban novac koga nigde nema itd. Ipak, za aktivno učešće u bilo kakvoj kulturnoj akciji, ili barem za javni komentar, postoji jedno potpuno besplatno rešenje. A to je WEB-LOG.

Web-log (skraćeno BLOG ) Internet forma koja omogućava korisnicima svetske elektronske mreže da bez ikakvih investicija, potpuno sami, naprave lične veb-sajtove. Teme blogova su bezbrojne, od personalnih prezentacija preko kompilacija raznih tekstova iz novina, do tinejdžerskih fan blogova, posvećenih omiljenim zvezdama. Ne postoji ograničenje u tome koliko jedna osoba može da ima njeb-logova, a sam intefejs je lako savladiv, čak i za elektropionire.

Na blog mogu da se postave tekstovi i fotografije, a korisnik bira između tridesetak zanimljivih grafičkih rešenja, raznih boja i dezena. Sajt njnjnj.blogger.com koji nudi sve ove opcije je vlasništvo svetskog pretraživača Google, pa blogeri imaju prednost kada neko traži određenu ličnost ili pojam na Internetu. Jasno je da ne postoji nikakva cenzura, te se svačije mišljenje, već za par minuta od postavljanja može naći pred milionima svetskih korisnika, ili bar pred onima koji govore srpsko-hrvatsko-bošnjački jezik. Važno je da tema teksta ili komentara bude jasna, tako da može lako da se nađe ukucavanjem ključnih reči.

Pišite, kritikujte, uključite se, i neko će sigurno čuti. Jer "poenta je u promeni sveta, ne u njegovoj interpretaciji", kako reče veliki filozof. Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se - dopuni ga drugi. Želimo vam kulturnorevolucionarnu 2006.

*text objavljen u GLASU JAVNOSTI 31.12.2005.