Šejtanov ratnik u bioskopima

Ratnici iz podzemlja*


Poslednja nada u ovogodišnji „ veliki povratak domaćeg filma“ izgleda da nije bila uzaludna – komedija Šejtanov ratnik, Stevana Filipovića podigla je na noge publiku u prepunom Domu sindikata, i kreće u pohode na bioskope u SCG.

„Šejtan“ je debi, kako za Filipovića tako i za producentsku kuću Hypnopolis, a sniman je „na rate“, tokom nekoliko godina, uz minimalnu pomoć Ministarstva za kulturu i Gradskog sekretarijata za kulturu.

Zaplet nije jednostavan. Zli demon koga su Turci otkrili po osvajanju Konstantinopolja, prelazi okeane vremena, susreće se i sa Karađorđem i Milošem Obrenovićem, a finalni obračun se događa danas i ovde – zadatak da mu doskoče imaju tinejdžeri iz Treće beogradske gimnazije.

Posle serije ostvarenja koja nisu privukla preveliku pažnju ( Aporia, Sinovci, Krojačeva tajna...), ispostavilo se da je formula holivudski žanrovski film u domaćem „okruženju“ jedino što može da se snimi u Srbiji a da se previše ne pogreši. To, plus talenat i čelični živci, očigledne odlike „renesansnog“ Filipovića koji je reditelj, scenarista, montažer „Šejtana“, ali i majstor za specijalne efekte urađene tako da gledaoca nije sramota što je u sali. Čak naprotiv. U filmu hrabro citira svoje uzore od Džordža Lukasa, Kopolinog Drakule, do kultnog Donija Darko-a i serije Vuk Karadžić. Za razliku od svog starijeg kolege Kusturice ( čiji sukob sa kritičarem Pajkićem, samo za sladokusce, komentariše kroz jedno ime u đačkom dnevniku ), sigurno ne misli da je smrt sedme umetnosti počela zahuktavanjem holivudske industrije zabave.


„Šejtanov ratnik“ je od početka do kraja veoma zabavan film, a redundantne scene u kojima nam reditelj predočava šta on misli o načinima na koje se promoviše tolerancija i kritikuje ksenofobija, takođe će, nekome, biti duhovite. Što ne znači da su i preko potrebne, ali nije svaki dan badnji dan, pa nije ni svaki scenario bez ideološke neurednosti.

Ono što je verovatno najbitnija vrlina „Ratnika“ upravo ima veze sa porukom koju delo šalje – naime, ovo je prvo filmsko ostvarenje u kome se jasno kaže da su DIZELAŠI BEZ VEZE. Do sada su se reditelji odnosom među tinejdžerskim subkulturama bavili nedovoljno konkretno, a ova je unikatnost postignuta i time što je „Šejtanov ratnik“ film za mlade koji snimili mladi. Scenaristi se, konacno!, odlučuju da ne mamuzaju mrtvog konja, tj. da se ne bave reciklažom devedesetih, već se okreću trenutku i miljeu u kome žive.

Glavni junak Cane ( harizmatični Radovan Vujović ) nosi majicu grupe The Doors i izlazi u KST, i ostali pozitivci u filmu su u tom „fazonu“, a tatini sinovi i nacioneonacisti rasturaju žurke, bacaju pare, glupi su, neobrazovani i ( sto je najvaznije ) loše prođu na kraju. Sve ovo je, možda, uveliko jasno starijim gledaocima, ali je omladini veoma važno podvući ovu crtu – ako i jedan bude odlučio da „proveri šta su to Dorsi“ Filipović je učinio veliku stvar.

Funkcionalna glumačka ekipa dokazala je da u Srbiji zaista nema loših glumaca i neupotrebljivih naturščika, već samo loših reditelja.

Pa ako je pravde, ovdašnja će se Ministarstva manuti nameštenih konkursa i oceniti da je veliki napor Stevana Filipovića zaslužio da što pre snimi sledeći film – smena generacija je na pomolu.

www.sejtanovratnik.com

* tekst objavljen u Glasu javnosti 24.04.2006.