IMAGINE

Preporucujemo sajt www.zamislisrbiju.org. Teme na forumima su jako dobre ( ne deluje da je pod jakom cenzurom kao DB92 ), a ni tekstovi ne zaostaju.

Prenosimo deo reagovanja Petra Lukovica na drugi deo teksta o Latinki Perovic
( o kome smo pisali na ovom blogu malo ispod ),a u kome autor,neverovatno, poredi kontroverze koje okruzuju drugagricu Perovic i Dobricu Cosica!!!

Dakle, citiramo Lukovica, ako je copyrighted neko ce nam vec pripretiti...


063. Posebno me je uveselilo otkriće Zorana Ćirjakovića da su Ćosićeve «ambicije legitimisane literarnim darom». Kalemar, Titov prijatelj (plovio godinama na «Galebu»), u vreme događanja naroda 1989. s naslovne strane «Politike» poručio je: «Milošević je od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše učinio za srpski narod. Njegova generalna nacionalna politička stratetigija i taktika, smatram da je realistična i dobro usmerena». Umeo da iznenadi kriptičnom jasnoćom izražavanja: «Neprijatelji Srba su Srbe učinili Srbima. A sad Srbi ne treba da budu samo Srbi» («Politika», jul 1991), voleo pošalice («Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti. Ona su naš početni intelektualni kapital»). U trenucima nacionalnog opuštanja Ćosić je intenzivno ramišljao o nesrbima u Srbiji: «Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se ne Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobode na njihovoj zemlji» (iz knjige «Promene», izdavač «Dnevnik», Novi Sad, avgust 1992, strana 176). Nepismeni Dobrica na čijim knjigama, u smenama, radi po nekoliko hiljada ljudi ne bi li u red doveli padeže u sklad s vremenima, posebno je sa svojim «literarnim darom» (Ćirjaković) zanimljiv u trenucima kad junaci njegovih knjiga vode ljubav: na ormaru je obavezno dunja koja predstavlja moćni srpski afrodizijak. Kad dunja padne s ormara i počne da se kotrlja – eto nama neme slike o srpskoj polnoj moći u obliku dunje! Ćosić je to! Jebačina može da počne!

048. Zagledan u Ćosićevu bujnu kosu i ne primetim da mi se dunja otkotrljala spram Dobričine političke karijere koju Ćirjaković precizno ne pominje: nigde ni reči da je Radovan Karadžić njegov izbor, nigde ni reči da je pre rata u Bosni ćakulao telefonom i izdavao SDS upustva šta i kako razarati, ubijati i elimisati, nigde ni reči kako je Dobrica – jednostavno – eklatantni ratni zločinac jer je uspešno, intelektualnim kapitalom neobrazovanog gedže, Srbe uverio da u miru gube sve ono što u ratu dobijaju, čime im je dao neophodan akademaki zamajac da mu poveruju u sve što je pričao: o Velikoj Srbiji, o Miloševiću kao spasitelju, o ratu kao jedinom izlazu. Važno je samo Ćirjakoviću da izjednači Latinku i Dobricu: iza kalemera – reke krvi, zločini, genocid, etnička čišćenja; iza Latinke – biblioteka, knjige, eseji, naučni radovi. Sve ono o čemu Dobrica može samo da sanja. I oni isti? Ćirjakoviću, ne seri!