DULE U KNINU

U broju 2954. NIN-a (9. 8. 2007.) izasao je delimicni intervju koji je nas drug Dusan Maljkovic dao povodom stanja "ispoljavanja (homo)seksualnosti".

Dok se jedni lade, drugi za liberalizaciju Srbije rade:

1. Najpre, da li se ispoljavanje seksualnosti homoseksualaca promenilo poslednjih godina u Srbiji?

To je vrlo složeno pitanje. Mislim da su uglavnom mlađi homoseksualcipočeli da se slobodnije ponašaju, pre svega u porodičnom kontekstu:sve više je onih koji se u ranim dvadesetim odlučuju na "coming out"tj. da svojim najbližim saopšte "istinu" o svojoj seksualnost. Todovodi, u većini slučajeva, do prihvatanja -- ili makar tolernacije --seksualnosti od strane porodice, što je temelj za dalji normalanseksualno-emotivni život. Ti mladi gej ljudi sve više podsećaju nasvoje vršnjake za Zapada: imaju veze, heteroseksualne prijatelje kojiih podržavaju, odlaze na javne gej zabave, učestvuju u raduraznovrsnih organizacija... Oni su naprosto društveno integrisaniji. Utom smislu, ispoljavanje homoseksualnosti se polako normalizuje, uskladu sa standardnim ponašanjem koje predstavlja normu i zaheteroseksualnu većinu. Međutim, još smo daleko od ravnopravnosti poovom pitanju. Homoseksualci se i dalje plaše da iskažu svoje emocijena javnim mestima, zbog straha od fizičkog nasilja. Krug ljudi kojiznaju za homoseksualnost većina osoba je ograničen. Takođe, na radnommestu to je još uvek tabu-tema, zbog straha od otpuštanja itd. Stvarise menjaju, polako, nabolje, ali je i dalje gej-subkultura, sa svimpratećim sadržajima (mediji, klubovi, mesta za upoznavanje, itd.)"prostor" gde se homoseksualci u Srbiji osećaju najbolje. S razlogom,naravno.

2. Kako na to ispoljavanje uticu drustvene okolnosti (zapravo, mozda pre okruzenje, jer pod okolnostima ne bih podrazumevala ono sto je svakako korisno, ali nije sustina, odnosno bi moglo biti proizvod neke vrste pritiska, a ne rezulatatom promene svesti, kao sto je lebiralizacija nekih zakona)?

Društvene okolnosti utiču, rekao bih, uglavnom pozitivno, zato što se,bar kada je u pitanju gej egzistencija u Srbiji, one poboljšavaju.Iako Boris Tadić, u nedavnom intervjuu HRT-u, govoreći da svako imaprava da da ispoljava svoju seksualnu orijentaciju nije rekao ništadrugo do slova zakona, budući da je homoseksualnost dekriminalizovana1994. godine glasovima socijalista u parlamentu, on je ipak odabrao datako nešto javno potvrdi, što pored opšte-političkog značaja, ima ispecifičan, ohrabrujući smisao za gej populaciju. Približavanje EU,kome (deklarativno) teži nova vlada, takođe je, zbog "gejafirmativnih" zakona ove organizacije, pozitivan signal, koji bitrebalo da ubrza donošenje domaćeg anti-diskriminacionog zakona, kojije već predložila Koalicija protiv diskriminacije. Nedavna izjavaSonje Liht, predsednice Fonda za političku izuzetnost, da suhomoseksualci i Romi najugroženije grupe u Srbiji pokazuje rastućisenzibilitet uticajnih "mainstream" nevladinih organizacija za pitanjakojima se ranije nisu direktno bavili. S druge strane, usvajanje novogUstava, koji je "zabetonirao" heteroseksualni brak dajući legitimitetisključivo muško-ženskoj bračnoj zajednici bio je korak u nazad.Politička scena je takođe uglavnom nezainteresovana i nevoljna da sezauzme za unapređenja prava homoseksualne manjine, sem izuzetaka,kakvi su LDP i G17, a ograničeni optimizam ulica i stav SRS, za nekeneočekivan, koji takođe govori da ova stranka desne orijentacije nemaništa protiv gej osoba, ali da nije ni afirmativnija od prostog"neugrožavanja homoseksualaca". Srpska pravoslavna crkva, jedna odnajuticajnijih i najkonzervativnijih institucija u Srbiji, takođe imadominantno negativan stav, mada opet ohrabruje poziv patrijarha Pavlana nenasilje prema seksualnim manjinama. Naš najveći saveznik i daljeje popularna kultura u kome su nutralno ili afirmativno predstavljenihomoseksualni odnosi, kao, na primer, u serijama "Vil i Grejs" iliaktuelnim "Očajnim domaćicama", kao i najliberalniji segment društva-- estrada i "intelektualna scena", čije ključne protagonistkinje iprotagonisti nemaju problem da se jasno stave na stranu gej osoba, dok Žarko Korać, predsednik Socijal-demokratske unije, koja bi podefiniciji trebalo da bude naklonjena homoseksualcima, ima. Iz sveganavedenog vidi se da je situacija kompleksna, "ni tamo ni ovamo", idese dva koraka unapred a jedan unazad, ali postoji dobra osnova da seradi na poboljšanju položaja gejeva i lezbejki u Srbiji, što rezultujeu novoj "okolnosti" koja menja druge okolnosti -- pokretu za pravahomoseksualaca, koji danas ima artuikulisan stav, jasne ciljeve ikapacitete da ih u višegodišnjoj perspektivi i ostvare.

3. U cemu je, po tvom misljenju, osnovna razlika u ispoljavanju seksulanosti izmedju hetero i homoseksualaca u Srbiji?

Ja mislim da osnovne probleme u ispoljavanju seksualnosti u Srbijidele homo i heteroseksualci jednako. Naime, sa konzervativnijomdruštvenom klimom devedetih, nacionalizmom i re-patrijarhalizacijomzajednice, došlo je i do restrikcije seksualnih sloboda, koja jeosamdesetih godina uzimala maha, prevashodno u domenu intelektualneprodukcije i popularne kulture. S tim u vezi, seksualnost se nanovo"tabuizira" i stavlja prevashodno, u domenu politike, u projekat"borbe protiv bele kuge" što afirmiše "prokreativne" seksualne odnose,nasuprot odnosima čija je motivacija seksualni užitak. To pogađa iheteroseksualce, naravno, jer u krajnjoj konsekvenci seks sa kondomomtj. seks bez namere da se dobiju deca postaje nelegitiman. Ipak, činise, uticaj ovog, prevashodno pravoslavno-hrišćanskog projekta,aktuelnog od XIII veka, naovamo ipak nema preveliki uticaj u XIX veku,sudeći, recimo, po fenomenu "seks berzi" u kasnim večernjim satima naprogramima raznih TV stanica. Takođe, heteroseksualci i homoseksualciimaju problem "seksualne infrastrukture" i to pogađa uglavnom mlađeljude, jer oni naprosto nemaju uslove za praktikovanje seksualnihodnosa, zbog teške ekonomske situacije i relativno kasnogosamostaljivanja. Naravno, postoje i razlike: heteroseksualci stupajurelativno ranije i opuštenije u seksualne odnose, jer ne moraju da senose sa homofobijom, pre svega onom internalizovanom, kao većinahomoseksualaca. Takođe, javno izražavanje seksualnosti kroz dodire,ljubljenje i sl. za sada ostaje nepisana privilegija heteroseksualaca.

4. I kako se na seksualnost uopste, takodje po tvom misljenju, gleda udrustvenom miljeu Srbije u odnosu na druge zemlje u kojima si upoznat sa tom temom?

To zavisi od zemlje do zemlje. Srbija je po tom pitanju istovremenogora, ali i bolja od mnogih, dakle negde u sredini, s tendecijom da ide na bolje. Ako je uporedimo sa Poljskom, koja je danas de facto"katolička džamahirija", gde policija popisuje homoseksualce, ozbiljnose raspravlja ne temu koji je teletabis gej, zabranjuje gej osobama darade u obrazovnim i drugim državnim strukturama, itd, onda jesituacija svakako bolja. Međutim, ako uzmemo Holandiju za primer, gdesu gej brakovi i usvajanje dece legalizovani, a društvena klimaizrazito ne-represivna i podržavajuća, situacija u Srbiji nam i daljeizgleda daleko od zadovoljavajuće.Što se seksualnosti uopšte tiče, meni se čini da ona i daljepredstavlja temu o kojoj nije poželjno pričati u porodici i školi, a najpoželjije je praktikovati je na najuobičajeniji način. I dalje sena intenzivne seksualne kontakte, naročito kod žena, gleda oa na neštonepoželjno, a seksualnost, kao i telo, uglavnom treba skrivati, dostatoga se i stideti. Mislim da ne živimo u doba "permanentne seksualne revolucije", i da se seksualnost ne kreće linerano-progresivnom linijom. Pre će biti da ima i mnogo "kretanja unazad", stagnacija isumniivog napretka, ali želim da verujem da je ovaj, u dužojistorijskoj perspektivi, ipak moguć. Društvo bez seksualne represije,u kome je seks sa pristankom, dakle iskljućujući silovanje i"seksualno uznerivanje bilo koje vrste", kao "popiti čašu vode", kako bi rekla jedna ruska revolucionarka iz Lenjinovog doba, jeste sistem za koji se ja zalažem.

5. Ako ti ne oduzima previse vremena, bila bih ti zahvalna jos da mi napises da li mislis da bi seksualno obrazovanje ili potpuno drugaciji odnosi u porodici mogli da uticu na "zdraviji" pogled na seksualnost?

Ovo je veoma važno pitanje. Smatram da su porodica i škola -- osnovnai srednja -- osnovni stožeri seksualne konzervativnosti i represije.Promene unutar ovih institucija su neophodne, ako ni zbog čega drugog,onda zbog činjenice da se ogromna većina seksualnog nasilja deševa uprodici, na relaciji roditelj-dete. Školstvo će se, u perspektivi, potom pitanju izmeniti kroz prilagođavanje programa evropskimstandadima, ali ostaje problem pristupa porodici, koji se, po mommišljenju, može razrešiti samo indirektno. Naime, kada na scenu stupeliberalniji roditelji od ovih sadašnjih, koji su prethodnoliberalizovani drugim, van-porodičnim društvenim uticajima, onda ćenjihova deca takođe "startovati" sa znatno liberalnijim stavovima. Toje temeljna vrsta promene, koja će promeniti nabolje i seksualnoispoljavanje uopšte, ma koje seksualne orijentacije bila deca iztakvih porodica. Naravno, za to je potrebno vreme koje se meridecenijama, ali bolji svet, bar po ovom pitanju, već se polako moženazreti, čak i u Srbiji.