OTIŠO! ILI GDE ĆEŠ BITI KADA BUDEM NIKO...?

A da je došlo vreme za veliko majsko spremanje u gradskim institucijama kulture, dokazuje i organizacioni svinjac koji prati gostovanje slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka u Dvorani kulturnog centra Beograda.
Agit Pop je najavio ovaj značajan događaj, a ono što je od samog početka nejasno je zašto se Žižek pojavljuje u tako maloj sali kakav je DKC?
Pretpostavljam da je u pitanju sindrom-bolje da deluje prepunjeno nego srednje puno, o čemu se uči u svakoj PR školi.
Anyway, emailovi koji su stizali od organizatora su navodili da se „karte za predavanje Slavoja Žižeka mogu podići na blagajni DKC, u petak 21.marta od 16h“. Kao poštena građanka, u petnaest minuta do 16h, ispred blagajne DKC srećem još jednog poštenog građanina, Dimitrija Vojnova.
Na staklu, zalepljeno isto ono obaveštenje „karte za predavanje mogu se podići od 16h“ ali je, preko 16h neko je hemijskom olovkom nažvrljao 14h, a ispod dopisao PODELJENE SU!.
Zbunjeni, Vojnov i ja pokušavamo da kontaktiramo nekoga od organizatora, koji se, prirodno, ne javljaju na telefon.
Negativno inspirisani, a dok Dragan Vojnov čeka u kolima na mestu gde ga milicija može globiti za 2000 din, pokušavamo da rekonstruišemo ovu notornu glupost koju su nam „dovodioci Žižeka“ priredili:
Dakle, karte su počele da se dele u 14h, umesto u 16h. Za to nije znao niko, osim guzonja iz Sekretarijata za kulturu,bratskih institucija i vipova. Onda su svi ti sekretarijati i ministarstva poslali svoje amaline da im na noge donesu karte, to je trajalo do 14:15, pa je blagajna zatvorena.

Zašto su ljudi uopšte i pozivani? Nije poenta u onima koji mogu da se snađu, ovo pišem u ime nekih studenata filozofije ili sociologije koji su nasamareni, bez izvinjenja. Videla sam ih, kako stoje ispred blagajne, malo su opsovali, ali deluje kao da su već navikli da ih država i njihovi „kulturnjaci“, koji su prekjuče čuli za Žižeka, ponižavaju kako god stignu.
Ne znam kako vladajuća gradska koalicija planira da nastavi da vlada. Neko će reći da su važniji mostovi, parkinzi, parkovi, od nekakvih tribina i predavanja...mada. Koliko znam, svaki glas se računa, svaki od klinaca koji su popili ispalu će sigurno porazmisliti o tome koga zaokružuju na lokalnim izborima. Ako nije jasno, evo mi ćemo reći: institucije kulture u gradu vode pretežno kadrovi DS. Pa vi vidite šta ćete.
Oni će se prisetiti ovakvih primedbi tek onda kada odu, i kada nastave da „budu niko“, što su bili pre funkcija.
Možda će sutra i članovi „tajnog udruženja koji su znali da se karte dele od 14h“ na vratima pročitati obaveštenje OTIŠO!, ako retardirani organizatori odluče da, na primer, pomere predavanje sa 12h na 10h, za šta će,naravno znati samo članovi još tajnijeg udruženja...

Što se Žižeka tiče, bilo bi super on sazna za ovo, jer se i sam bavi pitanjem šta je to što definiše Balkan. Granice Balkana mapira ignorisanje običnog čoveka, nemar vlasti prema građanima je „crvena linija“ ( copyright by BoTa ).
Gde je Balkan?- pita Žižek. Srbija je Kosovo- odgovara Agit Pop.

NOW, IMAGINE SHE'S SERBIAN

Čovek je, od samog početka civilizacije, postao sposoban da uvidi događaj i njegov efekat. Dakle, dogodilo se X, i posle toga sledi Y i Z. Ovo je osnova na kojoj se temelji zapadno učenje filozofije istorije.
Da bi se donekle sagledalo “stanje nacije”, u ovom slučaju srpske, setimo se filma Džoela Šumahera “A time to kill”:
Podsećamo, Metju Mek Konahi tumači lik advokata koji brani oca crne devojčice silovane od strane grupe belih mladića koji su oslobođeni od optužbe, što navodi oca da “uzme pravdu u svoje ruke”.
Suđenje se odvija na jugu, gde su crnci predstavljeni kao građani drugog reda, a u skladu sa tim porota je bela i ostrašćena. “Završna reč”, posle koje Mek Konahi dobija slučaj, koncipirana je veoma zanimljivo: advokat do detalja opisuje zlostavljanje devojčice, sugestivno se obraća poroti, i na samom kraju kaže: I want you to picture...that little girl...Now, imagine she's white.

Danas u Srbiji nema empatije, dakle identifikacije sa patnjama nekog drugog, ali ni svesti o uzroku i posledicama. Nema ni tolerancije za preispitivanja. Opasnost po sve koji su drugačiji, počela je kad i pumpanje ex-YU nacionalizama, a svoje ovdašnje korene ima u nikada do kraja razjašnjenom slučaju Martinović, pa knjizi Magnum Crimen, memorandumu SANU, pojavi Slobodana Miloševića i svemu što je usledilo. Da smo srpski geografski prostor posmatrali sa neke druge planete, tok razvoja političke situacije mogao je biti lako predvidiv – sa jedne strane su Albanci: organizovana iredenta, jasna politička ideja, jak lobi u najjačoj svetskoj sili. Sa druge strane Srbi: potpaljivači ratova, gubitnici ratova, oni od kojih se beži, idejno rasplinuti,očajan lobi i još gori imidž. Albanci vode rat protiv Miloševića i dobijaju ga. Srbi vode rat protiv Miloševića i gube ga. Milošević je u Srbiji danas življi nego ikada. Njegov legat je suština politike DSS i SRS.

“Ti nisi Srbin” i “Ti si ne-srbin” nisu iste izjave. Živimo u državi čiji je ustav nacionalni,pa ova filozofska razlika može postati povod problema za građanina. Atmosferu linča, koja je možda još više atmosfera Dejvida Linča, stvaraju muškarci koji ne umeju da prihvate poraze, čak iako ti porazi nisu njihovi, alfa-mužjaci koji se sa setom sećaju vremena kada je Legija sa odredima smrti divljao po susednim državama ali i Beogradu, vremena kada su “nas” mrzeli i kada su “nas” se plašili. I eto, nekoliko godina kasnije, utvrđuje se prava veličina nacionalnog penisa, te se ovi mužjaci okreću ruskom udu, koji deluje kao zamena za “naš”, nepostojeći.

Tužno, ali ovakva primitivna paralela ima uporište u realnosti. Na horizontu se, kao mogućnost, pomalja lustracija, ali ne onakva o kakvoj mašta većina čitalaca ovog bloga. Svi koji su postavili znak pitanja nad žrtvovanjem celokupnog naroda radi "neuseljivog" parčeta zemlje ili dobrobiti jednog masovnog ubice, onda oni koji se zalažu za zajednički život Srba i Albanaca, koji žele reviziju pojedinih događaja iz bliže srpske istorije, koji pitaju "a šta bi ste sa Albancima čak i da se vrati Kosovo?"... dakle svi oni mogu da postanu predmet lustracije koju će predvoditi nacionalno kastrirani pojedinci čiji je jedini model razmnožavanja masturbacija nad povredom međunarodnog prava.Da se šibaju sa Albancima – ne mogu. Da se šibaju sa Amerima – ne mogu. Ali mogu da šibaju nas, po principu daj šta daš.

Jer, ako nisu uspeli da nateraju Tačija da shvati koliko gubi time što se neće kuglati u Delta sitiju, onda će ovi nemoćni “ratnici” svoju potenciju dokazivati nad obnevidelim, izmrcvarenim truplom liberalnog dela srpskog društva. Građanstvo je desektovano, uplašeno ili anestezirano - krilaticom"...onda ništa" ne može se protiv ratničkog mehanizma. "Ako vam nije dobro, onda na ulice!", poruka je za buduće vreme.

Establišment stvara novi front i prstom pokazuje na nove neprijatelje. To se videlo i na ovogodišnjem Festu – u zemlji u kojoj je politička korektnost razbijanje i mržnja drugačijeg, a prava opasnost je nerazmontirani državni ubilački aparat, koji je do ovakve "korektnosti" i doveo, pojavio se degutantan pro-režimski film, u kome se, uz obilje sveopštih mesta, markiraju svi dušani svakog pravog naciste: Jevreji, homoseksualci, levičari, ateisti, partizani, revolucionari.

U “filmu” “Miloš Branković”, reditelj i scenarista je svakoj od grupacija tradicionalno omraženih od strane fašista, dodao još ne-ljudskih osobina. Homoseksualac je Jevrejin i lopov koji krade od svojih studenata plus pedofil, plus incestuozan.
Lezbejke su ateisti i deca su partizana, povezane su sa zlim zapadim kapitalom a jedna od njih se zove Sonja ( kao Biserko npr. ). Umetnici su dekadentni I masni I propali.
Ima tu i neko pozitivan – na primer, inspektor desničar je simpa, a njegov asistent je, još simpatičniji, Slobodan DSS Aligrudić.

Ima tu i nešto apsurdno – mali dizelaši reketiraju uličnog slikara koji je, osim što je jedini reketirani slikar ikada, usput i invalid i nekrofil.
Nerazmontirani državni ubilački aparat se ne spominje.

Kao što smo i predvideli u prethodnim tekstovima, na Beoviziji je pobedila pulenka Željka JUL Joksimovića sa pesmom “Vidovdan dva” iliti “Oro”. Neko je ovih dana napisao da fleka crvene boje na zaštitnom znaku Eurosonga 2008. izgleda kao razlivena krvava mrlja.

Sve o čemu smo pisali ima veze jedno sa drugim. Ostaje pitanje šta raditi sa jedinom zemljom na svetu u kojoj istoriju pišu gubitnici?

Na fotografiji : art by Jake and Dinos Chapman

SLAVOJ ZDAJ!

Posle duge oseke, evo i jedne lepe vesti: Slavoj Žižek, harizmatični slovenački “pop-filozof” i “Lakanovski staljinista” dolazi Beograd! O Žižeku, koji je zvezda svetskih razmera, možete čitati u dva texta Dušana Maljkovića
http://blog.b92.net/text/2462/%C5%BDi%C5%BEek%3A%20Humanitarizam%20je%20la%C5%BE%21/

ali i ovde http://www.iep.utm.edu/z/zizek.htm

Takođe, preporučujemo i dokumentarac "Žižek" kao i dužu verziju "The pervert's guide to cinema", njegovo tumačenje motiva i subliminalnih poruka u filmskoj umetnosti.

Gostovanje je zakazano za 22.03. u Dvorani kulturnog centra Beograd.

Na fotki: Žižek kao mladoženja. Nedavno se oženio mladom manekenkom argentinskog porekla.

OFFICE SLUT

Radar magazine objavljuje 100 saveta kako NE dobiti posao! Iz teksta pod naslovom "100 things not to say in an job interview" http://radaronline.com/from-the-magazine/2008/02/100_things_not_to_say_in_a_job_interview_01.php

za vas izdvajamo najzanimljivije replike kojima nećete impresionirati poslodavca:

"What in the hell is this Microsoft Word everyone keeps talking about?"

"Let's just cut to the chase: Who and where is the office slut?"

"I have one word for you: Mensa."

"I've been trying to keep a low profile, as I've recently been targeted by the Mossad."

"So ... what sort of company is Apple?"

"Under 'education,' can I just put 'the streets'?"

"Shall we conduct this interview on my lap?"