NEZABORAVAK part 2.

"...U normalnim prilikama doista bi o Nikolaju Velimiroviću trebalo odavno prestati i govoriti, budući da su istoriografija i istorija književnosti davno odredile njegovu ulogu i vrednovale njegovo delo. Ali u našim prilikama nije tako, pa ću vam navesti jedan neobičan primer. Mi danas znamo sve o Nikolaju, koji je proglašen svetim, ima dva zapovedna dana, koliko nema ni sveti Sava. Mi danas sve znamo o njegovoj delatnosti od septembra meseca 1944. do maja 1945. Sada se jedan čovek, profesor je na policijskoj akademiji, dosetio baveći se istraživanjem da još jedanput pregleda dokumenta objavljena desetak puta do sada. I na temelju tih dokumenata on je potvrdio ono što svi odavno znaju, da je vladika Nikolaj sa patrijarhom Gavrilom bio zaštićeni čovek u rukama Nemaca od septembra 1944. do kraja rata. Kada je taj čovek objavio svoju knjigu, digla se hajka na njega, zaustavili su feljton u Politici, on sam je morao da pristane na to. A on je dokazao prostu stvar. 1944, kada se velika antifašistička snaga, Crvena armija približavala Beogradu, već je bila na Dunavu, u Turn Severinu, Nemci su odlučili, sačuvana je odluka Dankelmana, zapovednika komandanta policije sa urednim pečatima, da patrijarha Gavrila i Nikolaja Velimirovića odvedu na sigurno mesto kao svoje, sigurne ljude koji su im potrebni...

Ne jednom smo lutali, i sa Nikolajem smo bili zalutali pod Hitlerov skut sa Nedićem i Ljotićem. On je od početka do kraja bio zvanični ideolog Ljotićevog pronacističkog pokreta Zbor, koji se borio na strani Vermahta, a kada više ni Hitlera nije bilo, kad se II svetski rat završio, kada je i Ljotić poginuo, on je spevao himnu Ljotiću, koju sam objavio u poslednjem broju Republike. Ne jednom je naša crkva zalutala u istoriji i sada je trenutak da ona doista podvuče crtu i započne jedan kopernikanski obrt...

Molim vas, general Milan Nedić sa svojom svitom od 200 ljudi automobilom je pobegao iz Beograda 6. oktobra rano u zoru. Postoje sačuvani zapisi te vlade - mi se moramo povući, izgubili smo. Danas ga prikazuju kao oca nacije, a jutros čitam da u okolini Nišu hoće da podignu spomenik i Dragiši Cvetkoviću. Ispitati ulogu takvih političara trebalo bi da je normalan posao istoričara. I ima dobrih knjiga o tome. Nedavno se pojavila knjiga naše istoričarke Olivere Milosavljević o Nediću i Ljotiću, Prećutana istina. I imate tamo jedan dokumenat na strani 314, koji će vas zapanjiti. Kaluđeri Svete gore jula 1943. okupili su se iz skitova i manastira svetogorskih, i naši kaluđeri su bili tamo, i imali su zajednički moleban, noćno bdenije za zdravlje Adolfa Hitlera i pobedonosnu snagu nemačkog oružja. Pročitajte taj dokument, pa ćete videti kako i crkva u mutnim vremenima zna da zaluta...


Navešću vam samo još jedan primer, ne želim da budem dosadan. Kada su komunisti došli na vlast, oni su u Politici objavili spisak od 103 građana, koji se streljaju zbog saradnje sa Nemcima. Streljani su ti građani nezakonito, trebalo im je suditi, a ne tako streljati ljude, poznate trgovce i ostale. I danas svi objavljuju taj spisak, a zaboravljaju da objave naslovnu stranu lista Novo vreme od 18. jula 1941. sa spiskom od 122 srpska građanina, po imenu i prezimenu, koje Nemci i Nedić streljaju pod sumnjom da su sa oružjem u ruci ili na drugi način usprotivili okupatoru. Da, da, da, treba objaviti i jedan i drugi spisak, pa videti istinu...

Možemo mi o komunistima misliti šta god hoćemo, lično nisam komunista, jer nisam ateista, ali jula meseca 1941. pravi Srbin i pravi pravoslavac bio je sa komunistima. I stotine i stotine sveštenika dalo je svoje živote u borbi protiv fašizma, uključujući i četvoricu vladika naše crkve."

Mirko Djordjevic, publicista - Pescanik, novembar 2006.