BORIS RULES!

Ne, ne taj Boris. Već vas vidim kako otvarate Outlook i pišete gadne mejlove vašem AgitPopu. Ovo je tekst o novogodišnjem programu.

Osim “Velike pobede u ponoć” ostatak TV aktivnosti je bio totalni shit. Ipak, jedna mi je ličnost privukla pažnju ~ naime, tokom prvih dana 2007., puštali su nam filmove “Anđeli 3”, “Nataša” i “Sivi kamion crvene boje”. O kvalitetu ovih ostvarenja nećemo pisati, ali njih sve povezuje najmanji zajednički sadržalac = Boris Milivojević. U tri potpuno različite uloge ( folk zvezda, transvestit i grbavac koji peva Vajtu ), Boris je, u prašini, ostavio sve domaće glumce koji su se ovih dana pojavljivali u našim dnevnim sobama. Za one koji prate šta Milivojević radi poslednjih 20 godina,
( podsećanja radi, počeo je još kao dete u “Idi mi, dodji mi”, i u seriji "Soba 405 "), njegov glumački kraft nikako nije iznenađenje. Mogućnost transformacije, i apsolutna vlast nad sopstvenim sposobnostima stavlja Borisa u ligu daleko ispred ostalih kolega, a usudiću se da kažem da se talenat ovog kalibra može da poredi samo sa najvećim tespijancima ovog podneblja. I ne samo što je ukrao svaku scenu u kojoj se pojavio u navedenim filmovima, već je u nekim slučajevima, uspevao da napravi i pitu od g…a, zbog čega neki od reditelja treba da ga ljube u d…e.

U martu 1999., neposredno pred početak bombardovanja, bila sam angažovana na projektu “Čekajući Godoa”, u Beogradskom dramskom pozorištu. Beketov tekst je, sa minimumom finansijskih, ali sa maksimumom kreativnih sredstava režirao David Putnik. Da li zbog postapokaliptične scenografije, ili zbog povišenog adrenalina usled nastupajućih događaja, ipak i dan danas, uz “historijsku” distancu, tvrdim da je ovo bila jedna od najboljih predstava koje sam videla u životu. Vladimir Borisa Milivojevića bio je ispunjen tolikom “egzistencijalnom napetošću”, da bi i Beket bio zadovoljan, da je mogao da čuje “taj prostor naših jauka” i vidi “naviku kao savršen prigušivač”. U jednoj od najzahtevnijih uloga svetske drame, Boris je bio suveren.

Njegove kasnije pozorišne aktivnosti bile su manje~više vezane za određeni fah( poludebile, klince, raspade…) a deo svojih mogućnosti uspeo je da pokaže jedino u “Plavoj sobi” u režiji Alise Stojanović.

I ponovo se vraćamo na stanje u kulturi. Milivojević, kao možda još samo S.Trifunović, može da igra sve. I decu I starce. I batu I seku. I ratara, I pastira ali i čistokrvnog aristokratu. Ipak, medioktritetske podele po pozorištima su više koncentrisane na trećerazredne fićfiriće koji se prepaljuju po teveu, keze po Gloriji I Storiji, i ne izvlače se iz rediteljskih guzica.

Važno je znati da dobri postoje. I treba da se nadamo poetskoj pravdi, u kojoj će talenti kao što je B.M. da nose repetoare važnih pozorišta, po kojoj će, u svakoj umetnosti, da se cene najtalentovaniji a ne najblagoglagoljiviji. ( Kakva strava reč! )


“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona . ) I mene,takodje,neko drugi posmatra,govoreći :
spava , a ne zna , bolje neka spava . ( Pauza ). “

Semjuel Beket – Čekajući Godoa