UMETNOST I PATRIOTIZAM

Prethodnih petnaestak meseci, od kako postoji AGIT POP, cesto se susrecem za pitanjem o tome zasto gotovo nikada ne komentarisemo domace filmove i muziku, knjige, ili predstave po tekstovima tzv. "domacih" autora. U vezi sa tim, nasoj redakciji povremeno stizu i mejlovi u kojima citaoci zele da cuju nase misljenje o pojedinim delima autora koji su rodjeni ili zive u okvirima granica sadasnje Srbije.

Kada diskutujem na ovu temu, ponekad se osetim kao da sam ja luda, a da su svi drugi normalni i obrnuto. Naime, nikada na umetnost ( kao uostalom i na ljudska bica uopste ) nisam gledala kao na "do granice" i "preko granice". Ipak, dok smo ziveli u ( odvratnog li izraza ! ) "staroj Jugi" broj od 22 miliona stanovnika i mnostvo umetnika bili su mnogo laksi za izbor onoga sto potencijalno moze da se dopadne a govori istim ili slicnim jezikom kao ja.

Kako se zemlja smanjivala, tako sam se i ja sve vise okretala "nepatriotskom" i "a\nacionalnom" nacinu vrednovanja umetnosti. Dakle, jbsh to da li se neko preziva na ic( to je ovo slovo koje nemam, jer je laptpot jos uvek na popravci ) nego daj da vidim da li me nesto sto citam, gledam, slusham dotice ili ne.

Dzordz Bernad So je rekao da je "patriotizam vase uverenje da je ova zemlja superiorna u odnosu na ostale, bas zato sto ste vi rodjeni u njoj". Ljudi koji ne poticu iz mesovitih brakova ili koji su mogli da se lako "prebace" sa SFRJ na sve ostale patrljke koji su nam kasnije podmetani kao "domovina" , mozda i mogu da razmisljaju na ovaj nacin. Mada, kad malo bolje razmislim, i da smo ostali u granicama Triglav-Djevdjelija, tesko da bi se moj pristup umetnosti znacajno promenio. Uvek bih radije odlazila u bioskop da gledam film Larsa fon Trira nego film Emira Kustirice, ili Vudija Alena a ne Ljubise Samardzica. Nema nikakvog razloga da kupim knjigu Mire Bobic ako je odmah pored, na polici, neki roman Done Tart.

Ja, jednostavno, nemam vremena da budem "patriota" po pitanju konzumiranja umetnosti. ( Ovo takodje preporucujem i svojim citaocima - kad izadje moja naredna knjiga nabavite je tek ako ste zavrsili i sa Donom, i sa Bretom, i sa Erlend Luom. Sto se teatra tice - bilo koji Sekspir will do fine, ako na repertoaru nema nista od kick ass savremenika kao sto su Sara Kejn, Tom Stopard, Ronald Harvud... )

Ceo princip vazi i za "svete krave" svetske literature - meni je Murakami beskrajno dosadan, ali sam spremna da celu noc razglabam o briljantnosti Alana Holinghersta i strahopostovanju nad njegovom "Line of beauty". Takodje, mislim da su poslednja dva Ulbekova romana bolja od prva dva koje svi vole, a tri jela koja bih nosila na pusto ostrvo nisu ni Beluga kavijar, ni losos, ni ostrige nego pica, dupli ciz i krompir u rerni sa rendanim sirom. O ukusima stvarno ne treba raspravljati.

Sad, da se ovaj text ne bi pretvorio u odu anglosaksonskoncima ( mada, na teritoriji SAD i Britanije zivi vise od 360 miliona ljudi, pa nije tesko naci par stotina vrhunskih umetnika ), naravno da postoje "nasi" ( rodjena sam u Jugoslaviji, tako da je to za mene i dalje domaci teren ) umetnici koji su na mojoj subjektivnoj skali veoma visoko rangirani.
Sto se teatra tice, ovu listu predvodi Miroslav Krleza a tu su i Goran Stefanovski i Slobodan Snajder, cija je drama "Hrvatski faust" moj apsolutno omiljeni pozorisni tekst , ciju bih bilo kakvu postavku gledala radije od pomenutog Sekspira. Takodje, volim i neke drame Branislava Nusica, J.Sterije Popovica i Dusana Kovacevica. Mogu da spomenem i Mihizovog "Banovic Strahinju", koji je bljesnuo u punom sjaju u reziji Nikite Milivojevica ( Budva grad teatar, krajem devedesetih ).
Dalje, kinematografija. Jedina cetiri filma na SRH jeziku koja posedujem u licnoj kolekciji su "Majstori, majstori" i "Tito i ja" Gorana Markovica, omnibus "Kako je propao rokenrol" i "Bosko buha" Branka Bauera. Na zalost, konkurencija u filmskoj umetnosti je zaista ogromna ( pored Amera, tu su i Skandinavci, Spanci, sve genijalniji Nemci i naravno Englezi ). Sa svim tim preprekama, navedena kolekcija je zaista impozantna, a o njoj cu reci samo da smatram da su "Majstori" remek delo, da je "Tito" duhovit ali ima ideoloski problem ( J.B. je bio fenomenalan, ne znam kako to jedino jos ovde nikom nije jasno ), "K.J.P.rokenrol" je tu iz sentimentalnih razloga ( kao tad sam imala 16 godina, i identifikovala sam se sa likom Anice Dobre ) a "Buha" je neprikosnoveno video stivo svakog pravog malog i velikog partizana. ( beli konj, sat, so na travi, "sto su mali, mali za vojnike a veliki za junake..." ).
Knjizevnost i muzika: u ovim umetnickim segmentima "full respect" siutacija je daleko zivlja-
Danilo Kis.Borislav Pekic ( Atlantida, jedna od omiljenih ). Sve narodne junacke pesme, onda Njegos, a dopada mi se i knjiga Borisa Dezulovica "Christkind". U kompjuteru imam i veliki broj pesama i albuma na nasim jezicima i to od Azre i Filma, zatim od Velikog prezira ( smatram da su najbolja "srpska" grupa ), Eve Braun i naravno, Darkwood dub.
Umetnost je neogranicena, i jedini parametar kvaliteta je osecaj koji proizvodi u onome ko je konzumira. Kao sto je neko rekao, da ne mozes nekoga naterati da se zaljubi ili da bude hrabar, takodje ga ne mozes naterati da mu se svidja ili da ga "dira" nesto sto ga ostavlja ravnodusnim, ma kako da se autor zvao ili prezivao, pa cak i ako mu je prvi komsija, rodjak ili partijski drug.
Sokrat je za sebe tvrdio da nije ni Atinjanin, ni Grk, vec gradjanin sveta. U tom smislu je sigurno je da bi mnogi mogli da naslikaju "Guslara", ali niko tako kao Petar Lubarda, mozda zato sto je bio Crnogorac ali mnogo verovatnije i zato sto je bio ingeniozan slikar, a to bi postao i da je rodjen na americkom jugu, gde bi umesto coveka koji gusla slikao coveka koji na gitari svira bluz.