Friday, October 05, 2007

SE7EN



I svi znaju gde su se nalazili onog momenta kada je bager ušao u televiziju.
I tada nam nije palo na pamet da će se “sluga svih gospodara”, sedam godina kasnije, bahato keziti sa mesta direktora tada “oslobođene” ali nikad oslobođene Bastilje.


I možda smo pomislili da barem neko od prepoštenih momaka iz Otpora neće da navuče smešna odelca i da se uvali u upravne odbore i zadimljene skupštinske kabinete.


Ma, nismo mogli ni da sanjamo da u narednih 2555 dana niko neće biti u stanju da napravi ozbiljan, glossy, referentan, moćan magazin o kulturi. I da će postojati 2555 časopisa u kojima su se “svi dobro proveli, uživali u premijeri i nisu krili dobro raspoloženje”.


Posle koncerta kod Nebojšine kule, pred početak predizborne tišine septembra 2000., na kojem je učestvovalo dvadesetak fenomenalnih pop-rok bendova, ko je mogao da pretpostavi da će muzička scena biti gora nego devedeset i devete?


I da nećemo imati ni jedan radio koji pušta muziku koja možda iritira ali nešto znači, i voditelje koji ne govore umilno, meko i slobakonjavićasto ali nose gram i po individualizma.


Bioskopa maltene i da nema. Domaća kinematografija na umoru, zbog silnih muljačina po konkursima gde brat-snaju-šuraka-ljubavnicu-od-jetrve-spremačicu-zemu-kumašina-ujku moraju da ispoštovavaju od Republike do Grada and back.


Grad.

Nikad tesniji, decentralizacija nesprovedena, kako se izvrši nova prajvajtizejšn, svi nahrupe u BG, sve se zida, sve bez veze sa prethodnim, dakle, urbanistički plan non ce’, ali ni osnovni estetski kriterijumi. Ogavne špicaste terase, spremne za nuvorišovce, bodu očni nerv nedužnih prolaznika. Upicanjeni su jedino delovi grada koji su biračka uporišta vladajućih koalicija – početak Vračara, i elitni delovi Starog grada i Dorćola, gde se hrane ovi koji u Njegoševoj žive. Da siti nastave da zaokružuju sve što počinje sa D ( pa posle kritikuju Velju što on timari svoje glasače! )


Ostatak priče: Prevoz, nemoguć. Trotoari, ne postoje. Neelitni blokovi Novog Beograda razlokani i zapušteni. Iskreno, sedam godina posle revolucije, u glavnom gradu nikako nije bolje – svako o tome može da razmišlja kako hoće ali evo od mene, subjektivno, njet.

Prljavi tržni centar u Sremskoj, u kraju u kojem sam nekada stanovala, i gde se, posle 9 godina ponovo vraćam, i dalje stoji postojano. Ljudi, koliko je samo grozan taj objekat. I koliko vidim, tržnjak ne ide nigde, ostaće tu. Ehej, pa sa takvom nakaradom u suvom centru , zauvek ostajemo jadna mala wannabe država, blam je da idemo u EU, ma čak i da se pridružimo, ono kao treći za lastiš.
Svaka godišnjica sa sobom nosi i obračun sa samim sobom, dakle prošlošću samog rekapitulanta:
Iskreno, kad je bager ušao u televiziju ja sam se vratila sa ulice, bacila se na komp i četovala preko ICQ. To veče smo u kolima slušali Moloko "Time is now", na repeat, i tako satima. Sledi straaaašno napijanje od sreće, toliko da sam, u društvu okorelog jezgra “Otpora”, do ujutru pevala pesme na granici narodnjačkih, i prvi i poslednji put u životu zaspala pod punom šminkom, i to sedeći na fotelji, ful obučena.
Ujutru, 6. oktobra ( za koji sam tek malo kasnije shvatila da nikada nije svanuo ), adrenalin je pobedio hang-over i otišla sam u kafe Likvid u čiji je izlog neko već postavio stolicu, trofej maznut iz Skupštine.

“Većini se vlast osladila već prvog dana…Odjednom su iskusili sva vlastodržačka uživanja I privilegije. Lako su zaboravili na data obećanja, položene zakletve, opšte interese. Izazovi raskalašnog života I opsesija vlasti uhvatila ih je kao najstrašnija groznica”.

Mudro zbori Milan St. Protić u knjizi Lica I naličja, Izneverena revolucija 2., kad piše o onima koji su se posle 5.10. deformisali. Ima ih mnogo među ljudima koje sam poznavala, ali I među bivšim prijateljima koji su, čim su nanjušili mrve sa stola moći postali nakaze.

Da ne završim ovu sliku mračnim tonovima-grad je bio grozan i devedesetih i sad je, a kako kaže reklama “uvek može još”; za poslednjih sedam godina neki prijatelji su otpali,ali guess what? pojavili su se novi, još kulji, još verniji, još istomislećiji, još lepši, još vredniji, nepotkupljiviji, mentalno zdraviji.
P0grešne veze su, hvalaboguhvalabogu X 100, raskinute, a onda je sastavljena prava, Za Uvek.
Domaći film je propao, muzika skoro isto, novina nema. Ali - tu svi svetski reditelji, novi album starih Crowded House je odličan, Village voice i Slate su online, pa udri.
Ne sviđa mi se ponuda ovdašnje literature, ništa strašno, sednem lepo, godinu, dve, pa napišem svoju knjigu.

70 kanala je na kablovskoj, fuck Žikinu šarenicu i 48 sati seljaštva.


Ko to kaže da mikro svet nije svet? I da svaki time nije now?

4 Comments:

Anonymous Anonymous said...

super super post.
svaka cast.
zaboravila si, a mozda o tome nisi ni razmisljala, da je za proteklih 7 godina srbija postala navucena na blogove, tj saznala je za iste, pa u moru licnih dnevnika u kojima se razmenjuju besmisleni recepti sa nepostojecim zacinima, trivijalne in i out liste, zelje i (ne)mogucnosti i kompleksi zbog istih, agit pop je vaspostavljen kao ultimativni informator za sve nas koji mislimo.
Podrska!!!!

3:54 PM  
Anonymous kiko said...

Amin!

12:43 AM  
Anonymous Ana said...

Pita voditeljka na FOX-u Mrkonjica: A
gde ste vi bili tog dana? A on ce: Ja sam bio na mostu u Novom Sadu. Nisam ni znao da je 5. oktobar. Na sta se svi slatko nasmejasmo.

5:35 PM  
Anonymous Bratislav Nikolic said...

Odlicno...Sjajan tekst.

2:11 PM  

Post a Comment

<< Home