TAJNA SRPSKE SFINGE

ili Briši briši suze s lica, ja sam tvoja uskršnja poslanica...

Ako je, kako kažu neke verzije, Nešung proročište ( Nechung Oracle ) koje je 1959. savetovalo Dalaj Lamu da napusti Tibet, bilo instruirano od strane CIA, onda su sve istorijske onostrane poruke podložne sumnjama: Mojsijev grm, Isusov lav, Arturov gral, poreklo crnog kamena, vizije Alena Čumaka...Sva zvanična mitologija je tu da se preispita...

A šta ako je car Lazar radio za Turke?

Pa je njegov zadatak bio da se žrtvuje svo plemstvo, tako što će plemići, nekom zapaljivom retorikom, zaboraviti kako su nemoćni pred nadmoćnim Turcima. Deo dila se, naravno, sastoji u tome da Laza preživi i u svojstvu zaštićenog saučesnika, u blaženoj anonimnosti puši nargile u svom privatnom haremu, somewhere on the outskirts of Ottoman Empire.
Jer ako je car odlučio da u samouništavajućem činu žrtvuje sve što u tom trenutku valja u njegovom carstvu, tu nešto debelo nije normalno.
I onda se pitamo zašto? Šta će to časnom Lazaru? Možda su ga svi nervirali, možda su mu dugovali pare, možda ih je zezao...Ili se, zamisli sad ovo, primio na Islam.

„U januaru zime gospodnje 1389. na dvor Hrebeljanovića stiže glasnik. Sneg mu je prekrivao svaku stopu, pa stope više ne behu stope, već sneg koji prekriva svaku stopu. Glasnik otrese i poslednju pomisao na zeleno, koje je ostavio iza sebe, pa isisa poslednje oko iz poslednje pileće glave što ih je nosio u torbi od kravlje kože, od tela jedne posebne krave, koja se kožom zove ali se, posle pada Vizantije, raspada od tuge neumrlog goveda....“

( Fast forward : Turski glasnik, Muratov kum, zvani Kurat, dolazi kod Laze. Upoznaju se. Večera, piće, vino, rakiica, ovo, ono...Kurat počinje da objašnjava doktrinu islamske religije. Car pomahnita, kao „nećeš ti mene u mojoj kući da zračiš, sektašu bolesni“. Izbaci glasnika na sneg. Glasnik ugine na putu nazad. Ali, na dvoru su ostale knjige. I malo, po malo, tako do prvog juna, Laza u tajnosti čitucka za Srbe posebno preveden Kuran. Posebno mu se dopadne onaj deo sa odlaskom u raj i devicama...Mada, Srbin je to. Raj je raj, ali daj ti meni prvo malo šator i nargile, na carstvu zemaljskom.
Cimne Murata, naprave dil, iste godine u julu, u Ravanicu pošalju neko fejk telo...)

Kad se manemo sprdanja sa Pavićem, i pogledamo u srce tame, vidimo da nas tamo čeka v.d. Patrijarha, don Amfilohije, sa novim hitovima: njihovo udruženje poručuje,
( a sluša ih većina, jer je danas pravoslavaca više nego što je bilo komunista
četres’ devete ), da se treba držati kosovskog zaveta. Pa što onda otvoreno ne podrže Koštunicu na izborima, nego ovako migolje, k’o pusiji.( od engl. pussy, pa u množini ). Kažu oni još „svojim radom i čestitim življenjem zaslužimo i sačuvamo pred Bogom Kosovo i Metohiju”.
Da li se to odnosi i na deo Kosova na kome žive Albanci? Da Srbi treba da budu OK prema Albancima, pa će bog da ih u sledećem izvlačenju nagradi nekom kul rezolucijom u UN? Sve je potpuno zagonetno.

Dajte ljudi, šta je taj zavet, anyway, kad se prevede na danas i ođe?
Poznavajući opus potpisanih, možemo samo da pogađamo:
a ) pobiti sve Šiptare b ) dozvoliti da Šiptari pobiju Srbe, pa to proglasiti pobedom
c ) utvrditi da li su Šiptari za SPC ono što su Turci bili za Lazara onomad
d ) pimpovati Pahomiju mališane
Nema dobitne kombinacije. Niko da kaže KONKRETNO šta znači „držati se zaveta“...I’ve made it through the wilderness, somehow I made it through... i ostala je samo jedna dilema. Šta je zavet?
Neuhvatljiv, neizreciv, nesaglediv, nenadjebiv. Šta je? Amfi, reci, plizimo te sa šlagom.


Pre par godina, magazin Foreign policy napravio je anketu među vodećim svetskim intelektualcima, o tome šta su najopasnije svetske ideje. Lista „The World’s Most Dangerous Ideas“ izgleda ovako: War on evil ( kao “evil” se označava islamski terorizam ), Business as usual at the U.N., Transhumanism, Free money, Undermining free will, Spreading democracy, Religious intolerance i Hating America.
Nezvaničnu, ali ključnu srpsku politiku vode oni koji veruju u barem pet,od osam navedenih ideja.
U prethodnom tekstu pominjali smo fascinaciju likom i delom kneza Pavla, pa se u skladu sa uskršnjom poslanicom i nedokučivom porukom, pitamo: ako ste voleli Pavla, šta imate protiv Vuka Brankovića?

ZBOG SIRA I KROMPIRA

Suprotno popularnom uverenju – ne vole svi isto. Na primer, kad je u pitanju hrana, mnogi posetioci dorćolskih restauracija će izjaviti: „Ostrige, biftek, šampanjac, jagode, San Pjer, japanska otrovna riba, od voća samo kumkvat, odličan je i dimljeni sir koji sam probao-la kod Titikake, jastog...ali samo ako je spremljen tu i tu...“ i tome slično.

Jedan se naš sugrađanin ovih dana vratio u Beograd, pa postavlja pitanje : „Koji je qrac ovim ljudima? U svim kafanama, u svim jelovnicima dokaz nivoa je hebena RUKOLA. Svuda rukola sa ovim, sa onim...Kao možemo da ne potpišemo SSP, ali MORAMO da jedemo rukolu!“Naš sugrađanin je takođe zgrožen i time što je sad svako „iz neke priče“ ...Ili kako kažu batice „zreo sam za jednu zdravu priču“ što je u prevodu, iz osamdesetih, „smirio se, izaš’o na taksi“...

No, vratimo se sad jednoj ludačkoj priči, o hrani je reč.

Palamuđenje o kulinarskim veštinama i dobrim restoranima zauzima veliki deo svakog gradskog razgovora. Najdosadniji su upravo oni delovi kada se akteri prisećaju svojih putovanja, daju detaljan opis restorana, muzike i atmosfere, da bi se posle pola sata stiglo do menija, pa onda podrobno, plus i koje vino, i koliki ceh. Aman, zaman. Ne zanima me. Ne zanima me šta ste gde jeli, i koliko platili, osim ako ne planiram da odem u neki grad, pa pravim anketu da se poštedim lutanja. Ne hvališite se svojim gastronomskim eskapadama – dosadno je ali i neuviđavno. Možda sa vama sedi neko ko nikada nigde nije putovao, i biće mu samo još gore. Ako hoćeš, napiši i objavi na netu, na forumima ili slično...Pa kad neko putuje, može da gugluje i da pročita savet.

Naravno, moralna pouka nije tema ovog teksta. Niti, ne do bog, moj gastronomski ukus, za neke neukus, koji se od gastro-snobizma sopstvenih roditelja,tinejdžerskog foliranja a la „ta(r)tar u Franšu“, svakakvih eksperimentisanja na raznim putovanjima, sveo na neiskompleksiran pogled u sopstveni prehrambeni afinitet. Ove reči ispisuje vernik svetog trojstva po kojem je Otac - Pizza, Sin – Burek a Sveti duh – McDonald’s. I tačka.A da se odužim i svom starozavetnom uporištu, napisaću i da Jehova, taj zagonetni bog čije je ime tajna, na mojoj trpezi predstavlja najmističniji dvojac : krompir, sa korom, prepečen u rerni, a u koji se, kad je gotov, udrobi slaniji mladi sir. Amin.

Zašto je krompir sa sirom tako mističan? Zato što kombinacija „vrsta sira i vrsta krompira“ mora da bude prava, što se ne dešava tek tako. To je već pijačna Kabala.

Agit Pop je jedan od prvih pisao o fenomenu Facebook. Online magazini daleko efikasnije i zanimljivije prate šta se u svetu događa, jer, evo, tek se ovih dana u „ženskastim“ časopisima otkriva „fejsbuk Amerika“. Iako su pojedini teoretičari sajber spejsa prognozirali brzo zasićenje, u Srbiji je sve više onih koji se uključuju na FB, a samim tim i sve sve više potpuno bizarnih grupa(cija).

Jedna od najluđih svakako je „GDE JE SIR U MOJOJ KIFLICI SA SIROM“, grupa posvećena lamentiranju nad pojedinim pekarama koje, kako dizelaši kažu, „fušere sa prilozima“, u prevodu, ne stavljaju dovoljno nadeva u svoje punjene proizvode. Ova ideja privlači pažnju svakog, na serbske camp pojave nabaždarenog mozga, ali navodi i na razmišljanje o prilozima. Loših se ne sećam, ali ima jedan dobar: bavarska rolnica u pekari AeN preko puta Taša. Sjajno pecivo, divan sir, preporučujem.

Druga ekipa, kojoj šaljemo pozdrav, formirala je grupu „Slobodan Jovanović Cicko“. To je, koliko se razume iz tamo objavljenog, profesor biologije u jednoj gradskoj srednjoj školi, čije provale i fore bivši učenici rado prepričavaju, a postavljena su i dva videa, na kojima svi mogu videti gosn. Jovanovića. Genijalno.

Treće, mada ne manje zanimljivo, je DRUŠTVO ONIH KOJI MRZE MEŠANJE REČI JE L’ i JER i ima čak 1200 članova.

Vraćamo se na gradske ulice: Brankova, na primer. Nikome ne bi palo na pamet da upravo u Brankovoj postoje čak dve knjižare u kojoj se mogu naći raritetne knjige, po sramotno niskim cenama. Naš plen: Petrović, Marksizam i književnost I i II, Fokner: Nepobeđeni,Giljen : Književnost kao sistem, Špengler: Propast Zapada itd. Poseban trenutak predstavljalo je skidanje prašine sa primerka „Hrvatskog fausta“ Slobodana Šnajdera, najveće drame napisane na jeziku kojim govorimo, o čijoj će se nad-vremenskoj snazi i važnosti tek pisati. Sve zajedno, cena za desetak naslova bila je oko 3500 dinara.Zanimljivo je da Marks i sve u vezi sa njim ne prelazi 300 dinara po knjizi ( zato što je u Srbiji, zbog ranijeg zamora materijalom, on veoma out ) dok se Hana Arent drži na 1200 ( liberalno-levičarski super-šik ).Moda ima diktat, čak i među knjižarima.

Ništa o politici, dok ne prođu izbori. Aktivno političko angažovanje urednice ovog magazina, koja je kandidat za poslanika na odborničkim listama jedne partije, znači da nećemo uzurpirati Agit-Pop u cilju Agit-Propa. Do sada je, u više od tri stotine tekstova, napisano sasvim dovoljno, publici ne mora da se gura prst u oko, ne bi li uočila evidentno.

Kako smo pomenuli Šnajdera, završićemo ovaj tekst jednim citatom, iz govora koji je ovaj veliki umetnik održao 1988., povodom tridesetogodišnjice osnivanja JDP. Za ovakav kraj, postoji još jedan razlog-pokušava se, i danas, kao i prethodnih godina, izjednačiti komunizam i fašizam, partizani i četnici, mnogi nekadašnji fanovi Ljotića i Nedića uvaljuju se, kao životinje, u mirišljavu mrcinu levičarenja i lažu novostečenim parfemom. Najgledanija predstava tokom devedesetih godina prošlog veka upravo je bila ona o dilemi rat ili pakt, „Knez Pavle“ JDP-a, koju je videlo preko 42.000 ljudi. Fini Beograd je saosećao sa Selenićevim Pavlom, koga je mučila dilema da li da spasi sopstveni narod, ali nigde nije bilo dileme da li je narod želeo da bude „spasen“. Ima onih koji su i onda i sada znali da ovakva dilema ne postoji. Šnajder kritikuje komunizam boraca koji su postali pobednici, ali ne komunizam boraca. Razlika je suštinska i dramatična.

„Dakle, drama Hrvatski Faust naročito ne u Ciullijevoj režiji ( Roberto Ćuli, prim.aut ) ne povlači znak jednakosti između fašizma i komunizma. Fašizam je čak, čulno, da ne može biti jasnije, prikazan kao Missgeburt, kao pobačaj. U tom je smislu on, kako bi Hegel rekao, čak i po svojim najvišim određenjima za nas prošlost. Što ne znači da je u historijskom smislu posve likvidiran. Komunizam pak, u trenutku kad se skrutnuo u državu,u za se teškom trenutku kada su borci postali pobednici, postao ideologija koja je, kao što svi znamo, došao u teatar sa ideološkom narudžbom...Komunizam se izmaknuo u čežnju i jako se prepao svojih prvih historijskih izvedbi, koje su naravno tek kvazikomunističke.Vaše je kazalište – Jugoslovensko dramsko pozorište-nastalo u jednom nama današnjima već neobično doba kad je još bilo moguće dekret ispuniti čežnjom.Danas, naprotiv, na jednu vrlo jednostavnu i, čini mi se, elementarnu čežnju – da živimo zajedno, žele ovjesiti što je moguće više dekreta..."

POGLEDI NA SEKS, SMRT I NOKAUT

Seks prodaje, jedan je od zakona advertajzinga. If it bleeds, it leads, prvi je princip modernog novinarstva, posebno u elektronskim medijima.
Mera u kojoj je čovečanstvo fascinirano seksom i tragedijama, dokaz je neobične veze između erosa i tanatosa, dakle kohezije i destrukcije, o čemu je Sigmund Frojd pisao još 1922.
Pogled kojim mali Džim Morison posmatra saobraćajnu nesreću i izginule Indijance
( film The Doors, Olivera Stouna ), na planu racionalnog, pogled je voajera, zadovoljnog što se nesreća dogodila nekom drugom, dok nesvesno, oko ne može da se okrene od smrti, jer je ništavilo ono mesto kome želimo da se vratimo. I otuda nam smrtni nagon, ljubav prema avanturama, padobranima, brzoj vožnji, rolerkosterima, heroinu, sadizmu, mazohizmu ili seksu bez zaštite.
Ipak, od kolevke pa do groba, treba nešto i raditi.
Karl Marks je još u svom maturskom radu, iz 1835., istakao da niko ne može biti zaista veliki čovek ako stvara samo za sebe.
Sto sedamsedet i tri godine kasnije, društveni angažman imperativ je svakoga u srpskom društvu od IQ 17 do IQ 170. Na ovaj ili onaj način, i mlado i staro, poseduje svest o društvenim odnosima i političkom trenutku. Mnogi mladi glasaju za radikale, a tako se i ponašaju, što smo mogli da vidimo tokom post-mitingaškog razvaljivanja grada. LDP se svojom novom kampanjom fokusira upravo na tek stasale glasače, u želji da zadobije nove pristalice među populacijom od 18 do 25 godina. Demokratska stranka, navodno, stoji iza organizacije „Evropa nema alternativu“, čije akcije veoma podsećaju na doba Otpora.
Radikali i G17+ koriste Knez Mihajlovu ulicu kao poligon za merenje kreativnosti svojih podmladaka, što je ok, jer svi mladi vole da se ponove u Zari ili Springfildu, a griža savesti zbog još jedne kupljene krpe najbolje se odagnava sa pet minuta promišljanja politike kroz letak tutnut u ruke. ( Za one malo sofisticiranije, tu je uvek Orka sa svojim štandom, pa ako je bačeno 5000 dinara na ’aljinicu, možemo pomoći kucama sa 100 dindži, nije smak sveta ). Prevelika opsednutost bilo kakvim društveno-korisnim radom za motiv uvek ima niže pobude, koje mnogi ne žele da otkriju u sebi, pa su nam psihijatri uskraćeni za jedan deo novca koji i njima pripada.

Veliki brat je otvorio veliku priču o seksu. Posle tragičnog kraja prošle sezone VB, u kojoj je dominirao Tanatos, ovaj put sve je prštalo od Erosa. Ajs je rekao da voli žene samo ako ih plati, Bičarka je izjavila da Ajs voli da liže, Vikler je vaćario Mašu, onda se žvalavio sa Kajom, Milić je imao nestašne snove sa Mimi, a Era je prevazišao sve u svojoj posvećenosti Slađi, izjavivši da bi rado pio njen urin, jer je „ sve njeno slatko“.
Erina žena je poručila kako je on spreman za Lazu Lazarevića ( bolnica za duševno obolele ). I tako je probijen još jedan moralni kordon u srpskim medijima. Neko će reći da je počelo potpuno srozavanje, dok je za nas bolja reč demaskiranje.

Tanatos opet, tavori u mračnoj utrobi dva turobna medija, NIN-a i RTS-a :
Tijanić u svojoj kancelariji ima plakat sa sopstvenim likom na kome piše „Kurčevito“, pa je njegov „vaspitni šamar“ samo nastavak onoga što ga svaki dan gleda sa zida, sam sebe podsećajući da mora da bude kurčevit, jer jedino tako može da ostane ljubimac Tadića, Koštunice i Nikolića. Zašto? E, i to je pitanje za stručnjake. Zbog čega je vladajućoj strukturi potreban baš takav direktor javnog servisa? Zašto ne angažuju nekoga ko ume da napravi dobru televiziju, koja bi bila rado gledana i van najjužnijih delova Srbije ili domaćinstava koji ne poseduju kablovsku? Zašto na to mesto ne postave nekoga čije ime, kroz zube, građani neće pominjati svaki put kad moraju da plate pretplatu za nešto što ne gledaju i preziru iz dna duše? Zašto Tijanić ne postane šef obezbeđenja RTS, a na njegovo mesto ne dođe bilo ko drugi ( možda sadašnji šef obezbeđenja, ma sigurna sam da je i njemu "Žikina šarenica" dno života ). Televizija koja se plaća mora da edukuje. Ali ne samo o starosti svakog kamenčića na tlu LDK ( lažna država Kosovo ), već mora da nameće ukus. Neko ko nema ukusa, neko ko je kič sam po sebi, i svojoj skandaloznoj političkoj karijeri, punoj udvorištva najgorima i vređanjima najboljih, ne treba da odlučuje o sadržaju. Takav neko treba da se taba, kurčevito, po sudovima, ringovima,da snimi Roki šesti deo, ili slično.
A KNIN je, u duhu početka predizbornog meča, ovih dana objavio tekst o "staroj, dobroj" redakciji Pogleda, istakavši sve one perjanice levice koje su nekada pisale za ovaj časopis. U posebnom tekstu, pod naslovom „Nikola je bio najbolji“ pomenuto je angažovanje dr.Nikole Samardžića o čemu je već pisala NSFM ( nova srpska fašistička misao ) na svom sajtu. Transkripti tekstova koje je Samardžić objavljivao u Pogledima prvi put su, podsetiću, objavljeni na jednom od formuma LDP, a Samardžić na ovu temu, za Peščanik, kaže:
„ Ja pre 15 godina nisam mislio kao što mislim danas i ja se toga stidim. Ja se ne kandidujem za javne funkcije, jer smatram da nije prošlo dovoljno vremena. To treba da bude pravo i obaveza generacije koja dolazi iza mene. Pokušavam da pomognem ljudima, da im kažem da nije strašno preskočiti neku fazu svog mišljenja i promeniti se. Ljudsko znanje se razvija, Karl Poper je u Bedi istoricizma ukazivao da mi na osnovu poznavanja prošlosti ne možemo saznati budućnost, jer ne možemo predvideti na koji način će se razvijati naše buduće znanje. To je jedna od osnova liberalnog mišljenja, mi ne znamo šta ćemo misliti sutra, ali je potrebno da se suočimo sa našim bivšim načinom mišljenja zbog kojeg smo počinili određene greške. I ako ih ponovimo, one se neće ponoviti u istom obliku i ispašće smešne, kao i čitava ova politika koju Srbija nakon 1999. vodi prema Kosovu.”

Poređenje između „slučaja Pogledi“ i „slučaja šamar“ se nameće: „javnost“ koju zapravo čini skup medija pod kontrolom države i njene bezbednosti, olako prelazi preko Tijanićevih višegodišnjih fekalija - šurovanja sa Karićem, Mirom Marković, napadanjem Đinđića, histeričnim ponašanjem u studiju sa Radmilom Hrustanović...ali se zato nekoliko tekstova od pre 15 godina, koje su pisali predstavnici tzv. drugačije Srbije, ne opraštaju, i nad njima se seiri unedogled. Činjenica da se neko javno stidi nekih delova sopstvene prošlosti, za mind-frame testosteronskih, kurčevitih Srba je van diskusije. I zašto bi se stideli? Vladaju svim medijima, a samim tim i stavovima tuplje većine, mali ljudi u televizoru se pomeraju u njihovom ritmu, plavuše govore ono što oni sastave...što ide do tačke da nam zastrašujući lik, koji izgleda kao upravnica konc logora, sugestivno poručuje kako „moramo čitati Politiku“. Japanski horor u kombinaciji sa Orvelom. Spooky...

Vraćamo se seksu: ovih dana se vodi i specijalni rat između takmaca na političkoj sceni. Cilj je diskreditacija protivnika kroz plasiranje informacija o tome ko je sa kim u kres-šemi, ko se zbog koga razvodi, i čija je pozicija uslovljena dopunskim radom u državničkim posteljinama...Ovaj rat je rovovsko-gerilski, dakle ne ide kroz „žute strane“ već po kuloarima, žurkama i prijemima a postiže se manje od nule. Zemlju sperme i krvi ništa ne može iznenaditi. Osim da neko napreduje bez kresanja , ili da se neko stidi nečega što je davno izjavio ili napisao.