ZBOG SIRA I KROMPIRA

Suprotno popularnom uverenju – ne vole svi isto. Na primer, kad je u pitanju hrana, mnogi posetioci dorćolskih restauracija će izjaviti: „Ostrige, biftek, šampanjac, jagode, San Pjer, japanska otrovna riba, od voća samo kumkvat, odličan je i dimljeni sir koji sam probao-la kod Titikake, jastog...ali samo ako je spremljen tu i tu...“ i tome slično.

Jedan se naš sugrađanin ovih dana vratio u Beograd, pa postavlja pitanje : „Koji je qrac ovim ljudima? U svim kafanama, u svim jelovnicima dokaz nivoa je hebena RUKOLA. Svuda rukola sa ovim, sa onim...Kao možemo da ne potpišemo SSP, ali MORAMO da jedemo rukolu!“Naš sugrađanin je takođe zgrožen i time što je sad svako „iz neke priče“ ...Ili kako kažu batice „zreo sam za jednu zdravu priču“ što je u prevodu, iz osamdesetih, „smirio se, izaš’o na taksi“...

No, vratimo se sad jednoj ludačkoj priči, o hrani je reč.

Palamuđenje o kulinarskim veštinama i dobrim restoranima zauzima veliki deo svakog gradskog razgovora. Najdosadniji su upravo oni delovi kada se akteri prisećaju svojih putovanja, daju detaljan opis restorana, muzike i atmosfere, da bi se posle pola sata stiglo do menija, pa onda podrobno, plus i koje vino, i koliki ceh. Aman, zaman. Ne zanima me. Ne zanima me šta ste gde jeli, i koliko platili, osim ako ne planiram da odem u neki grad, pa pravim anketu da se poštedim lutanja. Ne hvališite se svojim gastronomskim eskapadama – dosadno je ali i neuviđavno. Možda sa vama sedi neko ko nikada nigde nije putovao, i biće mu samo još gore. Ako hoćeš, napiši i objavi na netu, na forumima ili slično...Pa kad neko putuje, može da gugluje i da pročita savet.

Naravno, moralna pouka nije tema ovog teksta. Niti, ne do bog, moj gastronomski ukus, za neke neukus, koji se od gastro-snobizma sopstvenih roditelja,tinejdžerskog foliranja a la „ta(r)tar u Franšu“, svakakvih eksperimentisanja na raznim putovanjima, sveo na neiskompleksiran pogled u sopstveni prehrambeni afinitet. Ove reči ispisuje vernik svetog trojstva po kojem je Otac - Pizza, Sin – Burek a Sveti duh – McDonald’s. I tačka.A da se odužim i svom starozavetnom uporištu, napisaću i da Jehova, taj zagonetni bog čije je ime tajna, na mojoj trpezi predstavlja najmističniji dvojac : krompir, sa korom, prepečen u rerni, a u koji se, kad je gotov, udrobi slaniji mladi sir. Amin.

Zašto je krompir sa sirom tako mističan? Zato što kombinacija „vrsta sira i vrsta krompira“ mora da bude prava, što se ne dešava tek tako. To je već pijačna Kabala.

Agit Pop je jedan od prvih pisao o fenomenu Facebook. Online magazini daleko efikasnije i zanimljivije prate šta se u svetu događa, jer, evo, tek se ovih dana u „ženskastim“ časopisima otkriva „fejsbuk Amerika“. Iako su pojedini teoretičari sajber spejsa prognozirali brzo zasićenje, u Srbiji je sve više onih koji se uključuju na FB, a samim tim i sve sve više potpuno bizarnih grupa(cija).

Jedna od najluđih svakako je „GDE JE SIR U MOJOJ KIFLICI SA SIROM“, grupa posvećena lamentiranju nad pojedinim pekarama koje, kako dizelaši kažu, „fušere sa prilozima“, u prevodu, ne stavljaju dovoljno nadeva u svoje punjene proizvode. Ova ideja privlači pažnju svakog, na serbske camp pojave nabaždarenog mozga, ali navodi i na razmišljanje o prilozima. Loših se ne sećam, ali ima jedan dobar: bavarska rolnica u pekari AeN preko puta Taša. Sjajno pecivo, divan sir, preporučujem.

Druga ekipa, kojoj šaljemo pozdrav, formirala je grupu „Slobodan Jovanović Cicko“. To je, koliko se razume iz tamo objavljenog, profesor biologije u jednoj gradskoj srednjoj školi, čije provale i fore bivši učenici rado prepričavaju, a postavljena su i dva videa, na kojima svi mogu videti gosn. Jovanovića. Genijalno.

Treće, mada ne manje zanimljivo, je DRUŠTVO ONIH KOJI MRZE MEŠANJE REČI JE L’ i JER i ima čak 1200 članova.

Vraćamo se na gradske ulice: Brankova, na primer. Nikome ne bi palo na pamet da upravo u Brankovoj postoje čak dve knjižare u kojoj se mogu naći raritetne knjige, po sramotno niskim cenama. Naš plen: Petrović, Marksizam i književnost I i II, Fokner: Nepobeđeni,Giljen : Književnost kao sistem, Špengler: Propast Zapada itd. Poseban trenutak predstavljalo je skidanje prašine sa primerka „Hrvatskog fausta“ Slobodana Šnajdera, najveće drame napisane na jeziku kojim govorimo, o čijoj će se nad-vremenskoj snazi i važnosti tek pisati. Sve zajedno, cena za desetak naslova bila je oko 3500 dinara.Zanimljivo je da Marks i sve u vezi sa njim ne prelazi 300 dinara po knjizi ( zato što je u Srbiji, zbog ranijeg zamora materijalom, on veoma out ) dok se Hana Arent drži na 1200 ( liberalno-levičarski super-šik ).Moda ima diktat, čak i među knjižarima.

Ništa o politici, dok ne prođu izbori. Aktivno političko angažovanje urednice ovog magazina, koja je kandidat za poslanika na odborničkim listama jedne partije, znači da nećemo uzurpirati Agit-Pop u cilju Agit-Propa. Do sada je, u više od tri stotine tekstova, napisano sasvim dovoljno, publici ne mora da se gura prst u oko, ne bi li uočila evidentno.

Kako smo pomenuli Šnajdera, završićemo ovaj tekst jednim citatom, iz govora koji je ovaj veliki umetnik održao 1988., povodom tridesetogodišnjice osnivanja JDP. Za ovakav kraj, postoji još jedan razlog-pokušava se, i danas, kao i prethodnih godina, izjednačiti komunizam i fašizam, partizani i četnici, mnogi nekadašnji fanovi Ljotića i Nedića uvaljuju se, kao životinje, u mirišljavu mrcinu levičarenja i lažu novostečenim parfemom. Najgledanija predstava tokom devedesetih godina prošlog veka upravo je bila ona o dilemi rat ili pakt, „Knez Pavle“ JDP-a, koju je videlo preko 42.000 ljudi. Fini Beograd je saosećao sa Selenićevim Pavlom, koga je mučila dilema da li da spasi sopstveni narod, ali nigde nije bilo dileme da li je narod želeo da bude „spasen“. Ima onih koji su i onda i sada znali da ovakva dilema ne postoji. Šnajder kritikuje komunizam boraca koji su postali pobednici, ali ne komunizam boraca. Razlika je suštinska i dramatična.

„Dakle, drama Hrvatski Faust naročito ne u Ciullijevoj režiji ( Roberto Ćuli, prim.aut ) ne povlači znak jednakosti između fašizma i komunizma. Fašizam je čak, čulno, da ne može biti jasnije, prikazan kao Missgeburt, kao pobačaj. U tom je smislu on, kako bi Hegel rekao, čak i po svojim najvišim određenjima za nas prošlost. Što ne znači da je u historijskom smislu posve likvidiran. Komunizam pak, u trenutku kad se skrutnuo u državu,u za se teškom trenutku kada su borci postali pobednici, postao ideologija koja je, kao što svi znamo, došao u teatar sa ideološkom narudžbom...Komunizam se izmaknuo u čežnju i jako se prepao svojih prvih historijskih izvedbi, koje su naravno tek kvazikomunističke.Vaše je kazalište – Jugoslovensko dramsko pozorište-nastalo u jednom nama današnjima već neobično doba kad je još bilo moguće dekret ispuniti čežnjom.Danas, naprotiv, na jednu vrlo jednostavnu i, čini mi se, elementarnu čežnju – da živimo zajedno, žele ovjesiti što je moguće više dekreta..."