PREZENT
PRE 17 GODINA, CRVENA ZVEZDA JE, U BARIJU, OSVOJILA KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA.
U TO VREME SE, U SARAJEVSKOM NOĆNOM PROGRAMU, PRVI PUT PRIKAZIVALA SERIJA "TWIN PEAKS".
1999. NA TU TEMU SAM NAPISALA PRIČU, KOJA JE DEO ROMANA "KRALJEVSTVO",OBJAVLJENOG 2003.
PRIČA SE DOGAĐA 29.MAJA 2008., PA SAM MISLILA DA JE LEPO DA VAM JE DANAS POKLONIM.
NADAM SE DA ČITAOCI ZBOG OVOG POKLONA NEĆE BITI DEMORALISANI DA PROČITAJU MOJ SLEDEĆI ROMAN "30.FEBRUAR", KOJI ĆE SE, AKO SVE BUDE PO PLANU, U PRODAJI POJAVITI U VREME NAREDNOG SAJMA KNJIGA.
GLAVA ČETVRTA
29.maj 1991. – Sreda
“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona. ) I mene, takođe, neko drugi posmatra,govoreći:
spava, a ne zna, bolje neka spava. ( Pauza ). “
Semjuel Beket – Čekajući Godoa
Beograd
“ Srbija , Srbija, Srbija ” – čuo sam dok sam stizao na Trg, kolima koja su se jedva probijala kroz masu. Dušan je promolio glavu napolje, izašavši kroz prozor skoro do pola.
” Ustala je Srbija “ – vikao je razulareno i pokušavao da sa obe ruke pokaže po tri prsta okupljenoj “ braći ”. Teško sam se približavao Pozorištu i uskoro sam shvatio da moramo da stanemo jer je besmisleno. Ili ćemo zgaziti nekoga. Što i ne bi bilo tako loše.
“ Niko ne bi primetio” – rekao sam naglas, Dušan nije čuo i zaustavio sam auto.
On je prvi opazio Batu i Nemanju koji su, očigledno pripiti, stajali pored upaljene baklje. Skandiranje.
Dosadno.
Samo neki eho, kao “ …zda,…zda”. Kad veliki broj ljudi urla jednu istu reč, čuješ samo poslednji slog. Možda to mogu da imitiram ove godine na ispitu za glumu, kao
“ Šta ste spremili? ”
“ Masu koja skandira.” I onda počnem sa “ …ija,…ija”. Lupam, šta ću na tom prijemnom kad ću ionako pući i šta da radim i ako me prime, od čega da živim, moraću da otvorim kokice…
“ Gladan kao mećava” – kaže Bata, a Dušan ga ubeđuje da može da se kaže jedino:
“ Jede kao mećava” i dok pijanci raspredaju o pravilima srpskog jezika ja shvatam da je Nemanja nestao i da je verovatno tamo gde su oni koji se najviše lože.
“ Gladan sam u svakom slučaju, kako god hoćeš to da kažeš, kao vuk…” objašnjava Bata i dalje.
“..če,..če,…če” odjekuje ime, kao da im je sada najbolje. Napaljenje. Nemanja je okačen na spomenik Knezu, kamere ga snimaju i na trenutak pomislim na njegovog oca koji će ga videti i koji ni večeras nije mogao da se prelomi i navija za suparnički tim. On je vatreni navijač jednog drugog kluba, za koji kažu, se ne navija već se voli, i smešno mi je sve to, jer svi su isti i nema razlike, jedanaest preterano plaćenih tupana se jure po terenu a ovi manje sposobni za to im se dive, pa onda naskaču jedan na drugoga, na krkače...Čak se i ozbiljni ljudi ponekad ozbiljno raspravljaju o fudbalu, ali to nije ta priča, to je ono čiji je veći. Pokušavam da se setim za koga je moj otac navijao ali je sada već nevažno i ja sam gladan, hoću da konačno odemo na sedeljku.
“ Brate, krenuli smo? Jebote, da li shvataš da večeras počinje istorija, čoveče istorija srpskog fudbala, Srbi sine, kako smo ih napunili, a? Najjači smo !!! Jebaćemo ih, čoveče, Tuđman može da nam puši…”- Nemanja se pridružio Bati i Duletu i valjda im objašnjava šta je ovo čemu prisustvujemo. Bata s vremena na vreme vikne “ Srbija ” iako smo već dalje od mase i glupo mi je da ih pitam o vezi Srba sa timom sastavljenim od premalo onih koji se prezivaju na
“ ić ” i kakve veze sa svim tim ima Tuđman i pokušavam da ne budem toliko ciničan, dižem tri prsta i vičem nekoliko parola koje sam čuo u proteklih pola sata, onda se setim lika koji se zove Vinston Smit i shvatam da nikad neću postati iskreni fudbalski fan.
Vozim ka Novom Beogradu, automobili koji mi prolaze sa druge strane trube i ablenduju, ponekad i ja to uradim, pogotovo ako su ribe unutra, na radiju je “ prigodna” muzika “ We are the champions” i to mi je glupo, tražim kasetu… ”Sveto mesto dragi slušaoci je stadion Sveti Nikola, gledalaca preko pedeset hiljada, sudija Tulio...”
” Pazi čoveče, znaš ti kako bi im dali još tri gola da je bilo “ Bože pravde” umesto ovog sranja od himne. To bre nije NAŠA himna, kapiraš …- kaže Bata i shvatam da ne mogu više da ga slušam, prokomentarišem “ Bili su penali ” i pojačavam muziku.
“ Pa to kažem, dali bi im još tri penala da je bilo ti što spase od propasti do sad nas...”
« Jebote batice šta si nam to pustio sada, koji ti je kurac, mi bre slavimo…”- Nemanja se prvi put pobunio, valjda se trezni a meni baš odgovara muzika iz “ Twin peaks” – a, i nema šanse da popustim.
“ Ma, zaluđen je debil za seriju, ne javlja se na telefon od deset, sine da mu dođe gola Naomi, morala bi da odgleda nove Lorine doživljaje i ono da li je ćale lud i ko je Bob...”
Zna se ko je Bob, može da bude skraćenica samo od imena Slobodan, mislim u sebi.
In the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds, fire, walk with me.
“ Alo, Uroše bre, daj zajebi nas tog posmrtnog marša…Ma, okej evo tu smo..”
Blok 45. Ulazimo u zgradu koja se ne razlikuje od ostalih i opet “ SRBIJA” debelo ispisano na jednom zidu ali to izgleda kao da piše “ CRVIJA ” jer je neko malo pomešao latinicu i ćirilicu i sve mi je, kako kažu, groteskno…
” Uroše tamo će biti Vukan, nemoj da se svađaš opet sa njim, molim te…Znaš da je kreten i da hoće da provocira…”- kaže mi Nemanja u liftu i ja se setim Vukana još kad smo bili mali, i da je oduvek bio glup i naporan i da je kresnuo i Olju i Natašu i Sanju tek kada sam ih ja potpuno izgustirao i ostavio, da se svima hvalio kako je on meni “ skidao ribe” a ja sam oduvek znao da njih možeš da jebeš na dobar auto ili na pojavljivanje na televiziji i znam da je Vukan jadan ali sam morao da se sprdam sa Nemanjom.
“ Ma, nek me isprovocira, smrad prodani, večeras će da popije batine…” Nemanja je pritisnuo STOP na liftu i svi su me ozbiljno pogledali. Smešno.
“ Uroše, nemoj da si sujetan , mislim daj bre, pa zar zbog Nataše…Čoveče, pozvaće one ćaletove telohranitelje, nemoj da se zezamo…”
Morao sam i dalje da ih ložim. Bilo je jače od mene.
“ Nema načina da me ubedite. Ima sutra da mi se javno izvini dok bude vodio sportske vesti. Posle, ne, bolje pre, opširnog izveštaja o trijumfu našeg fudbalskog božanstva, ima da kaže “ Uroše, izvinjavam ti se što ti sve ove godine tako bezočno otimam žene u koje si zaljubljen. “ E, to će da kaže inače…”
Ponovo sam pritisnuo 17. sprat, lift je krenuo a oni su ostali sleđeni i uvereni u moju ozbiljnost i prošlo mi je kroz glavu da su ljudi u većini veoma glupi i čudno mi je da nijednom nisam pomislio na Jelenu i na njene usne dok mi čita citat iz “ Koriolana” koji bi trebao da spremim za prijemni i da je ona jedino što mi nije glupo i dosadno od svih koje poznajem i razmišljam da li smo premladi da je zaprosim.
“ Pa ‘de ste, kako je bilo na Trgiću, a? Bakljice, ludilo videla sam na TV- u “ – Dejana, Batina devojka. Vukanova sestra. Ljubi nas i čestita nam. Ne razumem, ili se pravim da ne razumem.
“ Vince, može? “
Zašto govori u deminutivima, tako je valjda uvek. Dejana i Bata su raskidali skoro, rekla mi je Nataša kad me zvala da se požali da sa Vukanom ima “ loš seks ” i da je dosadan i da priča samo o tračevima sa Nacionalne televizije i da li je Predsednik u tajnoj vezi sa nekom voditeljkom Dnevnika, i kako joj nedostaje to što sam ja toliko znao “ o knjigama” a ja sam je pitao da li bi ona došla sada kod mene da “ ima seks ” sa mnom a ona se smejala i na kraju rekla
“ Da “ i ja sam se nasmejao i rekao joj da mi je žao što je tako, a Jelena je bila tu i sve slušala i rekla mi da sam “ bezoooobrazaaan” i nešto kao “ Nemoj, jadna devojka…” i onda sam proveo dugo vremena u njoj i za to vreme sam govorio monolog, reč po reč, a Jelena se smejala a ja sam bio uveren da ću ga sigurno naučiti.
“ Okej, e drugari ajde sada dosta o fuci, hajmo malo neke lepe teme, kao prijemni ispitići, malo da se opustimo…” - Vesna, naša drugarica, ne sećam se zašto smo uopšte počeli da se družimo sa njom, ona i Dejana se valjda znaju od osnovne škole, možda je spavala sa Vukanom pa se nekako “ zapatila” a Vukan i Dejana su brat i sestra, to sam već rekao…Opuštamo se. Visoko je i lepo je vreme. Svetla grada. Romantično. Jelena. Gadim se sam sebi jer nje nema ovde i šta ću ja tamo gde nje nema ali se treniram…Još 97 sati i doći će. Dobro je, smirujem se i brojim…96…
Uključujem se i slušam. Dule, Bata i Dejana pene o politici. Verovatno nisu ni stigli da pomenu prijemne, ili sam taj detalj preskočio? Ne mogu sa njima o tome ali mi je dosadnjikavo i teram se da pokušam. Ulazi Vukan, prolazi, seda pored mene, pozdravlja me i čestita mi…Svi su potpuno ludi, nasmejem se u sebi i sretan sam što ja nisam, i što čestitam samo rođendane i Novu Godinu. I slavu, kad sam raspoložen. Usput smo od Vukija saznali i važnu informaciju o tome da je Nataša u Rimu u šopingu i da već počinje da ga gnjavi i da će najverovatnije da raskine sa njom čim se vrati.
“ Čudi me da te guši...mislim vi ste super par, ono čisto na intelektualnom nivou “, morao sam da procedim u poluglasu, on me je presekao pogledom a svi ostali su me gledali, kao da me mole da prestanem pre nego što sam počeo. I prestao sam. Stan je strašan. Regali i miljei.
“ Pazi, ovu zemlju mora da vodi neko ko je pravi Srbin. Da stane na čelo naše vojske i naredi juriš, kao kralj Petar…”
“Misliš, Aleksandar?” – ispravlja je Dušan, koji jedini kao nešto i zna o politici, a ja se opet isključujem i mislim na Koriolana. Ponavljam citat u sebi. Nemanja spava, zasluženo posle izliva na Trgu. Čudno, ali mislim da ga pomalo volim. Naivan je i mio, različito je sve to od mene…Jedan i sedamnaest. Krenuo bih ali ne mogu bez njih. Nemanju uvek vozim kući kada je pijan. Vukan je miran i priča sa Vesnom i Dušanom o tome da je za njega, hipohondra, bilo veoma korisno to što Nataša studira medicinu jer uvek zna šta mu je i da li je stvarno bolestan. I Predsednik isto tako ima visok pritisak kao i Vukan, to mu je rekla ona voditeljka sa televizije, koju Otac Nacije kara a ona se u stvari prima na Vukana...Ja više ne mogu da izdržim i kažem naglas:
“ Pa zar vi ništa ne shvatate, zar još uvek ništa ne shvatate…??? ”
Čudno im je što sam progovorio i okreću se ka meni.
“ ON, je Čerčilov sin, ovde je po naređenjima britanske i američke obaveštajne službe, da započne rat sa svima okolo i uništi Srbiju. Ljudi, oni čak i liče !!! ”
Odjednom, tišina. Ukipljeni. Čaše, cigarete i poneki džoint zaustavljeni u rukama. Friz – frejm.
Dejana razbija monotoniju : “ Nemojte da se primate, Uki nas ložucka kao i uvek, ajde Uki, nemoj da pričaš gluposti…”
Udubljujem glas i počinjem da glumim zaverenika :
“ Čuo sam od poverljivih izvora. Dedin kum je, znate već ko, i to mu je poverio na samrtničkoj postelji a meni je deka to ispričao onoga dana kada je kretao na operaciju, pred anesteziju iz koje se nikad neće probuditi…”
Trudio sam se da zvučim potreseno ali i krajnje prijateljski, kao da im poveravam svoju najintimniju tajnu. Možda su mi i oči malo zasuzile. Dobar sam. Primiće me. Jelena će biti ponosna.
Vukan se uozbiljuje.
“ Uroše, vidi, ja znam da ti hoćeš da upišeš glumu i da ništa ne radiš proteklih par meseci pa ti je zato mašta veoma bujna. Kakav bre Čerčil, nema on veze sa Jugoslavijom pre ’45... Šta pričaš? Mislim, to su osnovne stvari, to bi trebalo da znaš. Predsednik je rođen avgusta 1941. prema tome…”
“ To ti misliš..” – rekao sam kobajagi nezainteresovano.
Izraz lica mog protivnika je odavao dilemu, kao da je u tom trenutku bio ili spreman da prekine celu priču ili da se odluči da krene sa mnom do kraja. Iščekujući, posmatrao sam Nemanju koji je u uglu sobe komentarisao kako je Vukan idealna žrtva za moje “ opite na ljudima” – a Vukan, kao da se potpuno isključio vraćajući se na moj izgled, moj ton i moj stav dok sam izgovarao “ to ti misliš ”. Neko je negde nekad rekao da je ajkulama potrebna hrana ali da nema potrebe volontirati…
“ Ne, šta, kao nije se rodio ’41? Nego kad – živi već dvesta godina, ko’ Drakula.“
Vuki pokušava da bude duhovit, ne uspeva mu, svi čekaju moj potez i onda počinje, kako novosađani kažu, “ utovar “…
“Vukane, nije on rođen ranije…Nego KASNIJE…mislim da bi to mogao biti maj 1945…”- pokušavao sam da od postojećih podataka kojima sam baratao napravim kakvu – takvu konstrukciju koja može da se proguta.
“Pa da, ja sam odmah znala da je on bik a ne lav. Mislim...tvrdoglav, veran jednoj ženi već godinama…super “ – Vesna je, kao i uvek, reagovala najgluplje i opet sam morao da pogledam na sat. Još 94.
Ućutali su. Svi smo za promenu ćutali i ja sam imao vremena da još jednom prođem kroz zamke koje glupan može da mi postavi. U minutima koji slede mislim o životinjama. Ne znam zašto, ali postavio sam pitanje da li psi sanjaju? Često sam viđao pse i mačke kako se, dok spavaju, trzaju i kao da se bore ili reže na nekoga, što me podseća na neke moje trenutke kada legnem u krevet nesretan, najčešće kada se posvađam sa Jelenom ili sa svojima i onda se tokom noći pomeram i osećam kao da propadam kroz nešto...
“ E, ljudi šta mislite, da li psi i mačke sanjaju? “ – pitao sam naglas. A kao da me nisu čuli, bio sam iz druge priče, više nije bilo povratka nazad. Vikao sam i vikao, urlao DA LI PSI i MAČKE SANJAJU ??? ali se razgovor nepovratno upalio. Ljudi čuju samo ono što hoće, a ja sam stvarno želeo da priča krene u suprotnom smeru od onog u kome je počela. Sve što bih rekao ili uradio samo bi se odbilo o temu kojom su svi već bili kontaminirani. Teorija zavere, treći omiljeni srpski sport.
“ Ovako je to bilo, ako je mene lagao moj deka na samrti...i ja lažem vas. Dakle, avgust 1944. – ove podatke slabo znamo iz škole jer se ne uklapaju u istoriju kakvu žele da nam prikažu,
a istoriju , kao što znamo, pišu pobednici...” – majku mu, jak sam.
Nemanja dobacuje nešto tipa, ”Pa da da nisu komunjare pobedile ne bi se mi sada ovde bavili tim smradovima”, a Dušan komentariše i to kako bi Vukan sada verovatno radio u trafici....
Vuki se ne breca, izigrava da je iznad situacije. Pominju staru priču o tome da nas je Čerčil prodao, a ja ih ućutkujem rečenicom da je upravo u ovome što ću ispričati tajna cele te enigme.
“ Istra, toplo vreme. Čerčil je zakazao sastanak sa Titom i Šubašićem, koji je u to vreme predsednik otadžbinske vlade u egzilu. Marija ( izmišljam pravo partizansko ime, kao direktnu asocijaciju na Otpisane ), tadašnja Tiletova sekretarica je mlada i lepa žena, beograđanka koja je otišla u partizane, znate, to je tada bilo na nivou porodičnog nestašluka, kaprica.... Čim ugleda Čerčila rađa se ljubav, što kažu, na prvi pogled.”
“ Pa gde se zaljubljuje u tog debelog , daj Uroše molim te...” – Bata reaguje ali imamo i drugačiji stav :
“ Mislim, pa šta ako je debeo. On je u tom trenutku jedan od najmoćnijih ljudi na planeti... - Vesna brani Mariju, lik iz bajke. Bati nije pravo a ja nastavljam...
“Znate, to su četrdesete. On ludi pri pomisli na njenu najlonsku čarapu sa šavom, ona otkida na to što je on čovek koji odlučuje o sudbini planete i koji je pobedio Hitlera...” Ovde već preterujem. Svi reaguju, pogotovo muškarci.
“ Brate, daj pusti nas tih detalja. Jebeš sad čarapu i vremenske prilike, nego KAKO smo mi došli do ovde, do ovog sranja u kom smo...? “ - Dušan se uključuje i užasno je ozbiljan, kao da prisustvuje spiritističkoj seansi na kojoj može da dobije sve odgovore, na sva pitanja. Počeo sam da se osećam sjajno.
“ Okej, njih dvoje tu imaju aferu. Kresnu se nekoliko puta. Vinston nije pazio. Ona ostaje trudna a ostalo valjda možete da skapirate sami...”
Vukana nije dugo bilo ali očigledno da je spremio podpitanja.
“ Slušaj bre debilu, šta sereš? Šta da skapiramo. Mislim, jel’ ti shvataš da tvoja fantaziranja nemaju veze sa životom. Pa šta i da je Čerčil karao Tiletovu sekretaricu, kakve to veze ima sa nama i sa Predsednikom i sa ovom situacijom? ”
Jao, izgleda da ću morati da mu objasnim ali ne znam kako. Sad su svi očekivali nešto od mene. Počinje da me mrzi da izmišljam. Spava mi se.
“ E, ostatak priče stvarno ne mogu da vam kažem” – malo sam, kao, pokunjen. Onda kreću da mole. To je najlepši deo. Ipak, Vukan već likuje i kaže da očigledno ništa ne znam i da je bio u pravu. I onda se nešto dešava, Vukan pominje Jelenu u kontekstu kao “ glupača koju sam mogao da vodim kući kad sam hteo ”. Mnogo je pijan, suviše da bih ga tukao. Nemanja skače na njega, ja ih razdvajam, sećam se pisama koja je Vukan pisao Jeleni i pravopisnih grešaka u njima, sećam se da nije hteo da izlazi iz kuće kada je čuo da mi ih je pokazala, sećam se koliko je jadan i koliko je bilo teško njegovom ćaletu da ga zaposli na Bastilji i žao mi ga je. Ali ću sada da mu jebem mater.
“ Marija dobija dete. Sina. U vreme pobede nad fašizmom, dakle početak maja, mogao bi biti deseti maj 1945. Ona i Vinston su se u međuvremenu čuli, Marija se pitala da li je moguće da će on izdati Pokret kome je tako zdušno pripadala i pokušala je da mu objasni opasnost četničke, prosrpske opcije na ujedinjenje Jugoslavije. Vinston je počeo da razmišlja u tom pravcu. Slab na žene, kao i svi pravi muškarci, spreman je da joj učini. Ostavlja Dražu na cedilu i odlučuje se da mu partizani postanu krajnja solucija. ( Ovde nastaje opšta histerija, društvo komentariše, svako ima neku psovku na račun starog obožavatelja buldoga...) To je kraj priče za jedan vremenski period. Dete je, kao što sam rekao, jedno od prvih rođeno u slobodnoj Evropi, na dan slobode, nazvano Slobodan...”
Sati – još 92,5. Tada bitan broj. Polako krećemo ka katarzi.
“ Međutim, već pedeset pete stvari nisu onakve kakvim se Marija nadala. Njeni doskorašnji drugovi počinju čudno da se ponašaju, priča se o nekim zatvorima na ostrvima a i ona nije preterano sretna. Njoj se ide u operu, hoće da putuje po Evropi, da živi kao drugi. Čuje se sa Vinstonom i pokušava da nađe izlaz. On obezbeđuje britanski pasoš za nju i Slobodana i ona beži iz zemlje. U tom trenutku, u Britaniji i SAD počinje formiranje CMI5. ( Uh, ovo je dobro...) To je obaveštajna služba američke i britanske vlade koja radi protiv neprijatelja zapadnog sistema, oličenog u anglosaksoncima. Dakle, formira se institut CMI5 , možete shvatiti da je to kovanica sastavljena od CIA i MI5, što je Britanska obaveštajna služba. Odande je izlobirana i Crkva, za prozapadne potrebe, ali neću sada o tome...Marija počinje da radi u Institutu, međutim, početkom šezdesetih, kada je Slobodan već u pubertetu, mama biva ubijena u Češkoj. Slobodan će, kasnije, kada postane punoletan, saznati da su to učinili ruski komunistički obaveštajci. U njemu se tada rađa mržnja i odlučuje da postane savršen vojnik Instituta, da učini sve što treba za one koji su ga podigli...”
“ Dakle, za Ameriku i Britaniju...” – Dejana je frapirana.
“ Da, za njih. Već tada se interesne sfere u SFRJ dele između Rusa i Zapada a CMI5 ima odličan plan, da ono što ostaje Rusima u toj podeli naprave toliko problematičnim da tu oblast ni Rusi više ne požele.Odlučuju da proizvedu ozloglašenu regiju, koju će svi zaobilaziti i niko je neće hteti. Mesto na kome prestaje zdrava civilizacija, a počinje maligni tumor Evrope...Jasno vam je o čemu govorim...??? ”
“ Srbija” – promucao je Bata, u polušoku, izrazom lica kao da upravo doznaje kako mu rođena maloletna sestra prodaje telo za novac...
“ Da, Srbija. Nameće se pitanje, ZAŠTO i KAKO.”
“ Nameće se pitanje, kako se ta tvoja mentalna bolest zove...? “ – javlja se Vukan ali ga svi ućutkuju, a Nemanja mu, onako u poluglasu, opet zapreti batinama.
“ Pa, nije teško shvatiti. Ruje su u podeli odlučile da uzmu Srbiju, Makedoniju, Vojvodinu i Kosovo. Isplanirali su investicije i razvoj. Zapadnjacima su ostale Slovenija , Hrvatska i Bosna. Ali, Zapad želi sve...Moraju da smisle kako da ogade Rusima život, da se oni dobrovoljno odreknu ovog dela teritorije, da se recimo, na neki način stvori situacija u kojoj bi se zapadnjaci poneli kao spasioci Srbije, tako da ni Srbi više ne bi hteli sa Rusima. Planiranje detaljne podele Jugoslavije desilo se početkom osamdesetih u Njujorku, u vreme kada je Slobodan već imao lažni identitet....”
“ Tačno čoveče, on je tada radio tamo u banci...” – neko dobacuje ali ja sam u filmu i više ne glumim za druge, samo za sebe. Zaboravljam i Jelenu u ovim trenucima.
“ Lažni identitet je dobio kada je sa dvadeset godina došao u Požarevac. Odande je, po procenama Instituta, trebao da bude čovek koji će vratiti Srbiju tradiciji i time je, naravno, upropastiti. Idealno. Nađena mu je žena, kćerka nekih naših špijuna koji su radili za Engleze za vreme rata. Ona je, takođe, dobro brifovana od strane službe a lažni roditelji su isplaćeni sumom sa šest cifara u nekoj švajcarskoj banci. Napravljena je i bajka o ocu – popu koji se ubio ili slično, ovo što se sada pominje na opozicionim demonstracijama. Kao ne može on da ima lak životni put kao neki američki predsednik, moralo je tu da bude slovenske tragedije... “ Roditelji “ su imali i pravog sina, kome je takođe dat deo novca da bi ćutao. Naknadno je postao i dobar prijatelj sa svojim “ bratom ”... Organizovana su i deca, nisam baš siguran da li su njihova...”
“ Ijao, ćerka je nazvana po pravoj babi , jao super...” – Dejanica, kao tipična žena uvek se prvo brine o imenima dece. Majko mila, koliko je blesavo što poneke žene već u osnovnoj školi daju imena svojoj nerođenoj deci.
“ I ja bih mu bio prijatelj za par stotina hiljada maraka...” – Nemanja, duhoviti.
“ E, ja ne bih i sad ćeš da shvatiš zašto... Osamdeset deveta je bila idealna za početak. Naravno, za sve je napravljena uvertira već 1966. na Brionskom plenumu. DB, Vojna bezbednost, smenjivanja …Bilo je potrebno na svaki mogući način pritisnuti nas, Srbe, da bi se posle, kad dođe vreme, lakše digli …”
“ Pa nama se, za razliku od ostalih, uvek dosta lako dizao….Zato i jesu svi protiv nas. Mi i Crnogorci, najjači jebači... ” – dok ovo izgovara Vukan rukama pokazuje karakterističan pokret “ napred nazad “, pa onda skače i počinje da radi sklekove. Odvraća pažnju, priprost je, ipak smeju se, valjda reda radi.
“ On je, perfektno obučen, vođen željom za osvetom krenuo u dizanje naroda. Albanci u rudniku i Azem Vlasi su savršeno odigrali ulogu za koju su bili, kako je deda govorio, i pretplaćeni. Ali, već je tada Rusima počelo da biva sumnjivo, nisu očekivali to sve što se dešavalo... Eto, toliko znam. Znam i to da mu nikada nisu rekli čiji je sin zapravo. To bi samo ugrozilo njegovu misiju i ne bi mogao da radi to što je želeo...Da uništava, da se sveti, da menja istoriju i geografiju...”
Dušan, kao što sam rekao jedini zna nešto o nečemu ali mi se do tada ne suprotstavlja. Ipak, nije izdržao i pokušava da nađe neku logiku :
“ Vidi, Uroše, ja uopšte ne postavljam pitanje da li je to tačno ali ti mi sada zvučiš kao lik iz one knjige koju si mi dao, počeo sam da je čitam, “ Fukoovo klatno “. Tamo oni nešto kao prave paralelnu istoriju sveta... ? “
U jebote, dobro pitanje, nije glup Dule, mozak mu radi, iako je na stolu, ispred svih njih, šesti litar “ Banatskog rizlinga “. Sad ću da se čupam ponovo, zamenom teza, što zvuči ovako:
“ Dobro pitanje, Duško, lepo si to primetio. Vidiš i tu ima jedna caka. Baš pre dve
godine, kada je ta knjiga izašla kod nas, promocija je rađena sa Predsednikovim portretom iza izdavača i prevodilaca. I to su snimale sve televizije. Dakle, šta nam to govori...” – maestro sam, izbegavam odgovor i uvlačim ih u potpuno drugu priču.
Niko ništa. Ne shvataju. Pa i nema šta da se shvati.
“ Ne razumete. Pa baš je to subverzija. “ Klatno”, ultimativna knjiga teorije zavere ispred NJEGOVOG portreta. To je direktiva, fora je, kao ništa, kao nema veze. A svi znamo da je Eko jedva ostao živ s obzirom na svoju teoriju...Ta knjiga je donekle autobiografska, njegovi najbolji prijatelji su nastradali, baš te godine kada je počeo da je piše...”
“ Da , i ja sam čuo to da je to pisano autobiografski. Ali, pazi, kako je to perfidno, portet, promocija, ccc, majku mu, nikad se toga ne bih setio...”
Crni Dušane, pa i ti si se primio. Izgleda da stvarno niko ne koristi mozak. A i ja sam našao publiku, big dil, ovi svi su i srednje škole jedva završili, kakav Eko, stvarno nisam normalan. Ali, nema veze, cela ta priča deluje uverljivo i nerazumljivo, dakle dovoljno dobro da bude istinito. A Umberto, e pa on bi mi ovo valjda oprostio. Nadam se da su njegovi najbliži dobro.
Stao sam ovde jer mi je bilo pomalo mučno i spavalo mi se. Ipak, dobro sam se zabavljao i krivo mi je što ona nije bila tu da čuje kako sam pametan i maštovit. Uroše, car si – rekao sam sebi , u sebi. Ali, svi kao da su ostali nedojebani i čekali su kraj priče... Vukan, kao radoznalo a glupo dete. Najgora kombinacija.
“ Dobro, ali to, na primer i da je istina, šta tu još može da se desi ? Kao sada Amerikanci moraju nama kao nešto da pomognu, da bi se mi okrenuli i želeli saradnju sa njima. Uroše, brate, mi smo SLOVENI, mi se razumemo sa RUSIMA, Grcima i ostalom pravoslavnom braćom. Nikad pravi Srbin neće poželeti da se zagotivi sa Amerikancima, to je protivprirodni blud...” – nasmejao se sam sebi, valjda je ovo trebala da bude šala. I dalje je sedeo preko puta mene, i dalje je to bio klinč ali sam ja po prvi put osetio da nemam rešenje. Pa ne mogu da predviđam budućnost na osnovu izmišljene priče. Ćorsokak.
Nemanja i Bata su, očigledno inspirisani, zagrljeni skandirali, “ Zvezda Srbija , nikad Jugoslavija “ a Vukan je, ponesen atmosferom i situacijom u kojoj me je matirao, izrecitovao, kroz dva koluta dima, njima u lice, evergrin sa “severa” “..... Zvezda, Zvezda to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim! ” Ovi su ga naravno izvređali, uz povike: komunisto, bando crvena ali je navijačko razumevanje bilo osetno.
Međutim, ja sam nastavio. I ovako me prosralo, hajde da vidim šta bi moglo da se desi da je stvarno istina. Kako bi mi mogli da dođemo u situaciju da smo toliko upropašteni da poželimo da nam Ameri dođu i da ih dočekamo sa zastavicama...Idemo momci - još malo brutalne Ukijeve penetracije:
“ Pa deka je imao par varijanti kada je govorio o tome, a ja ih pričam samo zato što vam svima verujem - i zato što verujem da sve to neće izaći iz ove sobe...Dakle, biće rat, definitivno...već počinje sa Hrvatima a biće i u Bosni.”
Bata, Nemanja i Vukan su histerični. Urlaju, nešto tipa “ Da brate, da koljemo muslimane i ustaše, aleeeeeeee”. Dule ih ućutkuje.
“ Za sve te ratove će biti optužena Srbija jer mi kao imamo porive za osvajanjem i onda će svet verovatno početi da nas kažnjava na neki način...”
“ Ma mogu da nam popuše kurac...” – ponosan je Vukan, a ovo dokazuje da sam ga ponovo naveo na tanak led.
“ Ljudi, spava mi se. Mislim, duga je to priča prepuna detalja. Na kraju će nas Čerčilov sin, naš predsednik, uvesti u oružani sukob sa Amerikancima, što će nam uništiti privredni i vojni potencijal, njegova kobajagi rusofilija i slavofilija će dovesti do toga da nam ogadi pravoslavnu braću kako je vi zovete, i onda “tras! ”, molimo Ameriku da nam ga skinu sa grbače, Rusi se odriču ove uništene teritorije, Ameri uleću sa investicijama i ćao đaci, ceo Balkan njihov, misija ispunjena, majka osvećena, najbolji vojnik CMI5, e jebi ga, njegova sudbina mi nije baš najjasnija...”
Darko Pančev i gol. Svi ćute i bulje. Naređujem pokret za Nemanju, oblačim svoj dugi crni mantil, palim cigaretu Zipom, devojke me gledaju i kao da me žele, Vukan sjeban, u neverici...Opasno je zagrizao. Potpuno je smeten i prati me do vrata.
“ Uki, brate, jeste sve to sranje ali ima nešto u toj priči. Ti znaš šta ja mislim o svemu tome ali ove informacije...Znaš, razmišljam da li smo ćale i ja na pravoj strani...E, i izvini za Jelenu, izvini za sve, nije bilo okej.”
Grli me - bljak.
“ Ma znao sam ja, dobar si ti dečko, obrazovan...Znam da ti ni deda nije bio neinformisan, rekao mi je tata za njega...”
Ovde bi trebalo da dođe do nekog zgotivljenja ili razmene telefona koja vodi u razmenu telesnih tečnosti, prekidam sve to, kažem ćao drustvo i vozim Nemanju kući. Još, pa, 90 sati...Skidam ga i ubacujem u krevet. Zatvaram vrata od njegovog stana i krećem kući. Beograd je lep ujutru, toliko da sam srećan što sam tu. Prepametan sam, talentovan, upisaću se, igraću Koriolana u Narodnom , gostovaću na Dubrovačkim letnjim igrama, intervjui , ludilo...Pitaće me sigurno o mom glumačkom razvoju i neću moći da se ne setim ove večeri, kada sam i ja pokušao da izmaštam paralelnu istoriju i kada su mi moji prijatelji poverovali. I sam sam sebi u trenutku poverovao.
I ti bi mi poverovala, znam. Bilo je još 89 sati do trenutka kada tvoj avion sleće na Surčin. Ne znam da li ćeš ikada saznati šta se desilo, ne znam da li ćeš ikada pročitati ovu priču koju ti šaljem, pokušao sam da do najsitnijih detalja rekonstruišem noć posle koje sam, već dugo vremena, ovde, u planini, sa drugima za koje nisi ni sanjala da su živi...Stigao sam kući misleći o tebi, o prijemnom, smejao sam se... Ispred zgrade je stajao crni džip. Kada sam se osvestio, osetio sam da imam povez oko glave, ali ONI nisu znali da sam budan. Čule su se Motorole, ja se nisam trzao i shvatio sam da se nalazim u nekom prevozu, sećam se zvuka kolovoza... Neko je preko toki – vokija javio: “ Halo,Radović mi treba...Nemanja, gotovo je...vodimo ga, hvala kolega ”. Na radiju je svirala muzika, bilo mi je poznato ali opet nisam bio siguran. To je poslednja pesma koju sam čuo i dobro sam je zapamtio, možda ćeš ti znati šta je u pitanju...Tekst je išao otprilike ovako... Prevodim jer mi engleski više nije dobar kao nekad: «Spalio sam sve sveske. Šta će mi sveske?
Neće mi pomoći da opstanem.Bole me grudi, gore kao peć. Ali me plamen održava u životu” Nikada više nisam čuo muziku. Primetili su da se pomeram i ponovo sam dobio udarac u glavu. Izgubio sam svest. Od tada sam ovde, Jelena. Nema izlaza, očigledno. Ovo je zatvor, kako sam čuo, za koji se ne zna, kao onaj na kome je bio Grof Monte Kristo. Prvi put sam sada došao do papira i olovke, nisam siguran koji je datum i koja je godina. Po mojim proračunima mogao bi biti kraj novembra devedeset pete. Ne znam, Jelena, zašto sam opasan, ovde niko ništa ne govori, nema stražara, kao lavirint... Ostali, od kojih su neki ljudi kojih se po nečemu sećam iz novina, retko razgovaraju sa mnom. Sada, posle, valjda, četiri godine, čuo sam komentar nešto kao “ Mali zna. Zato je tu “. Nisam ništa razumeo. Ne znam šta se događa napolju. Možda je počeo nuklearni rat a mene su ostavili kao biser srpske rase... Često sam pred dilemom : da li psi i mačke sanjaju? Nisam video nijednu životinju godinama. Ja slabo sanjam ali se sećam. Sećam se tebe. Sećam se Beograda. Kada o tome razmišljam lakše mi je, i pomislim: Tako je lepo.
“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona. ) I mene, takođe, neko drugi posmatra,govoreći:
spava, a ne zna, bolje neka spava. ( Pauza ). “
Semjuel Beket – Čekajući Godoa
Beograd
“ Srbija , Srbija, Srbija ” – čuo sam dok sam stizao na Trg, kolima koja su se jedva probijala kroz masu. Dušan je promolio glavu napolje, izašavši kroz prozor skoro do pola.
” Ustala je Srbija “ – vikao je razulareno i pokušavao da sa obe ruke pokaže po tri prsta okupljenoj “ braći ”. Teško sam se približavao Pozorištu i uskoro sam shvatio da moramo da stanemo jer je besmisleno. Ili ćemo zgaziti nekoga. Što i ne bi bilo tako loše.
“ Niko ne bi primetio” – rekao sam naglas, Dušan nije čuo i zaustavio sam auto.
On je prvi opazio Batu i Nemanju koji su, očigledno pripiti, stajali pored upaljene baklje. Skandiranje.
Dosadno.
Samo neki eho, kao “ …zda,…zda”. Kad veliki broj ljudi urla jednu istu reč, čuješ samo poslednji slog. Možda to mogu da imitiram ove godine na ispitu za glumu, kao
“ Šta ste spremili? ”
“ Masu koja skandira.” I onda počnem sa “ …ija,…ija”. Lupam, šta ću na tom prijemnom kad ću ionako pući i šta da radim i ako me prime, od čega da živim, moraću da otvorim kokice…
“ Gladan kao mećava” – kaže Bata, a Dušan ga ubeđuje da može da se kaže jedino:
“ Jede kao mećava” i dok pijanci raspredaju o pravilima srpskog jezika ja shvatam da je Nemanja nestao i da je verovatno tamo gde su oni koji se najviše lože.
“ Gladan sam u svakom slučaju, kako god hoćeš to da kažeš, kao vuk…” objašnjava Bata i dalje.
“..če,..če,…če” odjekuje ime, kao da im je sada najbolje. Napaljenje. Nemanja je okačen na spomenik Knezu, kamere ga snimaju i na trenutak pomislim na njegovog oca koji će ga videti i koji ni večeras nije mogao da se prelomi i navija za suparnički tim. On je vatreni navijač jednog drugog kluba, za koji kažu, se ne navija već se voli, i smešno mi je sve to, jer svi su isti i nema razlike, jedanaest preterano plaćenih tupana se jure po terenu a ovi manje sposobni za to im se dive, pa onda naskaču jedan na drugoga, na krkače...Čak se i ozbiljni ljudi ponekad ozbiljno raspravljaju o fudbalu, ali to nije ta priča, to je ono čiji je veći. Pokušavam da se setim za koga je moj otac navijao ali je sada već nevažno i ja sam gladan, hoću da konačno odemo na sedeljku.
“ Brate, krenuli smo? Jebote, da li shvataš da večeras počinje istorija, čoveče istorija srpskog fudbala, Srbi sine, kako smo ih napunili, a? Najjači smo !!! Jebaćemo ih, čoveče, Tuđman može da nam puši…”- Nemanja se pridružio Bati i Duletu i valjda im objašnjava šta je ovo čemu prisustvujemo. Bata s vremena na vreme vikne “ Srbija ” iako smo već dalje od mase i glupo mi je da ih pitam o vezi Srba sa timom sastavljenim od premalo onih koji se prezivaju na
“ ić ” i kakve veze sa svim tim ima Tuđman i pokušavam da ne budem toliko ciničan, dižem tri prsta i vičem nekoliko parola koje sam čuo u proteklih pola sata, onda se setim lika koji se zove Vinston Smit i shvatam da nikad neću postati iskreni fudbalski fan.
Vozim ka Novom Beogradu, automobili koji mi prolaze sa druge strane trube i ablenduju, ponekad i ja to uradim, pogotovo ako su ribe unutra, na radiju je “ prigodna” muzika “ We are the champions” i to mi je glupo, tražim kasetu… ”Sveto mesto dragi slušaoci je stadion Sveti Nikola, gledalaca preko pedeset hiljada, sudija Tulio...”
” Pazi čoveče, znaš ti kako bi im dali još tri gola da je bilo “ Bože pravde” umesto ovog sranja od himne. To bre nije NAŠA himna, kapiraš …- kaže Bata i shvatam da ne mogu više da ga slušam, prokomentarišem “ Bili su penali ” i pojačavam muziku.
“ Pa to kažem, dali bi im još tri penala da je bilo ti što spase od propasti do sad nas...”
« Jebote batice šta si nam to pustio sada, koji ti je kurac, mi bre slavimo…”- Nemanja se prvi put pobunio, valjda se trezni a meni baš odgovara muzika iz “ Twin peaks” – a, i nema šanse da popustim.
“ Ma, zaluđen je debil za seriju, ne javlja se na telefon od deset, sine da mu dođe gola Naomi, morala bi da odgleda nove Lorine doživljaje i ono da li je ćale lud i ko je Bob...”
Zna se ko je Bob, može da bude skraćenica samo od imena Slobodan, mislim u sebi.
In the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds, fire, walk with me.
“ Alo, Uroše bre, daj zajebi nas tog posmrtnog marša…Ma, okej evo tu smo..”
Blok 45. Ulazimo u zgradu koja se ne razlikuje od ostalih i opet “ SRBIJA” debelo ispisano na jednom zidu ali to izgleda kao da piše “ CRVIJA ” jer je neko malo pomešao latinicu i ćirilicu i sve mi je, kako kažu, groteskno…
” Uroše tamo će biti Vukan, nemoj da se svađaš opet sa njim, molim te…Znaš da je kreten i da hoće da provocira…”- kaže mi Nemanja u liftu i ja se setim Vukana još kad smo bili mali, i da je oduvek bio glup i naporan i da je kresnuo i Olju i Natašu i Sanju tek kada sam ih ja potpuno izgustirao i ostavio, da se svima hvalio kako je on meni “ skidao ribe” a ja sam oduvek znao da njih možeš da jebeš na dobar auto ili na pojavljivanje na televiziji i znam da je Vukan jadan ali sam morao da se sprdam sa Nemanjom.
“ Ma, nek me isprovocira, smrad prodani, večeras će da popije batine…” Nemanja je pritisnuo STOP na liftu i svi su me ozbiljno pogledali. Smešno.
“ Uroše, nemoj da si sujetan , mislim daj bre, pa zar zbog Nataše…Čoveče, pozvaće one ćaletove telohranitelje, nemoj da se zezamo…”
Morao sam i dalje da ih ložim. Bilo je jače od mene.
“ Nema načina da me ubedite. Ima sutra da mi se javno izvini dok bude vodio sportske vesti. Posle, ne, bolje pre, opširnog izveštaja o trijumfu našeg fudbalskog božanstva, ima da kaže “ Uroše, izvinjavam ti se što ti sve ove godine tako bezočno otimam žene u koje si zaljubljen. “ E, to će da kaže inače…”
Ponovo sam pritisnuo 17. sprat, lift je krenuo a oni su ostali sleđeni i uvereni u moju ozbiljnost i prošlo mi je kroz glavu da su ljudi u većini veoma glupi i čudno mi je da nijednom nisam pomislio na Jelenu i na njene usne dok mi čita citat iz “ Koriolana” koji bi trebao da spremim za prijemni i da je ona jedino što mi nije glupo i dosadno od svih koje poznajem i razmišljam da li smo premladi da je zaprosim.
“ Pa ‘de ste, kako je bilo na Trgiću, a? Bakljice, ludilo videla sam na TV- u “ – Dejana, Batina devojka. Vukanova sestra. Ljubi nas i čestita nam. Ne razumem, ili se pravim da ne razumem.
“ Vince, može? “
Zašto govori u deminutivima, tako je valjda uvek. Dejana i Bata su raskidali skoro, rekla mi je Nataša kad me zvala da se požali da sa Vukanom ima “ loš seks ” i da je dosadan i da priča samo o tračevima sa Nacionalne televizije i da li je Predsednik u tajnoj vezi sa nekom voditeljkom Dnevnika, i kako joj nedostaje to što sam ja toliko znao “ o knjigama” a ja sam je pitao da li bi ona došla sada kod mene da “ ima seks ” sa mnom a ona se smejala i na kraju rekla
“ Da “ i ja sam se nasmejao i rekao joj da mi je žao što je tako, a Jelena je bila tu i sve slušala i rekla mi da sam “ bezoooobrazaaan” i nešto kao “ Nemoj, jadna devojka…” i onda sam proveo dugo vremena u njoj i za to vreme sam govorio monolog, reč po reč, a Jelena se smejala a ja sam bio uveren da ću ga sigurno naučiti.
“ Okej, e drugari ajde sada dosta o fuci, hajmo malo neke lepe teme, kao prijemni ispitići, malo da se opustimo…” - Vesna, naša drugarica, ne sećam se zašto smo uopšte počeli da se družimo sa njom, ona i Dejana se valjda znaju od osnovne škole, možda je spavala sa Vukanom pa se nekako “ zapatila” a Vukan i Dejana su brat i sestra, to sam već rekao…Opuštamo se. Visoko je i lepo je vreme. Svetla grada. Romantično. Jelena. Gadim se sam sebi jer nje nema ovde i šta ću ja tamo gde nje nema ali se treniram…Još 97 sati i doći će. Dobro je, smirujem se i brojim…96…
Uključujem se i slušam. Dule, Bata i Dejana pene o politici. Verovatno nisu ni stigli da pomenu prijemne, ili sam taj detalj preskočio? Ne mogu sa njima o tome ali mi je dosadnjikavo i teram se da pokušam. Ulazi Vukan, prolazi, seda pored mene, pozdravlja me i čestita mi…Svi su potpuno ludi, nasmejem se u sebi i sretan sam što ja nisam, i što čestitam samo rođendane i Novu Godinu. I slavu, kad sam raspoložen. Usput smo od Vukija saznali i važnu informaciju o tome da je Nataša u Rimu u šopingu i da već počinje da ga gnjavi i da će najverovatnije da raskine sa njom čim se vrati.
“ Čudi me da te guši...mislim vi ste super par, ono čisto na intelektualnom nivou “, morao sam da procedim u poluglasu, on me je presekao pogledom a svi ostali su me gledali, kao da me mole da prestanem pre nego što sam počeo. I prestao sam. Stan je strašan. Regali i miljei.
“ Pazi, ovu zemlju mora da vodi neko ko je pravi Srbin. Da stane na čelo naše vojske i naredi juriš, kao kralj Petar…”
“Misliš, Aleksandar?” – ispravlja je Dušan, koji jedini kao nešto i zna o politici, a ja se opet isključujem i mislim na Koriolana. Ponavljam citat u sebi. Nemanja spava, zasluženo posle izliva na Trgu. Čudno, ali mislim da ga pomalo volim. Naivan je i mio, različito je sve to od mene…Jedan i sedamnaest. Krenuo bih ali ne mogu bez njih. Nemanju uvek vozim kući kada je pijan. Vukan je miran i priča sa Vesnom i Dušanom o tome da je za njega, hipohondra, bilo veoma korisno to što Nataša studira medicinu jer uvek zna šta mu je i da li je stvarno bolestan. I Predsednik isto tako ima visok pritisak kao i Vukan, to mu je rekla ona voditeljka sa televizije, koju Otac Nacije kara a ona se u stvari prima na Vukana...Ja više ne mogu da izdržim i kažem naglas:
“ Pa zar vi ništa ne shvatate, zar još uvek ništa ne shvatate…??? ”
Čudno im je što sam progovorio i okreću se ka meni.
“ ON, je Čerčilov sin, ovde je po naređenjima britanske i američke obaveštajne službe, da započne rat sa svima okolo i uništi Srbiju. Ljudi, oni čak i liče !!! ”
Odjednom, tišina. Ukipljeni. Čaše, cigarete i poneki džoint zaustavljeni u rukama. Friz – frejm.
Dejana razbija monotoniju : “ Nemojte da se primate, Uki nas ložucka kao i uvek, ajde Uki, nemoj da pričaš gluposti…”
Udubljujem glas i počinjem da glumim zaverenika :
“ Čuo sam od poverljivih izvora. Dedin kum je, znate već ko, i to mu je poverio na samrtničkoj postelji a meni je deka to ispričao onoga dana kada je kretao na operaciju, pred anesteziju iz koje se nikad neće probuditi…”
Trudio sam se da zvučim potreseno ali i krajnje prijateljski, kao da im poveravam svoju najintimniju tajnu. Možda su mi i oči malo zasuzile. Dobar sam. Primiće me. Jelena će biti ponosna.
Vukan se uozbiljuje.
“ Uroše, vidi, ja znam da ti hoćeš da upišeš glumu i da ništa ne radiš proteklih par meseci pa ti je zato mašta veoma bujna. Kakav bre Čerčil, nema on veze sa Jugoslavijom pre ’45... Šta pričaš? Mislim, to su osnovne stvari, to bi trebalo da znaš. Predsednik je rođen avgusta 1941. prema tome…”
“ To ti misliš..” – rekao sam kobajagi nezainteresovano.
Izraz lica mog protivnika je odavao dilemu, kao da je u tom trenutku bio ili spreman da prekine celu priču ili da se odluči da krene sa mnom do kraja. Iščekujući, posmatrao sam Nemanju koji je u uglu sobe komentarisao kako je Vukan idealna žrtva za moje “ opite na ljudima” – a Vukan, kao da se potpuno isključio vraćajući se na moj izgled, moj ton i moj stav dok sam izgovarao “ to ti misliš ”. Neko je negde nekad rekao da je ajkulama potrebna hrana ali da nema potrebe volontirati…
“ Ne, šta, kao nije se rodio ’41? Nego kad – živi već dvesta godina, ko’ Drakula.“
Vuki pokušava da bude duhovit, ne uspeva mu, svi čekaju moj potez i onda počinje, kako novosađani kažu, “ utovar “…
“Vukane, nije on rođen ranije…Nego KASNIJE…mislim da bi to mogao biti maj 1945…”- pokušavao sam da od postojećih podataka kojima sam baratao napravim kakvu – takvu konstrukciju koja može da se proguta.
“Pa da, ja sam odmah znala da je on bik a ne lav. Mislim...tvrdoglav, veran jednoj ženi već godinama…super “ – Vesna je, kao i uvek, reagovala najgluplje i opet sam morao da pogledam na sat. Još 94.
Ućutali su. Svi smo za promenu ćutali i ja sam imao vremena da još jednom prođem kroz zamke koje glupan može da mi postavi. U minutima koji slede mislim o životinjama. Ne znam zašto, ali postavio sam pitanje da li psi sanjaju? Često sam viđao pse i mačke kako se, dok spavaju, trzaju i kao da se bore ili reže na nekoga, što me podseća na neke moje trenutke kada legnem u krevet nesretan, najčešće kada se posvađam sa Jelenom ili sa svojima i onda se tokom noći pomeram i osećam kao da propadam kroz nešto...
“ E, ljudi šta mislite, da li psi i mačke sanjaju? “ – pitao sam naglas. A kao da me nisu čuli, bio sam iz druge priče, više nije bilo povratka nazad. Vikao sam i vikao, urlao DA LI PSI i MAČKE SANJAJU ??? ali se razgovor nepovratno upalio. Ljudi čuju samo ono što hoće, a ja sam stvarno želeo da priča krene u suprotnom smeru od onog u kome je počela. Sve što bih rekao ili uradio samo bi se odbilo o temu kojom su svi već bili kontaminirani. Teorija zavere, treći omiljeni srpski sport.
“ Ovako je to bilo, ako je mene lagao moj deka na samrti...i ja lažem vas. Dakle, avgust 1944. – ove podatke slabo znamo iz škole jer se ne uklapaju u istoriju kakvu žele da nam prikažu,
a istoriju , kao što znamo, pišu pobednici...” – majku mu, jak sam.
Nemanja dobacuje nešto tipa, ”Pa da da nisu komunjare pobedile ne bi se mi sada ovde bavili tim smradovima”, a Dušan komentariše i to kako bi Vukan sada verovatno radio u trafici....
Vuki se ne breca, izigrava da je iznad situacije. Pominju staru priču o tome da nas je Čerčil prodao, a ja ih ućutkujem rečenicom da je upravo u ovome što ću ispričati tajna cele te enigme.
“ Istra, toplo vreme. Čerčil je zakazao sastanak sa Titom i Šubašićem, koji je u to vreme predsednik otadžbinske vlade u egzilu. Marija ( izmišljam pravo partizansko ime, kao direktnu asocijaciju na Otpisane ), tadašnja Tiletova sekretarica je mlada i lepa žena, beograđanka koja je otišla u partizane, znate, to je tada bilo na nivou porodičnog nestašluka, kaprica.... Čim ugleda Čerčila rađa se ljubav, što kažu, na prvi pogled.”
“ Pa gde se zaljubljuje u tog debelog , daj Uroše molim te...” – Bata reaguje ali imamo i drugačiji stav :
“ Mislim, pa šta ako je debeo. On je u tom trenutku jedan od najmoćnijih ljudi na planeti... - Vesna brani Mariju, lik iz bajke. Bati nije pravo a ja nastavljam...
“Znate, to su četrdesete. On ludi pri pomisli na njenu najlonsku čarapu sa šavom, ona otkida na to što je on čovek koji odlučuje o sudbini planete i koji je pobedio Hitlera...” Ovde već preterujem. Svi reaguju, pogotovo muškarci.
“ Brate, daj pusti nas tih detalja. Jebeš sad čarapu i vremenske prilike, nego KAKO smo mi došli do ovde, do ovog sranja u kom smo...? “ - Dušan se uključuje i užasno je ozbiljan, kao da prisustvuje spiritističkoj seansi na kojoj može da dobije sve odgovore, na sva pitanja. Počeo sam da se osećam sjajno.
“ Okej, njih dvoje tu imaju aferu. Kresnu se nekoliko puta. Vinston nije pazio. Ona ostaje trudna a ostalo valjda možete da skapirate sami...”
Vukana nije dugo bilo ali očigledno da je spremio podpitanja.
“ Slušaj bre debilu, šta sereš? Šta da skapiramo. Mislim, jel’ ti shvataš da tvoja fantaziranja nemaju veze sa životom. Pa šta i da je Čerčil karao Tiletovu sekretaricu, kakve to veze ima sa nama i sa Predsednikom i sa ovom situacijom? ”
Jao, izgleda da ću morati da mu objasnim ali ne znam kako. Sad su svi očekivali nešto od mene. Počinje da me mrzi da izmišljam. Spava mi se.
“ E, ostatak priče stvarno ne mogu da vam kažem” – malo sam, kao, pokunjen. Onda kreću da mole. To je najlepši deo. Ipak, Vukan već likuje i kaže da očigledno ništa ne znam i da je bio u pravu. I onda se nešto dešava, Vukan pominje Jelenu u kontekstu kao “ glupača koju sam mogao da vodim kući kad sam hteo ”. Mnogo je pijan, suviše da bih ga tukao. Nemanja skače na njega, ja ih razdvajam, sećam se pisama koja je Vukan pisao Jeleni i pravopisnih grešaka u njima, sećam se da nije hteo da izlazi iz kuće kada je čuo da mi ih je pokazala, sećam se koliko je jadan i koliko je bilo teško njegovom ćaletu da ga zaposli na Bastilji i žao mi ga je. Ali ću sada da mu jebem mater.
“ Marija dobija dete. Sina. U vreme pobede nad fašizmom, dakle početak maja, mogao bi biti deseti maj 1945. Ona i Vinston su se u međuvremenu čuli, Marija se pitala da li je moguće da će on izdati Pokret kome je tako zdušno pripadala i pokušala je da mu objasni opasnost četničke, prosrpske opcije na ujedinjenje Jugoslavije. Vinston je počeo da razmišlja u tom pravcu. Slab na žene, kao i svi pravi muškarci, spreman je da joj učini. Ostavlja Dražu na cedilu i odlučuje se da mu partizani postanu krajnja solucija. ( Ovde nastaje opšta histerija, društvo komentariše, svako ima neku psovku na račun starog obožavatelja buldoga...) To je kraj priče za jedan vremenski period. Dete je, kao što sam rekao, jedno od prvih rođeno u slobodnoj Evropi, na dan slobode, nazvano Slobodan...”
Sati – još 92,5. Tada bitan broj. Polako krećemo ka katarzi.
“ Međutim, već pedeset pete stvari nisu onakve kakvim se Marija nadala. Njeni doskorašnji drugovi počinju čudno da se ponašaju, priča se o nekim zatvorima na ostrvima a i ona nije preterano sretna. Njoj se ide u operu, hoće da putuje po Evropi, da živi kao drugi. Čuje se sa Vinstonom i pokušava da nađe izlaz. On obezbeđuje britanski pasoš za nju i Slobodana i ona beži iz zemlje. U tom trenutku, u Britaniji i SAD počinje formiranje CMI5. ( Uh, ovo je dobro...) To je obaveštajna služba američke i britanske vlade koja radi protiv neprijatelja zapadnog sistema, oličenog u anglosaksoncima. Dakle, formira se institut CMI5 , možete shvatiti da je to kovanica sastavljena od CIA i MI5, što je Britanska obaveštajna služba. Odande je izlobirana i Crkva, za prozapadne potrebe, ali neću sada o tome...Marija počinje da radi u Institutu, međutim, početkom šezdesetih, kada je Slobodan već u pubertetu, mama biva ubijena u Češkoj. Slobodan će, kasnije, kada postane punoletan, saznati da su to učinili ruski komunistički obaveštajci. U njemu se tada rađa mržnja i odlučuje da postane savršen vojnik Instituta, da učini sve što treba za one koji su ga podigli...”
“ Dakle, za Ameriku i Britaniju...” – Dejana je frapirana.
“ Da, za njih. Već tada se interesne sfere u SFRJ dele između Rusa i Zapada a CMI5 ima odličan plan, da ono što ostaje Rusima u toj podeli naprave toliko problematičnim da tu oblast ni Rusi više ne požele.Odlučuju da proizvedu ozloglašenu regiju, koju će svi zaobilaziti i niko je neće hteti. Mesto na kome prestaje zdrava civilizacija, a počinje maligni tumor Evrope...Jasno vam je o čemu govorim...??? ”
“ Srbija” – promucao je Bata, u polušoku, izrazom lica kao da upravo doznaje kako mu rođena maloletna sestra prodaje telo za novac...
“ Da, Srbija. Nameće se pitanje, ZAŠTO i KAKO.”
“ Nameće se pitanje, kako se ta tvoja mentalna bolest zove...? “ – javlja se Vukan ali ga svi ućutkuju, a Nemanja mu, onako u poluglasu, opet zapreti batinama.
“ Pa, nije teško shvatiti. Ruje su u podeli odlučile da uzmu Srbiju, Makedoniju, Vojvodinu i Kosovo. Isplanirali su investicije i razvoj. Zapadnjacima su ostale Slovenija , Hrvatska i Bosna. Ali, Zapad želi sve...Moraju da smisle kako da ogade Rusima život, da se oni dobrovoljno odreknu ovog dela teritorije, da se recimo, na neki način stvori situacija u kojoj bi se zapadnjaci poneli kao spasioci Srbije, tako da ni Srbi više ne bi hteli sa Rusima. Planiranje detaljne podele Jugoslavije desilo se početkom osamdesetih u Njujorku, u vreme kada je Slobodan već imao lažni identitet....”
“ Tačno čoveče, on je tada radio tamo u banci...” – neko dobacuje ali ja sam u filmu i više ne glumim za druge, samo za sebe. Zaboravljam i Jelenu u ovim trenucima.
“ Lažni identitet je dobio kada je sa dvadeset godina došao u Požarevac. Odande je, po procenama Instituta, trebao da bude čovek koji će vratiti Srbiju tradiciji i time je, naravno, upropastiti. Idealno. Nađena mu je žena, kćerka nekih naših špijuna koji su radili za Engleze za vreme rata. Ona je, takođe, dobro brifovana od strane službe a lažni roditelji su isplaćeni sumom sa šest cifara u nekoj švajcarskoj banci. Napravljena je i bajka o ocu – popu koji se ubio ili slično, ovo što se sada pominje na opozicionim demonstracijama. Kao ne može on da ima lak životni put kao neki američki predsednik, moralo je tu da bude slovenske tragedije... “ Roditelji “ su imali i pravog sina, kome je takođe dat deo novca da bi ćutao. Naknadno je postao i dobar prijatelj sa svojim “ bratom ”... Organizovana su i deca, nisam baš siguran da li su njihova...”
“ Ijao, ćerka je nazvana po pravoj babi , jao super...” – Dejanica, kao tipična žena uvek se prvo brine o imenima dece. Majko mila, koliko je blesavo što poneke žene već u osnovnoj školi daju imena svojoj nerođenoj deci.
“ I ja bih mu bio prijatelj za par stotina hiljada maraka...” – Nemanja, duhoviti.
“ E, ja ne bih i sad ćeš da shvatiš zašto... Osamdeset deveta je bila idealna za početak. Naravno, za sve je napravljena uvertira već 1966. na Brionskom plenumu. DB, Vojna bezbednost, smenjivanja …Bilo je potrebno na svaki mogući način pritisnuti nas, Srbe, da bi se posle, kad dođe vreme, lakše digli …”
“ Pa nama se, za razliku od ostalih, uvek dosta lako dizao….Zato i jesu svi protiv nas. Mi i Crnogorci, najjači jebači... ” – dok ovo izgovara Vukan rukama pokazuje karakterističan pokret “ napred nazad “, pa onda skače i počinje da radi sklekove. Odvraća pažnju, priprost je, ipak smeju se, valjda reda radi.
“ On je, perfektno obučen, vođen željom za osvetom krenuo u dizanje naroda. Albanci u rudniku i Azem Vlasi su savršeno odigrali ulogu za koju su bili, kako je deda govorio, i pretplaćeni. Ali, već je tada Rusima počelo da biva sumnjivo, nisu očekivali to sve što se dešavalo... Eto, toliko znam. Znam i to da mu nikada nisu rekli čiji je sin zapravo. To bi samo ugrozilo njegovu misiju i ne bi mogao da radi to što je želeo...Da uništava, da se sveti, da menja istoriju i geografiju...”
Dušan, kao što sam rekao jedini zna nešto o nečemu ali mi se do tada ne suprotstavlja. Ipak, nije izdržao i pokušava da nađe neku logiku :
“ Vidi, Uroše, ja uopšte ne postavljam pitanje da li je to tačno ali ti mi sada zvučiš kao lik iz one knjige koju si mi dao, počeo sam da je čitam, “ Fukoovo klatno “. Tamo oni nešto kao prave paralelnu istoriju sveta... ? “
U jebote, dobro pitanje, nije glup Dule, mozak mu radi, iako je na stolu, ispred svih njih, šesti litar “ Banatskog rizlinga “. Sad ću da se čupam ponovo, zamenom teza, što zvuči ovako:
“ Dobro pitanje, Duško, lepo si to primetio. Vidiš i tu ima jedna caka. Baš pre dve
godine, kada je ta knjiga izašla kod nas, promocija je rađena sa Predsednikovim portretom iza izdavača i prevodilaca. I to su snimale sve televizije. Dakle, šta nam to govori...” – maestro sam, izbegavam odgovor i uvlačim ih u potpuno drugu priču.
Niko ništa. Ne shvataju. Pa i nema šta da se shvati.
“ Ne razumete. Pa baš je to subverzija. “ Klatno”, ultimativna knjiga teorije zavere ispred NJEGOVOG portreta. To je direktiva, fora je, kao ništa, kao nema veze. A svi znamo da je Eko jedva ostao živ s obzirom na svoju teoriju...Ta knjiga je donekle autobiografska, njegovi najbolji prijatelji su nastradali, baš te godine kada je počeo da je piše...”
“ Da , i ja sam čuo to da je to pisano autobiografski. Ali, pazi, kako je to perfidno, portet, promocija, ccc, majku mu, nikad se toga ne bih setio...”
Crni Dušane, pa i ti si se primio. Izgleda da stvarno niko ne koristi mozak. A i ja sam našao publiku, big dil, ovi svi su i srednje škole jedva završili, kakav Eko, stvarno nisam normalan. Ali, nema veze, cela ta priča deluje uverljivo i nerazumljivo, dakle dovoljno dobro da bude istinito. A Umberto, e pa on bi mi ovo valjda oprostio. Nadam se da su njegovi najbliži dobro.
Stao sam ovde jer mi je bilo pomalo mučno i spavalo mi se. Ipak, dobro sam se zabavljao i krivo mi je što ona nije bila tu da čuje kako sam pametan i maštovit. Uroše, car si – rekao sam sebi , u sebi. Ali, svi kao da su ostali nedojebani i čekali su kraj priče... Vukan, kao radoznalo a glupo dete. Najgora kombinacija.
“ Dobro, ali to, na primer i da je istina, šta tu još može da se desi ? Kao sada Amerikanci moraju nama kao nešto da pomognu, da bi se mi okrenuli i želeli saradnju sa njima. Uroše, brate, mi smo SLOVENI, mi se razumemo sa RUSIMA, Grcima i ostalom pravoslavnom braćom. Nikad pravi Srbin neće poželeti da se zagotivi sa Amerikancima, to je protivprirodni blud...” – nasmejao se sam sebi, valjda je ovo trebala da bude šala. I dalje je sedeo preko puta mene, i dalje je to bio klinč ali sam ja po prvi put osetio da nemam rešenje. Pa ne mogu da predviđam budućnost na osnovu izmišljene priče. Ćorsokak.
Nemanja i Bata su, očigledno inspirisani, zagrljeni skandirali, “ Zvezda Srbija , nikad Jugoslavija “ a Vukan je, ponesen atmosferom i situacijom u kojoj me je matirao, izrecitovao, kroz dva koluta dima, njima u lice, evergrin sa “severa” “..... Zvezda, Zvezda to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim! ” Ovi su ga naravno izvređali, uz povike: komunisto, bando crvena ali je navijačko razumevanje bilo osetno.
Međutim, ja sam nastavio. I ovako me prosralo, hajde da vidim šta bi moglo da se desi da je stvarno istina. Kako bi mi mogli da dođemo u situaciju da smo toliko upropašteni da poželimo da nam Ameri dođu i da ih dočekamo sa zastavicama...Idemo momci - još malo brutalne Ukijeve penetracije:
“ Pa deka je imao par varijanti kada je govorio o tome, a ja ih pričam samo zato što vam svima verujem - i zato što verujem da sve to neće izaći iz ove sobe...Dakle, biće rat, definitivno...već počinje sa Hrvatima a biće i u Bosni.”
Bata, Nemanja i Vukan su histerični. Urlaju, nešto tipa “ Da brate, da koljemo muslimane i ustaše, aleeeeeeee”. Dule ih ućutkuje.
“ Za sve te ratove će biti optužena Srbija jer mi kao imamo porive za osvajanjem i onda će svet verovatno početi da nas kažnjava na neki način...”
“ Ma mogu da nam popuše kurac...” – ponosan je Vukan, a ovo dokazuje da sam ga ponovo naveo na tanak led.
“ Ljudi, spava mi se. Mislim, duga je to priča prepuna detalja. Na kraju će nas Čerčilov sin, naš predsednik, uvesti u oružani sukob sa Amerikancima, što će nam uništiti privredni i vojni potencijal, njegova kobajagi rusofilija i slavofilija će dovesti do toga da nam ogadi pravoslavnu braću kako je vi zovete, i onda “tras! ”, molimo Ameriku da nam ga skinu sa grbače, Rusi se odriču ove uništene teritorije, Ameri uleću sa investicijama i ćao đaci, ceo Balkan njihov, misija ispunjena, majka osvećena, najbolji vojnik CMI5, e jebi ga, njegova sudbina mi nije baš najjasnija...”
Darko Pančev i gol. Svi ćute i bulje. Naređujem pokret za Nemanju, oblačim svoj dugi crni mantil, palim cigaretu Zipom, devojke me gledaju i kao da me žele, Vukan sjeban, u neverici...Opasno je zagrizao. Potpuno je smeten i prati me do vrata.
“ Uki, brate, jeste sve to sranje ali ima nešto u toj priči. Ti znaš šta ja mislim o svemu tome ali ove informacije...Znaš, razmišljam da li smo ćale i ja na pravoj strani...E, i izvini za Jelenu, izvini za sve, nije bilo okej.”
Grli me - bljak.
“ Ma znao sam ja, dobar si ti dečko, obrazovan...Znam da ti ni deda nije bio neinformisan, rekao mi je tata za njega...”
Ovde bi trebalo da dođe do nekog zgotivljenja ili razmene telefona koja vodi u razmenu telesnih tečnosti, prekidam sve to, kažem ćao drustvo i vozim Nemanju kući. Još, pa, 90 sati...Skidam ga i ubacujem u krevet. Zatvaram vrata od njegovog stana i krećem kući. Beograd je lep ujutru, toliko da sam srećan što sam tu. Prepametan sam, talentovan, upisaću se, igraću Koriolana u Narodnom , gostovaću na Dubrovačkim letnjim igrama, intervjui , ludilo...Pitaće me sigurno o mom glumačkom razvoju i neću moći da se ne setim ove večeri, kada sam i ja pokušao da izmaštam paralelnu istoriju i kada su mi moji prijatelji poverovali. I sam sam sebi u trenutku poverovao.
I ti bi mi poverovala, znam. Bilo je još 89 sati do trenutka kada tvoj avion sleće na Surčin. Ne znam da li ćeš ikada saznati šta se desilo, ne znam da li ćeš ikada pročitati ovu priču koju ti šaljem, pokušao sam da do najsitnijih detalja rekonstruišem noć posle koje sam, već dugo vremena, ovde, u planini, sa drugima za koje nisi ni sanjala da su živi...Stigao sam kući misleći o tebi, o prijemnom, smejao sam se... Ispred zgrade je stajao crni džip. Kada sam se osvestio, osetio sam da imam povez oko glave, ali ONI nisu znali da sam budan. Čule su se Motorole, ja se nisam trzao i shvatio sam da se nalazim u nekom prevozu, sećam se zvuka kolovoza... Neko je preko toki – vokija javio: “ Halo,Radović mi treba...Nemanja, gotovo je...vodimo ga, hvala kolega ”. Na radiju je svirala muzika, bilo mi je poznato ali opet nisam bio siguran. To je poslednja pesma koju sam čuo i dobro sam je zapamtio, možda ćeš ti znati šta je u pitanju...Tekst je išao otprilike ovako... Prevodim jer mi engleski više nije dobar kao nekad: «Spalio sam sve sveske. Šta će mi sveske?
Neće mi pomoći da opstanem.Bole me grudi, gore kao peć. Ali me plamen održava u životu” Nikada više nisam čuo muziku. Primetili su da se pomeram i ponovo sam dobio udarac u glavu. Izgubio sam svest. Od tada sam ovde, Jelena. Nema izlaza, očigledno. Ovo je zatvor, kako sam čuo, za koji se ne zna, kao onaj na kome je bio Grof Monte Kristo. Prvi put sam sada došao do papira i olovke, nisam siguran koji je datum i koja je godina. Po mojim proračunima mogao bi biti kraj novembra devedeset pete. Ne znam, Jelena, zašto sam opasan, ovde niko ništa ne govori, nema stražara, kao lavirint... Ostali, od kojih su neki ljudi kojih se po nečemu sećam iz novina, retko razgovaraju sa mnom. Sada, posle, valjda, četiri godine, čuo sam komentar nešto kao “ Mali zna. Zato je tu “. Nisam ništa razumeo. Ne znam šta se događa napolju. Možda je počeo nuklearni rat a mene su ostavili kao biser srpske rase... Često sam pred dilemom : da li psi i mačke sanjaju? Nisam video nijednu životinju godinama. Ja slabo sanjam ali se sećam. Sećam se tebe. Sećam se Beograda. Kada o tome razmišljam lakše mi je, i pomislim: Tako je lepo.
posted by 30.februar @ 6:35 PM
1 comments
