BAUK
Među intelektualnim „trendseterima“, ekspertima za temu „kako razmišljati a ostati „in“, jugo je verovatno najomraženija od svih mogućih nostalgija.
Zanimljiv razlog za ovakav stav može se nazreti u činjenici da su pobednici iz Titovog režima, preko svog potomstva, ostali povlašćeni i kasnijim godinama. Ipak, učešće u pokretu koji propagira zaborav perioda 1941.-1980., pruža mogućnost i za brisanje sopstvene, ili uloge predaka u tadašnjem društvu. Poznato je da je većina rokera iz tzv. „novog talasa“ odrasla u totalnoj sigurnosti, mnogi od njih bili su deca vojnih lica, što im je omogućilo dovoljno vremena i novca da organizuju serklove u kojima su stvarani popularni bendovi. Umetnost i kultura jesu hobi povlašćenih. Oni koji to nisu, moraju da rade, zarađuju ili studiraju bolje naplativije fakultete od FDU ili FLU ili škole života. Sa druge strane, mnogi disidenti ili marginalizovani u socijalizmu, od svojih su protivnih stavova stvorili vrednu monetu , što kroz novorođeno-nacionalističke institucije u „godinama raspleta“ ili kroz širenje građanske misli u zemlji i inostranstvu tokom devedesetih.
Za reviziju prošlosti, period u kome živimo je idealan . Posleratna Jugoslavija i simboli antifašističke borbe, u Srbiji se odbacuju uvek uz jednu rečenicu kojom se potencijalnom sagovorniku osporava pravo na dilemu. Ako se pomene npr. „Tito“ sledi replika „Goli otok“, a ako se pomene npr. „Sava Kovačević“, besni sagovornik će odbrusiti „Ludak koji je ubio 38 (!?) članova svoje porodice“.
Naravno da objektivnog pristupa ne može biti ako se „van snage“ stavi jedan ogromni period domaće istorije.
O svemu ovome na jasan a opet dovoljno analitičan način, govori dr Dragan Đukanović, u tekstu ANTIFAŠIZAM NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE : KRIZA I OSPORAVANJE
koji je objavljen u knjizi "Nacija kao problem ili rešenje / Istorijski revizionizam u Srbiji".
Ovo izdanje novosadskog omladinskog centra CK13 urađeno je u saradnji sa sjajnim kuda.org, a sve ove organizacije su u najtešnjoj vezi sa vojvođanskim Muzejom savremene umetnosti, i čine nukleus nove, moderne, liberalne misli u Srbiji.
( o ostalim knjigama ove ekipe ljudi biće posvećen poseban tekst )
Dakle, Đukanović svoj tekst počinje činjenicama: u II sv.ratu poginulo je oko 300.000 partizana, a više od 400.000 je ranjeno. Ovaj antifašistički pokret stajao je protiv stvaranja dve grandomanske, nacionalne države: Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ističe se da je antifašizam i njeove tekovine u Evropi duboko poštuju, dok se, što je primetno najviše u Srbiji ( prim.ur.), ovdašnji antifašizam marginalizuje ignoriše ili potpuno negira.
Nacionalistički diskurs jeste onaj u kome se, u svakoj od ex-YU zemalja, osuđuje „tuđ kolaboracionizam“ ali i besmisleno, prenebregava sopstvena uloga u periodu kada su pojedini narodi poslednji put u svojoj istoriji bili na „pravoj strani“.
Vratimo se na početak teksta: vrline NOB-a osporavaju se na osnovu ličnih ili političkih zahteva istorije. To se zove pseudoistorija i stvara se na osnovu personalnih animoziteta, mitova i na nenaučnom pristupu istoriji.
Kako kaže Aleksej Kašjuhas u svom tekstu "Istorijski revizionizam kao pseudoistorija" iz pomenute knjige, ovakav „spining“ istorije može se načiniti na nekoliko načina: koncentracijom na slabe tačke unutar istorijskog znanja, bez da se mnogo ističe sopstvena pozicija
( kaže se: Sava je zlikovac, ne kaže se : a moj deda je bio četnik ili pre rata smo imali sedam stanova, a posle rata nam je ostao samo jedan ), zloupotrebljavaju se greške u istorijskim navodima ( Tito je mrzeo Srbe ), obilno se koriste odlomci i citati van konteksta, naučne debate o određenom fenomenu skreću se na temu da li fenomen uopšte postoji, dokazima se pristupa selektivno ( privredni razvoj SFRJ je manje bitan od "rurbanizacije" tj. poseljačivanja gradova ), ignoriše se poznato ( partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, Tito je odbacio rusku dominaciju ) a fokusira na manje poznato
( Sava je ubio svoju porodicu, partizani su terorisali „visoko-plafonske“ građane ) i na kraju, ovi se podaci onda predstavljaju kao strogo naučni, neutralni i objektivni, često upotrebljavajući naučni žargon, akademske titule i drugo.
Lažno sećanje, ili nedovoljna, dakle nenaučna „objektivnost“ rađaju nove polazne osnove za konflikte.
Jugonostalgija, ili nepristrasna evaluacija dela Josipa Broza spinovane su, ponajviše u srpskim intelektualnim krugovima, u domen psihološkog poremećaja ili nepojamnog kiča. Žal za mlados’, kosmati alkosi koji kukaju nad neprežaljenom gitarom i logorskom vatrom u Kuparima, jadnoća kupovanja „levisica“ u Komisionu...sve ovo su nametnuti simboli koji odlikuju potencijalnog jugonostalgičara.
Takođe, postoji i ovdašnji prezir ka recimo Azri ili „novom primitivizmu“, dok se sa druge strane glorifikuju beogradski bendovi, prvenstveno Idoli ( koji su, kao što znamo,umetničkim kontekstualizovanjem pravoslavne i nacionalističke ikonografije upravo bili nukleus za različite pseudoumetničke projekte naci i nacionalne estetike tokom 90-tih) ili nategnuta i pretenciozna Ekaterina Velika, o kojima se novinari retko kritički izjašnjavaju, prvenstveno iz poštovanja prema prerano preminulim članovima.
Zbog svega navedenog, veoma je intesantan pokušaj koji ovih dana zabavlja glavni grad, gde dvojica mladih, afirmisanim profesionalaca organizuju „Yu wave dernek“, večernju zabavu na kojoj se isključivo sluša muzika koja je u bivšoj državi smatrana za najniži nivo neukusa.
Crvena jabuka u pank obradi, drugi, nekomercijalni album Plavog orkestra, grozote poput Alise, Kerbera ili Osmog putnika ili poslastice u vidu Heroja, Divljih anđela i Bezobrazno zeleno,prvi put mogu da se čuju sa zvučnika koji se ne nalazi u autobusu na liniji Beograd-Unutrašnjost.
„Akumulacija intelektualne bede“ i jednoglasje u medijima koji diktiraju parametre visoke kulture dovelo je do okretanja glave ka, a ne od tabua. Ova žurka postala je „guilty pleasure“ za sve one koji su godinama, preko novina i rok-kritičara, ubeđivani da ne treba da veruju da u muzici postoji bilo šta drugo osim Discipline Kičme.
I zato, kada Saša Lošić otpeva prvi stih sa albuma Smrt fašizmu, u kome kaže „Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“, tabu se samo udvostručuje.
Zamišljena zajednica koja nameće pravila pogleda na istoriju i zakone dobrog ukusa, postaje nešto što je spolja, dok „uživaoci unutra“ za tu zajednicu, jesu poštovaoci lošeg ritma, apologete zlog komuno - režima ili intelektualno posrnuli sektaši kič estetike, sve ono što je kobajagi krasilo Idole, a čime se, kako je vreme pokazalo, mogao podičiti jedino veliki Lajbah.
Zanimljiv razlog za ovakav stav može se nazreti u činjenici da su pobednici iz Titovog režima, preko svog potomstva, ostali povlašćeni i kasnijim godinama. Ipak, učešće u pokretu koji propagira zaborav perioda 1941.-1980., pruža mogućnost i za brisanje sopstvene, ili uloge predaka u tadašnjem društvu. Poznato je da je većina rokera iz tzv. „novog talasa“ odrasla u totalnoj sigurnosti, mnogi od njih bili su deca vojnih lica, što im je omogućilo dovoljno vremena i novca da organizuju serklove u kojima su stvarani popularni bendovi. Umetnost i kultura jesu hobi povlašćenih. Oni koji to nisu, moraju da rade, zarađuju ili studiraju bolje naplativije fakultete od FDU ili FLU ili škole života. Sa druge strane, mnogi disidenti ili marginalizovani u socijalizmu, od svojih su protivnih stavova stvorili vrednu monetu , što kroz novorođeno-nacionalističke institucije u „godinama raspleta“ ili kroz širenje građanske misli u zemlji i inostranstvu tokom devedesetih.
Za reviziju prošlosti, period u kome živimo je idealan . Posleratna Jugoslavija i simboli antifašističke borbe, u Srbiji se odbacuju uvek uz jednu rečenicu kojom se potencijalnom sagovorniku osporava pravo na dilemu. Ako se pomene npr. „Tito“ sledi replika „Goli otok“, a ako se pomene npr. „Sava Kovačević“, besni sagovornik će odbrusiti „Ludak koji je ubio 38 (!?) članova svoje porodice“.
Naravno da objektivnog pristupa ne može biti ako se „van snage“ stavi jedan ogromni period domaće istorije.
O svemu ovome na jasan a opet dovoljno analitičan način, govori dr Dragan Đukanović, u tekstu ANTIFAŠIZAM NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE : KRIZA I OSPORAVANJE
koji je objavljen u knjizi "Nacija kao problem ili rešenje / Istorijski revizionizam u Srbiji".
Ovo izdanje novosadskog omladinskog centra CK13 urađeno je u saradnji sa sjajnim kuda.org, a sve ove organizacije su u najtešnjoj vezi sa vojvođanskim Muzejom savremene umetnosti, i čine nukleus nove, moderne, liberalne misli u Srbiji.
( o ostalim knjigama ove ekipe ljudi biće posvećen poseban tekst )
Dakle, Đukanović svoj tekst počinje činjenicama: u II sv.ratu poginulo je oko 300.000 partizana, a više od 400.000 je ranjeno. Ovaj antifašistički pokret stajao je protiv stvaranja dve grandomanske, nacionalne države: Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ističe se da je antifašizam i njeove tekovine u Evropi duboko poštuju, dok se, što je primetno najviše u Srbiji ( prim.ur.), ovdašnji antifašizam marginalizuje ignoriše ili potpuno negira.
Nacionalistički diskurs jeste onaj u kome se, u svakoj od ex-YU zemalja, osuđuje „tuđ kolaboracionizam“ ali i besmisleno, prenebregava sopstvena uloga u periodu kada su pojedini narodi poslednji put u svojoj istoriji bili na „pravoj strani“.
Vratimo se na početak teksta: vrline NOB-a osporavaju se na osnovu ličnih ili političkih zahteva istorije. To se zove pseudoistorija i stvara se na osnovu personalnih animoziteta, mitova i na nenaučnom pristupu istoriji.
Kako kaže Aleksej Kašjuhas u svom tekstu "Istorijski revizionizam kao pseudoistorija" iz pomenute knjige, ovakav „spining“ istorije može se načiniti na nekoliko načina: koncentracijom na slabe tačke unutar istorijskog znanja, bez da se mnogo ističe sopstvena pozicija
( kaže se: Sava je zlikovac, ne kaže se : a moj deda je bio četnik ili pre rata smo imali sedam stanova, a posle rata nam je ostao samo jedan ), zloupotrebljavaju se greške u istorijskim navodima ( Tito je mrzeo Srbe ), obilno se koriste odlomci i citati van konteksta, naučne debate o određenom fenomenu skreću se na temu da li fenomen uopšte postoji, dokazima se pristupa selektivno ( privredni razvoj SFRJ je manje bitan od "rurbanizacije" tj. poseljačivanja gradova ), ignoriše se poznato ( partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, Tito je odbacio rusku dominaciju ) a fokusira na manje poznato
( Sava je ubio svoju porodicu, partizani su terorisali „visoko-plafonske“ građane ) i na kraju, ovi se podaci onda predstavljaju kao strogo naučni, neutralni i objektivni, često upotrebljavajući naučni žargon, akademske titule i drugo.
Lažno sećanje, ili nedovoljna, dakle nenaučna „objektivnost“ rađaju nove polazne osnove za konflikte.
Jugonostalgija, ili nepristrasna evaluacija dela Josipa Broza spinovane su, ponajviše u srpskim intelektualnim krugovima, u domen psihološkog poremećaja ili nepojamnog kiča. Žal za mlados’, kosmati alkosi koji kukaju nad neprežaljenom gitarom i logorskom vatrom u Kuparima, jadnoća kupovanja „levisica“ u Komisionu...sve ovo su nametnuti simboli koji odlikuju potencijalnog jugonostalgičara.
Takođe, postoji i ovdašnji prezir ka recimo Azri ili „novom primitivizmu“, dok se sa druge strane glorifikuju beogradski bendovi, prvenstveno Idoli ( koji su, kao što znamo,umetničkim kontekstualizovanjem pravoslavne i nacionalističke ikonografije upravo bili nukleus za različite pseudoumetničke projekte naci i nacionalne estetike tokom 90-tih) ili nategnuta i pretenciozna Ekaterina Velika, o kojima se novinari retko kritički izjašnjavaju, prvenstveno iz poštovanja prema prerano preminulim članovima.
Zbog svega navedenog, veoma je intesantan pokušaj koji ovih dana zabavlja glavni grad, gde dvojica mladih, afirmisanim profesionalaca organizuju „Yu wave dernek“, večernju zabavu na kojoj se isključivo sluša muzika koja je u bivšoj državi smatrana za najniži nivo neukusa.
Crvena jabuka u pank obradi, drugi, nekomercijalni album Plavog orkestra, grozote poput Alise, Kerbera ili Osmog putnika ili poslastice u vidu Heroja, Divljih anđela i Bezobrazno zeleno,prvi put mogu da se čuju sa zvučnika koji se ne nalazi u autobusu na liniji Beograd-Unutrašnjost.
„Akumulacija intelektualne bede“ i jednoglasje u medijima koji diktiraju parametre visoke kulture dovelo je do okretanja glave ka, a ne od tabua. Ova žurka postala je „guilty pleasure“ za sve one koji su godinama, preko novina i rok-kritičara, ubeđivani da ne treba da veruju da u muzici postoji bilo šta drugo osim Discipline Kičme.
I zato, kada Saša Lošić otpeva prvi stih sa albuma Smrt fašizmu, u kome kaže „Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“, tabu se samo udvostručuje.
Zamišljena zajednica koja nameće pravila pogleda na istoriju i zakone dobrog ukusa, postaje nešto što je spolja, dok „uživaoci unutra“ za tu zajednicu, jesu poštovaoci lošeg ritma, apologete zlog komuno - režima ili intelektualno posrnuli sektaši kič estetike, sve ono što je kobajagi krasilo Idole, a čime se, kako je vreme pokazalo, mogao podičiti jedino veliki Lajbah.
A onima koji misle da prethodnih 20 godina relativizacije i osporavanja vrlina antifašizma u Srba nema veze sa predstojećim izborima, šaljemo poučni citat Džorža Orvela "Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost."
posted by 30.februar @ 12:35 AM
8 Comments:
Bravo za odbranu Plavog Orkestra. Konacno neko... Inace esej je briljantan.
Nesa iz Ljubljane
Hvala Nesho. Plavi Orkestar je potcenjen, i zasluzuje adekvatnu re.evaluaciju...Nadamo se da ce Sasha Loshic otvoriti Facebook:-)))
zanimljivo i ostroumno.
problem je sto te svi svrstavaju na neku stranu. ako si ovo onda si i ono, ako... a nema strana, postoji samo licnost.
i stvarno, sto su koji moj idoli oduvek bili kao kul a azra ne?
Jedan moj poznanik je rekao :
" Nije meni problem Azra, vec ekipa koja to slusa".Poenta je u tome sto su Idole i Akrobatu slusali kao "kul gradski likovi"
( vecinom komunisticka deca ) a Azru radnicka klasa, studenti iz unutrasnjosti itd. ( Mada je i Stulic dete vojnog lica ). Look slusalaca odredio je nacin na koji ce se ti bendovi percipirati. A ako se u obzir uzmu iskljucivo muzika i tekstovi, stvar je mnogo slozenija od toga. Zaista je tesko odrediti ko je superiorniji tekstopisac i muzicar, Stulic ili Divljan.
Esej je dobar, ali nekako šarenoliko i neujednoačeno nepristrasan. Kad se govori o antifašizmu u Srbiji, najvećim delom se zapravo radi o srpskom nacionalnom interesu jer su Srbi po prirodi stvari, ali i tradicionalno, bili veliki protivnici nemačkog hegemonizma. Ulazeći u partizane, pa čak i u četnike, oni se nisu toliko borili protiv fašizma, koliko za oslobođenje od nemačke i ustaške dominacije.
To je jedna činjenica koja je ovde nekako suviše očigledno prećutana.
Još nešto zaboravih da kažem... Još osamdesetih sam znao da će jednog dana Idoli sa svojom krajnje ironičnim i umetnički jako dobro osmišljenim projektom "Odbrana i poslednji dani" kad-tad biti etiketirani kao nacisti. Nije isključeno i da će protiv njih zbog toga biti podignuta optužnica u Hagu, kako je krenulo. Osetivši šta mu se sprema, sam Vlada Divljan pristao je da uđe u LDP i širi ruke... ali slaba vajda... I Biljana Plavšić je dala sve od sebe pa je ipak osuđena na doživotnu robiju.
Da, a Srdjan Shaper je postao najtrazeniji haski optuzenik iz redova savetnika Predsednika Republike Srbije. Svakako da su se odlicno nasli/ generalski sin koji je sa svojim bendom pljuvao po Titu i sin akademika-disidenta koji je slucajno dosao na celo drzave umesto da, kao sto je Djindjic predlagao, ode kao ambasador u Kinu.
Cetnici su bili antifasisticki pokret do oktobra 1941. i ubistva ucenika u Sumaricama, Kragujevac. Draza se tada okrenuo Nemcima, jer je smatrao da Brozovo vidjenje revolucije odnosi suvise puno zivota nevinih. Broz mu je tada, na sastanku koji je odrzan kod Mihajlovica u stabu, rekao da su takve zrtve jedini nacin da se pobedi nadmocni neprijatelj. Takodje Tito nije zeleo da se povinuje Drazinom zahtevu da se posle rata u zemlju vrati kralj. I tako su se razisli.
Od tada, cetnici postaju nacisticki kolaboracionisti i ne mogu se izjednacavati sa partizanima.
Post a Comment
<< Home