(S)KERI MUVI

Gledala sam svaku epizodu serije „Seks i grad“, iako mi se nikada nije posebno dopadala.
Ali isto je i sa filmovima o „Indijani Džonsu“ ili životom u Srbiji.
Grozno je, ponekad nepodnošljivo, i blam, ali ostanete do kraja.
Ja sam, inače, osoba koja kupuje cipele i voli cipele, ali skoro nikada ne govori o tome. Ne shvatam ni koji je razlog „priče o seksu“ ili „priče o cipelama“. Idi, jebi se. Idi, kupi cipele. Idi, uradi nešto.

Kad malo bolje razmislim, možda je to u stvari ista priča. Možda su cipele samo sinonim za seks, tako da posle direktnog razgovora o seksu, dolazi onaj indirektni. Za muškarce, materijalna dobra jesu simbol moći i produžetak penisa ali i potencije. Jahte, kuće, kola, štapovi za golf, ponekad i foto-aparati i veliki televizori imaju taj oblik...kojim se može kompenzovati ili apgrejdovati prirodni manjak.

Kakva je veza između ženskog pogleda na seks i cipela? Žene kupuju cipele da bi im noga u njima izgledala dobro, što bolje ( naravno, ako govorimo o cipelama koje se pojavljuju u seriji "S/G"). Listovi i stopalo mogu da budu triger muške erekcije. Dakle, žene kupuju seksi obuću ne bi li uzbudile i svog ali i ostale muškarce. Takođe, ako žena nosi skupu obuću, može da pošalje i poruku da je samostalna, imućna i da joj ne treba muško da bi se izdržavala ( ova poruka je, u velikom broju slučajeva, čista laž ).

Sama po sebi, kao objekat, cipela nije posebno lepa da bi se o njoj satima razgovaralo. Zato ona u stvari može biti spoljna manifestacija ženskog polnog organa. U cipelu se, takođe, nešto stavlja. Ona ima neku veličinu i anatomski oblik. I ako neko pokuša da objasni da su diskusije o cipelama u "Seks i grad" samo product placement ili podilaženje malim ženskim pasijama, meni će odmah sad da izrastu magareće uši.

Naravno, nisam ja skot. Ako neko od mojih prijatelja ima kakav problem a tiče se seksa i cipela,tu sam da posavetujem, ipak sam se nakupovala obuće u životu...a znam ponešto i o seksu, mada uvek zastupam tezu da je najbolji savetodavac onaj najobjektivniji, daš mu 15 eura nedeljno, a on je vredno studirao psihologiju ili psihijatriju, da bi pomogao takvima kao što smo mi.

Jedini trenutak u seriji „S&G“ koji mi se zaista kul je onaj kada Keri pronalazi sličnost između Zverke i Habela Gardnera, lika iz filma „Devojka koju sam voleo“, koga glumi Robert Redford, u režiji pokojnog Sidnija Polaka. Taj film, ( u originalu se zove „The way we were“, snimljen 1973. ), zbrkano napisan i skoro amaterski kadriran, kao i većina iz vremena pred bum „novog Holivuda“, dopao mi se zbog identifikacije sa glavnom junakinjom Kejti, koju igra Barbra Strejsend. Kejti i Habel su par, nikad idealan, jer je on nežni a talentovani lepotan i pisac, a ona prgava, nosata i Marksista. Na kraju se, zbog nepremostivih razlika, tužno razilaze.
Još kao sasvim mlada, našla sam sličnosti između sebe i Kejti, ne samo zbog našeg zajedničkog jevrejskog porekla, sa čime Kejti ima problema u Habelovom WASP okruženju, već i zbog ideje da je društveni aktivizam najvažnija stvar u ljudskom životu, i da ko to ne razume, nije normalan, dakle da je retard, u šta se Habel i pretvara do kraja filma.
Strejsendova, čiji lik preživljava i surovi Makartijev „lov na holivudske veštice“, ostaje nepokolebljiva, a citiranu rečenicu „Your girl is lovely,Hubble“ izgovara upravo pošto napusti štand političkog pokreta kojem u tom trenutku pripada.
Dakle, lepo je i kada se Keri u seriji „Seks i grad“ poredi sa Kejti. Obe se zovu na „C“, pa su još i „curly“, onda sve devojke pevaju dirljivu numeru iz pomenutog filma „Memories, light the corners of my mind, misty water-colored memories, of the way we were..” I tako se završi ta kao jedina kul epizoda. Zverka treba da se oženi nekom polu-glupačom, a Keri je kao divlji, neukrotivi konj.

I onda smo mi ovde kao… čekaj, stani…ali čime se bave ta Keri i sve drugarice ? Gde one žive? Kako žive? Koja su njihova stremljenja, ambicije, na koji način rade na sebi? Da li je život samo dobra tašna ili cipele? Rikverc…Pa tu nešto nije u redu.
Na početku i kraju filma “Seks i grad” ekipica se seća svojih 20 godina u Njujorku.
I onda pomislim na to da kada bih, u nekom sličnom delu opisala beogradski flešbek, producent mogao da se namrgodi i kaže „Biće nam potreban veći budžet“, misleći na pirotehniku i statiste.
Demonstracije, šerpe, lonci, pištaljke, kamenje, suzavci, razbijene glave...to je scenografija. Kad se Kerina asistentkinja oduševi Luj Viton tašnom koju od nje dobije, ta tašnica bi u beogradoj verziji cca. 1993. mogla biti zamenjena dugotrajnim mlekom, ili pak paketom uložaka sa krilcima. Kada Šarlot pokazuje novi stan na Petoj aveniji, u domaćem tumačenju njeno luksuziranje moglo da se poredi jedino sa skloništem koje moja dobra prijateljica ima u kući.
Zamislite epizodu: Februar 1999. EXT. „Keri i Šarlot se nalaze u kafiću. Keri obaveštava Šarlot da želi da napusti zemlju jer se plaši bombardovanja. Šarlot joj sprema iznenađenje i smeška se misteriozno. ENT. Odlaze do Šarlotine kuće gde se Keri malo smiruje jer se uverava da je Šarlotino sklonište zaista veliko. Samanta je već pobegla, i moli ih da se i one pokupe i dođu „preko grane“.

Mi smo sve svakako mnogo više Kejti nego što smo Keri. I imamo veće pravo da se identifikujemo sa Kejti nego što to ima Keri, a treba da budemo ponosne što je to tako.

Na planu režije i zabave, film „Seks i grad“ nije loš, zanimljivo je to da on zapravo nije „romantična komedija“, već češće romantična tragedija, što mu daje neočekivan kvalitet. Scena u kojoj Šarlot, čiji je lik dobre ali sponzoruše, korektno razvijen, grli Keri koju Zverka odbacuje tik pred oltar, potresna je, i donekle liči na sam kraj „Invazije tjelokradica“ Filipa Kaufmana. Šarlotin facijalni grč odražava čist horor te situacije- još jedna žena se ipak neće udati. Moramo da zamrzimo Zverku.

Samanta je jedina zaista OSLOBOĐENA drugarica, svesno i željno odlučuje da ostane bez partnera, koji je, iako lep i zgodan, neverovatno smara.
Upravo je Samanta najbolji razlog zbog kojeg treba pogledati film, jer ispod njene ideje da bude slobodna i najbolja sama ne leži nikakva skrivena agenda. Ona ne želi, kao Keri i Šarlot, princa na belom konju koji je, po mogućstvu, prebogat. Samanta želi slobodan seks sa velikim brojem različitih partnera, Samanta nikome ne polaže račune, ulazi u rizike, sama se izdržava i godine je ne plaše.

Famozni „stajlinzi“ su okej i zaista šik ali je skoro religiozno izgovaranje brendova u filmu zaista degutantno jer sve gubi značaj kada mu se pridaje preveliki značaj.

Evropski magazini kažu da je emancipacija o kojoj govori film „Seks i grad“ smešna. Žene starog kontinenta su uveliko izvojevale sve moguće slobode, koje su očigledno tabu u primitivnijim društvima kakva su Amerika ili Srbija. Svi snovi o slobodi i oslobađanju ostvaruju se već severnije od Horgoša: niko vas ne pita za godine, kad će deca, zašto niste u braku, da li ste lezbejka, koliko zarađujete, da li je to burma, je l’ ste stan kupili u kešu ili na kredu, kakav je to TAČNO posao kojim se bavite, zašto imate tri životinje, kad je porodični ručak, zašto retko viđate roditelje, koje ste vere, a u kojoj partiji.
Toga tamo nema, jer je zapadna Evropa najrazvijenije društvo na svetu i neka pitanja se ne postavljaju još od sedamdesetih.

Mediji u Americi su podeljeni u odnosu na kvalitet filma „Seks i grad“. Slobodarska istočna obala je donekle strožija, dok je ekipa sa Zapada, benevolentno i frivolno, kako se već tamo živi, oduševljena time kako se „drugarice i dalje vole i pomažu“.
„Njujorker“ je ženski četverac nazvao „hormonalnim Hobitima, opsednutih prstenom“ a Kerino nabrajanje brendova „ženskim odgovorom na „Američkog psiha“( knjiga Breta Istona Elisa, o mladom japiju koji je pre podne trendseter a uveče masovni ubica ).

Ovo je i očekivano, jer je Njujork do pre neku deceniju kroz kinematografiju predstavljao Skorcezeov i Šrederov "Taksista", a kao još jednu od posledica gradonačelnikovanja Rudija Đulijanija, sadašnji imidž NYC prezentuju četiri napirlitane carefree damice. Od Džarmuša do Ejdana, od "talkin' to me" do "četiri Kosmopolitena", od Daglasovog Gordona Geka iz filma "Volstrit" do Zverke...mora da ondašnjim filmofilima, koji pamte stara dobra vremena, uopšte nije lako.

Što se Srbijice tiče, možda će ovo ostvarenje doneti i poneki benefit. Neke žene će ostati lenjivice i sponzoruše, a la Šarlot, ali će pomagati drugaricu u nevolji. Druge će nastaviti da se bave ženskim pismom, ali u boljim cipelama, a la Keri ( zamislimo, na tren, Ljiljanu Habjanović u Lanvinu ). One treće će pokušati da izmire interese posla, muža i život u ne-fensi predgrađu, kao Miranda. A valjda će sve shvatiti da na neka pitanja ne moraju da odgovore, i da je muškarac važan jedino ako smo ravnopravni. Ako neke devojke, u nekoj vukojebini ili velikom gradu u Srbiji, to ukapiraju uz pomoć lika Samante, „Sex and the city, the movie“ je postigao svoj cilj.

Muškarcima ne smem da preporučim film, iako je možda bolje „upoznati neprijatelja“ i suočiti se sa ženskim očekivanjima. Ali, kako je Piter Travers iz magazina „Rolling Stone“ to divno objasnio: „Some dudes say they'd rather light their dicks on fire than endure this movie version of the ultimate in TV chickcoms.”