ZAGREB 1988-2008 ili "Htjela bi da te nema, al to ne ide..."

U Zagrebu sam poslednji put bila u maju, pre dvadeset godina. Glavni grad Hrvatske je bio usputna stanica na ekskurziji pred završetak osnovne škole, a krajnja destinacija su Brežice, i tamošnja škola “pobratim”…Na kratkom prolasku kroz Hrvatsku, zaustavili smo se u ZG, da pogledamo Trg i Katedralu.
Ovo je, takođe, bio I prvi organizovani školski ulazak u bilo koji verski objekat, svi osmaci su bili zajedno, i to u crkvi, a jugoslovenski društveni prostor već je počeo da smrdi na veliki povratak trima religijama, i rat koji će ubrzo, delimično i zbog toga, uslediti.
Bilo je to vreme kada ja, odrasla u slobodoumnom ateizmu, još uvek nisam znala šta znači biti “Srbin” i kada sam AP Kosovo, u tupoj glavi, vezivala za Crnu Goru, misleći da je ono neki “albanski deo Crne Gore”, pretežno zbog “Zidanja Skadra” i ostalih pesama, punih ličnih imena koja su me podsećala na ona koje je imala moja porodica u Titogradu.

Dakle, katedrala 1988.: Prisećam se kako, već na samom ulazu, vidim grupicu dečaka iz svog i susednih odeljenja, koji, gunđajući, odlaze ka centralnom oltaru. Izgleda kao da im nije drago što smo ovde, mada je napolju veoma toplo, a unutra prijatno, jer kamen “krepi i osvežava”.
Odjednom, dečaci ( podsećam da svi tada imamo četrnaest godina ), ugledaju nešto što im privuče pažnju- grob Alojzija Stepinca. Jedan od njih počinje da objašnjava ostalima ko je i šta je “zlotvor”, a drugi ga zabrinuto gledaju, negoduju, odmahuju glavama ( kao kad današnji taksisti onako, više za sebe, ali da bi započeli konverzaciju, kažu ono neodređeno “ccc majku im, šta nam rade” ).
Dečaci razmišljaju koji sekund, pa onda prvi, onaj koji je objašnjavao, pljune grob. Pridruže se i ostali, urade isto, jedan za drugim, jako brzo, pa pobegnu iz katedrale.
Na izlasku iz Zagreba, autobus zaustavlja policija, opominju profesora zato što je neko iz našeg busa gađao građane jabukama…
"Heroji" iz katedrale, su pomalo razočarani, kao da su se nadali da će neko da ih uhapsi zbog malo šlajma koje su prethodno zalepili na spomenik Stepincu, inače delo Ivana Meštrovića.

Tačno dve decenije kasnije, ponovo sam u Katedrali. Misu koja započinje naslovom Severininog novog albuma “Zdravo Marijo”, drži pop – crnac koji veoma dobro govori hrvatski jezik, i pomera ruku kao da je gay. Sve je kitnjasto i renovirano a katolička estetika i ispovedaonice su, kao u uvek, veoma seksi i navode na bludne misli.
Sumiram utiske: pop je crn i gej, što znači da modernizam, koji sve više odlikuje civilizovaniji deo hrišćanskog sveta, polako ulazi i u ove krajeve, pomislim i na Obamu, sretna sam zbog toga što će možda pobediti na tim “prelomnim” američkim izborima…
Dvadeset godina I nekoliko ratova starija, opet posmatram grob Alojzija Stepinca, ali i Stjepana Radića i Đure Basarčeka, na kome piše kako su njih dvojica ubijeni u beogradskoj skupštini, što me asocira i na grozne plakate kojima je bio oblepljen grad, sa imenom Puniše Račića, njihovog ubice.

Krajem juna, slavimo dvadesetogodišnjicu male mature.

Postoji izvestan kontekst, kroz koji bih mogla da provučem to prvo, nacionalno a dečije huliganstvo kome sam onda prisustvovala, raspad zemlje, nikada do kraja razrešenu mržnju između radikalnih Srba i ostrašćenih Hrvata, mene tada, nesvesnu stvarnosti, mene sada, političku aktivistkinju…ali svaka rečenica je višak. Vremena u kojima živimo od nas prave ljude kakve jesmo. Neko je rekao da se svaka godišnjica mature završi gadno, tužno I patetično, kao film “Jagode u grlu” Srđana Karanovića.
Za razliku od nas, dece iz centra Beograda, neki Bosanci, Albanci, Hrvati ili Srbi neće biti u prilici da prihvate ili odbiju poziv za susret sa vršnjacima. Taj poziv nikada neće stavljati u misaone pregrade, procenjivati sopstveni uspeh, frustrirati se nad kilažom ili ćelavom glavom i razmišljati o Karanoviću ili filmu “Big chill”.
Možda bi im bilo bolje da su završili na podu neke prljave kujne sa tetkicom koja podseća na Miru Banjac, nego što im je neko završio živote.
I zato, u “ovoj odvratnoj zemlji”, kako lepo tepa Ceca iz Peščanika, mi koji smo preživeli i koji smo, sa rukava, samo ležerno otresli prašinu devesetih, nemamo pravo na izgovore.

A kakav je Zagreb? Iskreno, u bivšoj Jugoslaviji postoje samo dva grada: to su Beograd i Sarajevo. Jedino u njima nema tog čudnog osećaja da je grad tu negde, iza ćoška, posle narednog trga, evo ga, još malo pa sad će... pa tako izgleda da smo se mi i Bosanci provukli, jer je je prljava autentičnost bolja od upeglane imitacije. Ipak, Zagreb je dao Štulića, Šnajdera i Krležu, i mora da ima nešto u vodi sa tamošnje česme ili u šampanjcu, koji na rubu vulkana, pije barunica Kasteli.


U sledećem tekstu: Slučaj Thompson.