Monday, January 15, 2007

NEMA NASLOV. NEMA FOTOGRAFIJE.SAMO TEKST.

*Zbog upotrebe eksplicitnog rečnika i govora mržnje, upozoravamo mlađe od 18 godina da tekst koji sledi čitaju samo uz dozvolu roditelja. Hvala.

** Za starije od 18, ako tražite lepe citate, duhovitost, simpatična poređenja, umereno ciničnu katarzu i mrvu nenasilnog optimizma, batalite ovaj tekst. Hvala.

Kada je 27.marta 1941, Srbija ustala protiv sramnog pakta koji je tadašnja Vlada potpisala sa silama Osovine, i njihovom predvodnicom, najzlijim od svih zala koje je čovečanstvo ikada stvorilo, nacističkom Nemačkom, naša zemlja je tog dana rekla prvo važno istorijsko ne u svojoj novijoj istoriji. Drugo važno ne rekao je, 1948. godine, J.B. Tito.

Pedeset i dve godine kasnije, 5.10.2000. naš grad je mogao da bude poprište masovnog pokolja. Šteta što se to nije dogodilo. Zato smo ostali bez trećeg ne. Naša energija je napisala samo slovo N, što generaciju naših baba i deda čini daleko hrabrijom.

I šta bi bilo da smo se, pre šest i po godina pošibali sa njima? Neki bi izginuli, sigurno. Ali, da bi pobedili naciste, Rusi su žrtvovali milion. Partizani su ginuli. Legenda kaže da je Draža smatrao da bi srpske žrtve bile prevelike, pa se zato povukao, i iz rata izašao kao gubitnik. Jevreje niko ništa nije pitao, palo ih je šest miliona, ipak, postoje teorije da bez ove najstrašnije od svih žrtava, danas ne bi postojala država Izrael. Da smo se tog oktobra pošibali, mogli bismo da ih sve spakujemo u zatvore, da ih lustriramo, zaplenimo, da zmiji otfikarimo glavu.

Šta ja hoću ovom pričom?

Početkom devedesetih zločinačke paravojne bande Beretke, Tigrovi, Škorpioni i ostale polupismeni prost protuvarij, sveže otpušten iz zatvora, stadiona i psihijatrijskog lečenja, a predvođeni hladnokrvnim zlikovcima i lopovima, krenuli su na Hrvatsku, Bosnu i na Kosovo da ubijaju, siluju, pljačkaju i pale sve što nije srpsko i pravoslavno, a taj spektakl smrti bio je, barem po motivima, mnogo gori od onog koji je svetu priredila nacistička Nemačka, jer su ubistva koje su vršile paravojske bila motivisana ne idejom već krvavim novcem koji će biti zarađen od daljeg rasplamsavanja užasnog rata. Novcem, kojim će kupiti palate, fudbalske klubove, kola, poslastičarnice, Versaće komplete za svoje kurve koje su dobile status supruga. Novcem kojim će kupiti medije i ljude koji u njima rade, i kojim će kupovati hemijsku drogu i preprodavati je omladini koja će, u prvoj polovini devedesetih, svoje nezadovoljstvo i energiju trošiti na žurkama elektronske muzike umesto na ulicama, u demonstracijama protiv monstruma koji ih vode.

Krvav novac je i dalje tu. U plastičnim sisama Frankenštajnove neveste na čije imbecilne tekstove podvriskuje ćerka još jednog od „umerenih“ podpaljivača odvratnog, besmislenog rata, i u šampanjcu koji u Hajatu pije sin jednog od najozloglašenijih optuženika kome trenutno sudi Haški tribunal.
Svi su oni krvavi do balčaka. Kao Sisi Spejsek u filmu Keri. Samo što je njihova boja crvena od ubijanja dece, žena, ljudi koji nisu imali čime da se brane. Crvena, kao zakrvavljeno, svinjoliko lice njihovog jebenog heroja, koga i dan danas čuvaju.
„Heroja“ koji je tri i po godine pod opsadom držao grad u kotlini, dok su on i njegovi bili svuda okolo. Ovakvu „genijalnu“ strategiju bi mogla da ima i moja pokojna baba, čak i ovako pokojna. Takav „čovek“, koji sa brda okupira grad, a u drugom ubije 8216 nevinih ljudi nije nikakav heroj. On je bedni psihopata.

I svi, koji i dan danas smatraju da je nešto smešno, neka se zapitaju još jednom. Udovica ratnog zločina je zaurlavala na MOM Trgu Nikole Pašića. U centru mog grada. Dve ulice od mesta gde sam rođena (Maršala Birjuzova, paralelno sa Knez Mihajlovom), pet ulica od MOJE osnovne škole „Braća Ribar“ (Kalemegdan, između Saborne crkve i Francuske ambasade) i sedam ulica od Studentskog trga na kome je živeo pokojni Zoran Đinđić, sa čijim se ubicama ova spodoba družila i šurovala.

Plato ispred Skupštine jeste simbol. Simbol završetka jedne devetogodišnje borbe protiv zločinačkog Miloševićevog režima. Simbol nade koju smo imali. I zato su oni, na baš taj plato, doveli svoj simbol, forpasa sa Ibarske magistrale, koja je simbol pljačke, zločina, ratnog profiterstva, kulturne lobotomije,pseudopravoslavlja, ćelavih majmuna, nju koja je simbol svega što smo pre šest i po godina hteli da izgori u vatri te Skupštine koju smo besni i očajni zapalili. I zato su Talibani napali Svetski trgovinski centar. Zato što je on bio SIMBOL. I zato su naši talibani doveli ovu stoku baš na taj plato, da nam cinično pokažu srednji prst i kažu „Može nam se“.

Idite bre svi lepo u p... materinu. I svi oni degeni koji su došli na taj koncert iz pakla.
I onaj odvratni masni stihoklepac alkorekovalescent. Vratite se odakle ste izgamizali, ponesite vaše pare, jagnjeće brigade, rakije, trube, titule neumne Akademije Nauka, sedite u vaše Audije, spakujte autoputeve, ponesite i njih, i vaše tajkune da vas opskrbljuju lovom, tako alave, a tako bez ukusa, tako bogate, a tako proste. Uzmite nam sve, samo nas ostavite na miru.

Jer ako ne odete u tri lepe sad, otićićete jednom, u Hag, u ovdašnje zatvore, ili u pakao, u koji, pošto ste svi vrli pravoslavci, sigurno verujete. Sjašite nam sa kičme, ostavite nas bez ičega, ali nas samo ostavite. Pokazali ste da ste svi na istoj strani, i profiteri, i SANU, i SPC. To smo znali, ali sad ste nam stavili prst u oko.

Potrebna je gvozdena metla da dekontaminira ovu zemlju, potrebno je da ko-jebena-habitacija prestane ovoga trenutka, da Boris i njegovi super-kulturni savetnici dokažu da im je jasno šta se dešava, da svi glumci, reditelji, novinari ( kojih je DS prepun, kako iz transparentnog oportunizma tako i iz ljubavi guza prema mekoti fotelja i rektalnom alpinizmu koje te fotelje donose kao posledicu ) dakle da svi oni lepo IZAĐU iz insitucija u čijim upravnim odborima sede članovi Demonske Stranke Sunovrata. Da daju otkaz. Da prestanu da glume i režiraju. Da rizikuju jedan jedini put u životu.

Kada je u maju 1992, Muci Draškić insistirao da se otvori Atelje 212, iako su već započeli prvi zverski napadi na Sarajevo, svi glumci su bili ZA. Kao jeste sve to tužno, ali mi smo eto spremili lep mjuzikl „Knjeginja od Foli Beržera“, šteta da se baci.
Bora Todorović je tražio da se nastave protesti protiv „bezrazloznog ubijanja gradjana Bosne" dok je pokojni Ljuba Tadić odbio da se pojavi na samom otvaranju, u predstavi „Čekajući Godoa“ i rekao je “Svak mora po svom osećanju nesto da uradi. Ja sam bio, sticajem više okolnosti, u situaciji onih koji kažu da ne treba raditi. Zamisli da igram komad a bombarduje se Sarajevo, a publika sedi, gleda”

1992. primitivni razjareni ološ napao je Sarajevo. 

13.01.2007. napadnut je Beograd.
Ćutanje je odobravanje.

6 Comments:

Anonymous Anonymous said...

dve reci:svaka cast!

12:43 AM  
Blogger Melina Hodzic said...

Aferim za tekst!!!!!!!!!!!

6:27 PM  
Blogger Bojan Ivanovic said...

Bravo!!!

6:36 PM  
Blogger Damnjan Zivkovic said...

This comment has been removed by the author.

6:54 PM  
Blogger Damnjan Zivkovic said...

Nista nepoznato nije napisano,ali ipak hvala!

6:55 PM  
Anonymous Anonymous said...

SVAKA NA MESTU.

7:17 PM  

Post a Comment

<< Home