INVAZIJA ZLATNOG KRSTA

Često maćeha, tek ponekad majka, savremena umetnost može da bude najzanimljivija i najdosadnija, ali nikad srednje žalosna.
Utisak, kad se nađemo pred (zlo)delom je da ili radi ili ne radi. Zadržavate se dok traje ceo video, koliko god da je to, ili odlazite posle pete sekunde. Proverite ime umetnika ili krenete ka sledećoj prostoriji.
Ove godine, Agit Pop tim je posetio Bijenale u Veneciji ali i Oktobarski salon u Beogradu, i nudimo vam naše impresije.

Prvo- Oktobarski salon:

O selektoru, konceptu i umetnicima možete se informisati na www.oktobarskisalon.org
a mi želimo da pomenemo nekoliko radova izloženih u najboljem gradskom prostoru– bivšem Turskom kupatilu, u ulici Dušanovoj, na Dorćolu.

Počinjemo sa Ivanom Zupancom, čije fotografije vise sa tavanice a put vas
vodi „kroz“ njih, što je jako dobar način kojim se posmatrač tera da obrati pažnju izloženo. U pitanju je serija inspirisana invazijom zlatnog krsta ,onog na hramu Sv. Save.
O Zupancu i krstovima smo već pisali, kada je deo ove postavke bio izložen u SKC-u, ali je sada rad dopunjen i unutrašnjošću Hrama, građevinskim radovima koji se tamo odvijaju, i načinom prezentacije koji je invazivan skoro kao Krst koji mu je tema.
http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/03/mit-i-ironija.html

Naravno, problem sa kojim se susreću stranci koji posmatraju ovo delo je razumevanje svih njegovih slojeva – novopečenost pravoslavlja u Srba, samoubistvo autora krsta vajara Mitrića, zatim Vračar kao mesto na kome je Hram ali i kao najprestižnija, najnovoburžoaskija opština u Srbiji, epicentar glasačkog tela dobitnika tranzicije, odvratno koncipiran plato oko Hrama koji izgleda kao šetalište u Vrnjačkoj Banji itd. Dakle, jedan mali tekst na engleskom, koji bi isao uz rad, i super.

Drugi predstavnik Beograda u Kupatilu je urbana maskota, Nenad Racković, koji daje svoju verziju spavaće sobe, u, kako smo mi to videli, brutalnijem omažu krevetu Trejsi Emin.

U Džonijevoj sobi nema sedenja ni ležanja, jer sa svake strane vrebaju šiljci i bajoneti. Džonijeva soba je Džoni. Za neke nategnuta i pretenciozna, drugima autentična– možda i najbolje prikazuje jedinog umetnika koga je srpski art establišment, sastavljen od nedovoljno hrabrih i fondo-ugodnih persona, prihvatio iako deluje kao demon iz noćne more svakog malograđanina.

Da li je usamljena ekcesnost Rackovića, čiji je stav od početka bio da i on sam treba da bude umetničko delo, dakle da li njegov izuzetak samo potvrđuje impotentnu bezopasnost domaće scene?
Jer se jedino Džoni, od svih svojih kolega, možda neće lepo ponašati na prijemu u nekoj ambasadi, dok svi ostali hoće, zato što bi sutra i sami voleli da postanu ambasadori.

Od stranih autora, molimo da obratite pažnju na Korejske umetnike, koji su zastupljeni sa nekoliko radova od kojih najbolje mesto u kupatilu svakako ima dekorativna i poremećena grnčarija i plastično- realni zatvorenici. *

*Pišemo ovako neprecizno jer ni na jednom sajtu ne može da se nađe ime umetnika spojeno sa njegovim-njenim delom. Kataloga takođe nema.

Fascinantan je i video Renate Poljak, o spomeniku žrtvama Holokausta u Berlinu kao i poetično osvetljeno selo Anite Rubiku.

U sledećem tekstu, Venecija.