Monday, April 30, 2007

GLAM URANAK


Dobra vest glasi:


JEDNA OD NAJZNACHAJNIJIH KNJIGA XX VEKA, GLAMORAMA BRETA ISTONA ELISA KONACHNO JE PREVEDENA NA DOMACI JEZIK.

DEVET GODINA OD KADA SE POJAVILA U AMERICHKIM KNJIZARAMA, GLAMORAMA JE KONACHNO DOSTUPNA SRBADIJI...

I ZATO- PRAVAC KNJIZARA. STAND "LAGUNE", 680 DINARA, PA TAKO OPREMLJENI NA PRVOMAJSKI URANAK.


KOME NESHTO ZNACI "NAME DROPPING" OVO JE, PORED "ZAPISA IZ PODZEMLJA" F.DOSTOJEVSKOG, OMILJENO PROZNO DELO MISHELA ULBEKA.


UZIVAJTE!!!

Sunday, April 22, 2007

GRAĐANI I GRAĐANKE NA RUBU NERVNOG SLOMA - DEO PRVI.


Ideas that enter the mind under fire remain there securely and for ever.
-Leon Trotsky
Devetog marta 1991., sa sedamnaest godina i osam meseci, prvi put sam zafrljačila kamenicu u pravcu Miloševićevih policajaca.

U pitanju je bilo parče mermera, nedovoljno dobro pričvršćeno za trotoar Knez Mihajlove ulice koju je, tako picnutu i renoviranu, krajem osamdesetih svečano otvorio tadašnji gradonačelnik A.Bakočević.
Gradonačelnik je požurio, malter nije dovoljno dobro „uvatio“ pa smo mi, demonstranti, mogli lepo da se poslužimo. "
Baš smo bili vandali", kako nas je iste večeri nazvao i Milošević ali i onaj njegov jezivi ministar policije, čije me ime sada zaobilazi, a neviđeno me mrzi da ga „guglujem“.

Kao i Bora Pekić i Mićun , i ja sam tog dana popila svoje sledovanje toksičnog suzavca. Ipak, kada su se studenti sledeće večeri okupili oko česme, tako nikakva sam, ipak, morala da „vostanem“ i da se pridružim ( priznajem, nije odmoglo što sam živela u Sremskoj ulici, pa sam mogla da odlazim kući da se ugrejem i okrepim ).
Dva dana kasnije, i dalje na Terazijama, Vuk Drašković je pušten iz zatvora, pa drži monumentalni govor kako je samo on to tada znao, i ovaj događaj predstavlja klimax martovskih dana od pre 16 godina.
Posle toga je došlo do podele u vezi sa tim šta dalje.
Jedni su hteli da se studenti i „časni se-pe-o“ spoje ( u demonstriranju, naravno ), dok su drugi ovu studentsku „evoluciju“ nazivali „nadstranačkom“ i odbijali takav scenario. Raskol je bio neminovan, kao i ono što je usledilo par meseci kasnije: rat i opšta propast srpskog društva.
Tada sam, sa 17 godina i devet meseci, prvi put čula da iza nejedinstva opozicije „stoji Državna bezbednost“ koja je "kupila" pojedince od kojih se mnogo očekivalo...
Naravno da, inficirana revolucionarnim zanosom, nisam mogla da se svrtim i da ostanem da živim u inostranstvu, što sam, tokom devedesetih više puta pokušavala.

Srpska politika i pad Miloševića postali su moji gospodari, a ja njihov sluga i „ovisnik o raspletu“: prvo sam bila bliska SPO, pa sam od njih odustala kada su napravili Gardu i počeli sa regrutacijama, onda sam se „primila“ na ideju o Milanu Paniću kao „spasitelju“ da bih se sredinom devedesetih opredelila za GSS kao tada jedine poštenjačine koje nisu ni trenutka spustili guze na Miloševićev „infamous“ kanape.

I sad se čitaoci pitaju – koga boli uvo za politički storilajn još uvek poluanonimne spisateljice ali poznate beogradske blogerke. U čemu je poenta?
Morala sam da vas povedem na ovaj mali „trip down the memory lane“ zbog tri teksta koji su se poslednjih nedelja pojavili u medijima, a koji posredno ili ne, imaju veze sa svim našim životnim biografijama.



Prvo, reč je o polovini intervjua koji je Vladimir Popović ( u daljem tekstu Popović, Vladimir ili Beba, nikako VBP, jer nismo nas dvoje zajedno ovce čuvali ) dao magazinu STATUS.
Kao osvedočenog „bebistu“ prijatelji i kolege su me odmah obavestili da je: „razbio“, „otišao predaleko“, „ne bi smeo Miškovića“, „iju tako da opali po Milki“, „stvarno vređa i nisko udara“, „kakve veze ima što je Tijanić glavat i prost“, „isfrustriran i ostrašćen“.
Ali, pre nego što sam pročitala Status ( za koji verujem da nije baš cenzurisan, već da se tiraž prodao zbog intrigantne teme ), naletela sam na blog Jelene Milić među VIPOVCIMA na B92.
O Jeleni Milić znam da je bila važna osoba u GSS i da je bivša supruga potpredsednika LDP Nenada Milića, pa sam inspirisana ovim oskudnim podacima, nekako smatrala da bi ona mogla biti na sličnoj strani kao i Popović, to jest, da će njen tekst o Bebinom intervjuu biti, u najmanju ruku, benevolentan.
Kad ono: te se Vladimir ovako oblači, te se nije na vreme obratio javnosti apropo Srebrenice ( ko da je on u to vreme bio Patrijarh ili Premijer, a ne direktor Spektre), te je bio blizak sa ovim i onim mafijašima, zašto dira Ružicu u privatnost, bio je sa Karađorđevićem kad je ovaj dolazio u Srbiju itd.
Ukratko, vivisekcija Popovićeve političke karijere uz gomilu sumnjivih i opasnih insinuacija, i pitanje „zašto je Popović zaslužio beatifikaciju“?
Ogovora na Milićkin napad ima mali milion, jedni je hvale, drugi žale, ali „what lies beneath“ je zapravo pitanje čemu sve ovo? I zašto sada?
Sada, kada je Srbija u svojoj apsolutno najradikalnijoj političkoj reinkarnaciji, kada je narod zatrovan ksenofobijom i "drugačijofobijama" svakog tipa, kada bombarduju Anastasijeviće i kada moronski radio Fokus preti Vasiću, e baš nam sad treba dalji raskol unutar ovo „po jada“ što ostade od građanskog društva.
J***š mi mater, što kaže „naš-vaš“ narod, ali meni sve ovo nije jasno.
Kapiram da smo svi poluludi, i da su naši umovi tragična posledica ratova na prostorima bivše Jugoslavije i da je nekima možda malo teže da ostanu skoncentrisani na našu stvar, ali ko nije "prikupljen" neka sedi kod kuće i štrika!
Nekome će moje reči zvučati kao, među građanima omraženi „poziv na sabornost“. Ako tako zvuče, to i jesu.
Taj koji misli da bi smo bez zajedničkog cilja i okupljanja mogli da organizujemo 5.oktobar, grdno se vara.
Još grđe se varaju naivci koji misle da je do 6. oktobra lakše doći nego do petog – drugari, tatatatirci, peti oktobar je bio košava, a šesti treba da bude cunami.

Prema tome, svako podrivanje zajedništva u zalaganju za istu ideju koja glasi „oslobađanje Srbije od vladavine gluposti i primitivizma“ smatram u najmanju ruku sumnjivim.
„Puristi“ koji se busaju kako su maltene već 20.7.1995. bili u Potočarima i znali sve istine, sve odgovornosti i sva pomirenja, ovom pričom zaista nikome neće pomoći, ni žrtvama, ali ni preživelima.

Za Gradu Nalića, za koga svi znaju da je lečeni narkoman, nije pristojno to da se govori, ali zato za Čedu, koji to nije, svako može, pa i “lekari” DSS. Simpatično je i kad se pesme na tu temu pevaju! Šta je to? Ko je odlučio da je to pristojno, a ovo nije? To je licemerje i nemoral društva u kome živimo”.
Vladimir Popović, Status broj 52, strana 49.

Kad sam se konačno dokopala navedenog magazina, videla sam Bebu u njegovom “standardnom” izdanju – jezičav, opravdano besan, zgodan, pozer.

U delovima njegovih izjava Statusu, kao i onima koje je dao prethodnih godina, leži i razlog zašto ga jedni kanonizuju a drugi blate: ukratko, u pitanju su "kahones"* koja mnogi nemaju ni u tragovima, i verovatno smo zato ovde gde jesmo.
Što se tiče “govora mržnje” kojim se Beba služi ( a koji sam i sama obilato koristila u tekstu napisanom posle "srpsko-novogodišnjeg" koncerta ispred Skupštine ) dokaz je da smo svi mi, nekada odmereni građani i građanke konačno dovedeni na rub opšteg nervnog sloma, sa onu stranu političke korektnosti.


Kao upozorenje služi to da model “leve ideje, desne metode” može da se, kao boomerang, obije o glavu upravo onima koji su nas dovde i doveli.




DEO DRUGI



Vesna Pešić je svoje govore tokom demonstracija koalicije “ZAJEDNO“ najčešće započinjala povikom „građani i građanke!“, koji je izgovarala u falsetu.
I tada je Pešićeva bila eksplicitna i konkretna u iskazivanju svojih stavova, bez korišćenja alegorija i sličnih književnih metoda, a samim tim njeni govori su bili dinamični i hrabri.

Od kada su se LDP i GSS spojili, i Vesna postala predsednica političkog saveta, dogodilo joj se da osvane na naslovnoj strani magazina Standard u fotomontaži na kojoj je prikazana ispred nacističke zastave.
Otprilike u isto vreme, u emisiji RTSa, „Avalski toranj“, voditelji su gostima sugerisali da se, kao o skandaloznoj, izjasne po pitanju Vesnine izjave o Kusturici, date televiziji PINK.

I pored pokušaja, na Internetu ne može da se nađe precizan transkript onoga što je V.Pešić rekla apropo Emira i njegovog suvlasništva nad delom Srbije, pa će zbog toga preciznost ovog osvrta biti smanjena.
Ono što možemo je da se pozabavimo tekstom urednika Standarda Željka Cvijanovića koji je novinarskom „teškom artiljerijom“, a kao i da je pomalo priželjkivao, "opalio" po gospođi:
Cvijanovićev uvodnik pod naslovom KUSTURICA, kao i namerno smušena vest o odnosu LDP-Branislav Lečić, na par strana kasnije, otvoreno govori o tome na čijoj je Standard standardno strani.
Legi(j)timno, pa razni ljudi su se bavili medijima i menjali strane i uloge pa posle poricali - ( vidi pod Leni fon Rifenštal, ili, u novijoj istoriji Christopher Hitchens, novinar poznat po svojoj radikalno levoj orijentaciji, koji je posle 9/11 postao žestok neokonzervativac, fan Džordža Buša, i kritičar „fašizma sa licem Islama“ ).

Na žalost, u kritičkom osvrtu na Vesnu i „njoj slične“, perfidnom zamenom teza, zaobiđena je suština, jer iako "mačo- samouveren" na fotki, u ostatku teksta urednik prilično kukavički zaobilazi genezu sukoba na liniji Nemanja Kusturica - ex-YU građanski "sektor" . Što reče Vudi Alen:
Confidence is what you have before you understand the problem.

I pored pripisane joj impulsivnosti, teško je poverovati da je bivša predsednica GSS rekla da Kusturicu treba „vratiti nazad u Bosnu“ jer se ovaj „prekrstio“.
Navođenje na ideju da Pešić tako nešto može da izgovori, pa čak i da pomisli, je kukavičke jaje koje neko pokušava sada da podmetne javnosti – a sve iz premise kako u podsvesti svakog svesnog građanina zapravo čuči sitni nacionalista.
Onima koji to jesu, ili onima koji su bili na pogrešnoj strani tokom devedesetih, ovakva olakšavajuća konstrukcija bi zasigurno odgovarala, ipak ona je podla isto koliko je i imbecilna - a izvlačenje iz konteksta, namerna nepreciznost, brkanje lončića u vezi sa izjavama Vesne Pešić a od strane vladi bliskih medija, isuviše podseća na Epohu, Brajovićeve Novosti, Vučelića.
Ups, Vučelić.
Ma da nije Vesna Pešić možda prozvala Kustu zbog druženja sa Miloradom koji je jedan od najvećih ratnih zločinaca za pisaćim ( montažnim ) stolom? Da nije dovela u pitanje Emirovo-(Nemanjino) hengovanje sa espeesovskim ološem u Kanu? Bliske odnose sa crkvenim glavešinama koji danas sede sa Nemanjom, sutra sa Lukom Karadžićem, a prekosutra, ko zna...You know what I mean. Ma možda joj je čudno to što Emir-Nemanja nije nikada javno, glasno, jasno, nedvosmisleno, neuvijeno, imenom, prezimenom, funkcijom, apostofirao one koji su godinama razarali njegovo rodno Sarajevo?
Imam utisak da je baš zbog svega ovoga, i činjenice da ga pojedine srpske strukture i dalje čuvaju kao svetu kravu ( iako su mu filmovi sve slabiji ), V.Pešić reagovala „nedemokratski“. O pendrečenju na mostu, bombama koje su joj bačene u stan, i ostalim pretnjama ( pa i direktnom „neutralisanju“ ) kojima su Vesna i „njoj slični“ izloženi već skoro dvadeset godina, e o tome ni reči.
Važno je dokazati da smo svi mi ljubomorni na Kusturicu jer je uspeo u Francuskoj.
( zemlji, ne ulici. prim.aut )
Okej, provalili ste nas.
Borba protiv Miloševića, ratova, prostakluka, profiterstva, masovnih ubica – sve to iz čiste ljubomore prema Kusti Naci-onale. Logično.

Friday, April 20, 2007

DNEVNE NOVINE O LITERATURI



Balkanski književni glasnik je pokrenuo:


http://balkanliterature.com/

Dnevne elektronske novine koje će objavljivati vesti iz književnosti iz čitavog regiona.

Osim matičnog časopisa http://glasnik.org/i Dnevnog glasnika, BKG je u saradnji sa Interart društvom pokrenuo i Balkan Reading Room – bazu podataka o knjigama, književnim offline i online časopisima, izdavačima, književničkim udruženjima, online i offline bibliotekama... na adresi http://balkanbook.com/, koja će uskoro biti još bolja i informativnija.


Ne zaboravite, Balkanski književni glasnik ima 150.000 čitalaca mesečno.Proverite zašto.


Prva prilika vam je promocija BKG u zagrebačkom Studentskom centru, 21. IV 2007. u 21:00.I, kliknite na http://www.glasnik.org/

Thursday, April 19, 2007

PREDLOG IMENA


AGIT POP PREDLAŽE DA IME ČOKOLADNE BANANICE BUDE: ČO.BAN.


ČOBAN - SOKO ŠTARK
Maskota proizvoda Čoban ( ako smatramo da to nije profesija, već karakterna osobina ) može da bude skoro svako: Ljave, Tkešu, Kićdin. You name it, we have it!

UTERIVANJE U LOŠU BAJKU

Poruka nemačkog ambasadora Andreasa Cobela pokreće ozbiljne teme

piše-Vuk Stambolović izvor - Danas

U psiho-socijalnoj baruštini u kojoj živimo tek povremeno se javi poneki talasić. No, on se veoma brzo zakloni, najvećma drekom kojom i formalni i samozvani čuvari truleži gledaju da, ne samo taj talasić nego i talasanje uopšte, po ko zna koji put predstave kao nešto pogubno i suprotno nekom ovdašnjem nepostojećem zajedničkom interesu. Upravo to se dogodilo i sa diskusijom ambasadora Andreasa Cobela na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Naime, ambasador je rekao nešto što se ovde, uglavnom, ne govori javno i, po poznatom obrascu, njegova se diskusija najednom transformisala u nešto sasvim jednostavno i jednoznačno - u poruku koja je protiv "Nas". Kada bismo, međutim, racionalno razmotrili šta je ambasador predočio učesnicima Foruma, uvideli bismo da je njegova poruka daleko složenija.Prvo, pomenuvši temu koja se ovde nameće kao pitanje svih pitanja, ambasador je izložio mišljenje da je, umesto insistiranja na tome da granice Kosova budu deo granica Srbije, bolje raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u EU. Ovim mišljenjem otvara se specifičan pristup teškom problemu Kosova, pristup koji zadovoljava suštinski interes svih strana, a pogotovo interes ljudi koji se na Kosovu osećaju ugroženim, kao i onih koji su sa njega izbegli. Pridruživanje EU, osim toga, nije samo stvar realne politike, nego i stvar zdravog razuma. Potrebno je, zaista, angažovati se upravo u tom smislu i ozbiljno raditi da period pripreme za to pridruživanje, i kad je reč o Srbiji i kad je reč o Kosovu, bude što kraći. Zašto su ovdašnji političari kojima su usta puna Evrope prevideli ovaj pristup, ne samo u diskusiji ambasadora Cobela nego i u svojoj strategiji za rešavanje pitanja Kosova? Da li je pridruživanje Srbije EU zaista njihov politički cilj? Drugo, ambasador je obznanio da ovdašnji političari nisu ponudili nikakav koncept za reintegraciju Kosova. Obznanio je, štaviše, da oni ne umeju da objasne ni šta zapravo znači njihovo rešenje za Kosovo, ono poznato: "Više od autonomije, manje od nezavisnosti." To "Više od autonomije, manje od nezavisnosti" nikad nije objašnjeno ni građanima Srbije. Dali su nam ga kao što neki guru svojoj sekti daje nekakvu mantru koju treba ponavljati, bez pogovora, radi navodnog spasenja, a da se pri tom ne znaju ni njeno značenje, ni njena delotvornost. Da li su se ovdašnji političari zapitali koliko ta njihova mantra koju su podmetnuli kao rešenje za problem Kosova vredi van "sekte" koju kontrolišu? Da li oni znaju da Evropa ne funkcioniše prema principu maglovitih izraza nego prema principu racionalnih argumenata? Treće, ambasador Cobel podsetio je na pitanje Vojvodine. To je pitanje koje je za beogradske političare nepostojeće. Njima je normalno što se prema Vojvodini i prema njenim građanima odnose jednako kao što je Milošević bio pokušao da se odnosi prema razvijenijim republikama bivše Jugoslavije. Da li oni znaju da vojvođanska elita ima dosta dugu istoriju samosvojnosti? Da li su oni uopšte sposobni da zamisle šta će se dogoditi ako, na primer, toj eliti prekipi pa njeni pripadnici počnu da se bave politikom, ili, opet, ako vojvođanski novac uđe u tamošnje socijalne sektore i rastopi se podrška siromašnim radikalima? Četvrto, ambasador Cobel ukazao je i na faktor vremena. Ne samo time što je podsetio da se istorija (što se tiče Kosova) odvijala i između 1389. i 1912. godine, te da je (što se tiče Vojvodine) postojala i pre 1918, nego i time što je ukazao na ovdašnju politiku ulaženja u stagnaciju, politiku ukopavanja u nešto u čemu se ne može pobediti, politiku zasnovanu na odlaganju rešenja. Izgleda, međutim, da ovdašnja politička elita ne razume tok vremena. Ona se, zapravo, ponaša kao da živi u svetu u kome toga toka nema. Reklo bi se, zapravo, ne samo prema njenoj kosovskoj politici nego i po nizu drugih činjenica, da ovdašnja politička elita vreme poima kao cirkularno, analogno arhaičnom plemenskom obrascu koji se oslanja na ciklične prirodne tokove prema kojima se ništa ne menja. U okvirima te arhaične logike, naime, "sve" se stalno vraća - i dan posle noći, i sunce posle kiše, i proleće posle leta, jeseni i zime, pa tako nema razloga da se menjaju ni ponašanje, ni način razmišljanja. Da li ovdašnja politička elita zna da je još pre 2500 godina Heraklit poručio da "Sve teče"? Da li zna da je vreme danas resurs kome, po dragocenosti, nema premca?Peto, ambasador Cobel istakao je i da mnogima u Srbiji nije stalo do srednjovekovnih mitova nego do boljeg života. Što se tiče boljeg života, ovdašnji političari su se dobro obezbedili. Otuda sebi i mogu da priušte luksuz da žive u prošlosti. Da li, međutim, oni uopšte znaju da je njihov posao otvaranje budućnosti? Da li znaju da se u Srbiji, svake večeri, potpuno realno, milioni ljudi pitaju: "A kako ću sutra?" Šesto, ambasador Cobel rekao je i da po njegovom mišljenju Srbija zaslužuje bolju političku elitu. To, naravno, nije ništa novo. Već godinama, u anketama javnog mnjenja, političari su među poslednjima po poverenju koje uživaju među građanima, kao i među prvima koji su na glasu zbog korupcije. Pitanje je da li makar političari takozvanog demokratskog bloka nameravaju da povedu računa o tome šta o njima misle njihovi birači? Dokle misle da ćemo imati strpljenja da na izborima glasamo za varijantu koja je samo manje loša? Recimo još, kao sedmo, da je ambasador Cobel, uz izvesnu dozu cinizma, pomenuo i savetnike političara. Ovdašnja politička elita, dakako, svoje savetnike (kao, uostalom, i odgovarajući kabinetski aparat) ne bira po nepristrasnosti njihove ekspertize, po umeću da putem kompjuterizovanih simulacija i ekstrapolacija prikazuju političke opcije i njihove moguće ishode i posledice. Da bi se neko kvalifikovao za tu poziciju, potrebno je da misli isto kao onaj koji ga je izabrao. U obzir dolaze još i dobri drugari. Maltene ispada da je pripadnicima ovdašnje političke elite neophodno da im bar neko, svakoga jutra, govori kako su pametni i lepi. Da li oni znaju da postoji nešto što se zove menadžment države? Da li znaju da takozvani kabineti nemaju svrhu ogledala kojim se služila Snežanina Maćeha? Ambasador Cobel je zapravo podsetio da realnost postoji i van dijaloga sa ogledalom, dakle - van "zarobljenog uma". Naša nas politička elita, međutim, (uz dobre usluge pripadnika drugih domaćih elita) uporno uteruje u lošu bajku, u bajku u kojoj smo najbolji i najlepši, samo su nas skolile neke zle sile pa čekamo da nas spase Vila sa Istoka. Da li smo sposobni da počnemo da odrastamo, pre svega tako što ćemo ući u realnost

Monday, April 16, 2007

ČASOPIS BEZBOŽNIK – NA LINKU PORED VAS

Preporucujem list protiv svih oblika dominacije, manipulacije i organizovane religije:

http://www.dbpd.org/

http://www.dbpd.org/files/bezboznik1.pdf

Saturday, April 14, 2007

ISTINA BOLI

Petar Lukovic u tekstu CEKAJUCI NOVE SKORPIONE KAZE:

"...Postupci Vrhovnog suda Srbije koji redovno poništava sve presude za ratni zločin i ponovo ih vraća u proceduru (slučaj Ovčara, recimo) nikako nisu rezultat proceduralne brige: reč je o praktičnoj reviziji istine ili makar o relativizaciji istorije, pa ne čudi da većina Srba "nema živaca" da sluša o tome šta su Serbski Junaci radili u ratu. Jedan od tih "škorpionskih" junaka, Aleksandar Medić (pet godina zatvora), stojeći sa puškom iznad vezanog mladića pita ga: "Jesi li prcao u životu?" Ovaj kaže "ne", a Medić odgovara "E, nikad i nećeš." Tako i bi.

Pristalica smrtne kazne u meni neće da razume da je pomenuti Aleksandar Medić za učešće u ovom strašnom zločinu dobio svega pet godina robije; da je nekim slučajem zapišao poster Vojislava Koštunice siguran sam da ne bi dobio manje. Makar zbog ove izjave koja je ključ srpske mržnje i odgonetka na pitanje kakve smo monstrume gajili u pravoslavnom dvorištu – Aleksandar Medić je zaslužio vešanje ili električnu stolicu ili kamenovanje do smrti ili streljanje. Ili sve zajedno.

I kad naša delegacija ode u muslimanski Katar da objasni kako su The Serbs uvek poštovali Albance tako što su ih mrtve raznosili hladnjačama – a mogli su traktorskim prikolicama, ali nisu hteli, jer brinu o ekologiji – ili kako smo brinuli o bosanskim Bošnjacima, moglo bi se desiti da ih neko priupita o Aleksandru Mediću. Preciznije: neko bi trebalo da ih priupita.

Očekujući spektakularne rezultate iz Gane – tamo nam je glavni adut da srpski navijači FK Rad vole Essiena jer igra za FC Chelsea, ali im se ne sviđa jer je crnac i nije pravoslavac – umalo da ne primetim suludo humorističku izjavu francuskog šefa diplomatije Filipa Dust Blazija: usred svekolikih pokušaja da nam se otme petnaest odsto najskuplje srpske reči sa šest slova (Kosovo), usred komplikovanih pregovora o Vladi, usred suđenja domaćim celivanim škorp-herojima, usred diplomatske furke od Paname do Guče, usred vaterpolo tragedije koja je ukopala svaku šansu za promociju Srbije u Australiji, usred očekivanja novog albuma grupe Linkin Park – F.D. Blazi je pozvao Srbiju da "izruči Mladića"!

Čovek nije normalan! Da sad izručujemo Mladića koji nam ovog časa treba više nego ikad? Tko će organizovati nove "Škorpione" i dati im instrukcije, ako krenemo da Kosovo "branimo svim sredstvima"? Tko će nam preneti iskustva blagougodnog bombardovanja Sarajeva po "neselektivnim ciljevima"?I, konačno, imamo pametnijeg posla nego da se mlatimo s Mladićem. Peru, Katar, Gana, Kongo, Južnoafrička Republika... to je naša budućnost! Jer, ako nam ode Kosovo, ode i planeta Earth."

Izvor: FERAL TRIBUNE, 13.april 2007.

Friday, April 13, 2007

NEODOLJIVO







In a zoo in California , a mother tiger gave birth to a rare set oftriplet tiger cubs. Unfortunately, due to complications in thepregnancy, the cubs were born prematurely and due to their tiny size, they died shortly after birth.The mother tiger after recovering from the delivery, suddenly started to decline in health, although physically she was fine.


The veterinarians felt that the loss of her litter had caused the tigress to fall into a depression. The doctors decided that if the tigress could surrogateanother mother's cubs, perhaps she would improve.After checking with many other zoos across the country, the depressing news was that there were no tiger cubs of the right age to introduce to the mourning mother. The veterinarians decided to try something thathad never been tried in a zoo environment. Sometimes a mother of one species will take on the care of a different species.


The only "orphans" that could be found quickly, were a litter of weaner pigs. The zookeepers and vets wrapped the piglets in tiger skin and placed the babies around the mother tiger. Would they become cubs or pork chops??

Thursday, April 12, 2007

KOLUMBO U KOSMOSU




Na današnji dan ( 12.april ), pre četrdeset i šest godina (1961.) Jurij Gararin je postao prvi čovek koji je odleteo u kosmos i prvi čovek koji je, u svemiru, okrenuo krug oko zemljine orbite.
Omaleni Rus ( Juri je bio visok samo 157cm.) u kosmosu je proveo sat i 48 minuta, a za to vreme je zviždao melodiju:Родина слышит, Родина знает, patriotsku pesmu Dmitrija Šostakoviča.
Najkonroverzniji trenutak ovog istorijskog leta svakako je bio onaj kada je astronaut navodno rekao kako “ne vidi boga nigde okolo”. Ova rečenica, za rusku propagandu značila je isto što je za američku bila sentenca “giant leap for mankind”, koju će izgovoriti Nil Armstrong osam godina kasnije.
Ipak, po poslednjim svedočenjima, Gagarinu je konstataciju o “bogu” u usta ubacio Nikita Hruščov, koji se poslužio letom po orbiti da bi na Centralnom komitetu kom. partije Rusije potkrepio vladajući ateizam i antiteizam u tadašnjoj CCCP.

Godinu dana pre nego što su ameri sproveli akciju “man on the moon”, Gagarin je poginuo u tragičnom incidentu, tokom rutinskog isprobavanja aviona MiG-15.

Imao je 34 godine.

Posthumnu plaketu, koju su potpisali “mesečari” Nil Armstrong, Džon Glen i Džejms Mek Divit u Jurijevo ime primio je general Kuznjecov.

Wednesday, April 11, 2007

"KRAJ U OGNJU BUKTI SAD..."




Najpametnije što možete da uradite sutra ( 12.aprila ) je da posvetite pet i po sati izbrušenom ideološkom dijamantu – integralna verzija filma 1900.- NOVECENTO ( kod nas preveden kao Dvadeseti vek ) Bernarda Bertolučija biće prikazana u SC:

Integralna verzija filma "20. vek" Bernarda Bertolučija, kojom će biti otvorena retrospektiva filmova tog istaknutog italijanskog i svetskog reditelja, biće prikazana 12. aprila u Centru "Sava" u Beogradu. Beograd je, zahvaljujući saradnji s Nacionalnom kinotekom iz Bolonje i Italijanskim institutom za kulturu, treći grad u svetu, nakon Bolonje i Pariza, u kojem se prikazuje integralna verzija tog Bertolučijevog remek-dela, u trajanju od pet sati i 20 minuta, rekao je novinarima upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke Dinko Tucaković.

Film je nakon premijere prikazivan u više skraćenih verzija u kojima su pojedine scene cenzurisane ili izbačene na zahtev producenata. "20. vek" će biti prikazan od 18 časova, iz dva dela, s pauzom. Cena karata je 100 dinara za studente s indeksom, a 250 dinara za ostale posetioce. Retrospektiva Bertolučijevih filmova biće nastavljena 13. aprila u Muzeju Jugoslovenske kinoteke okruglim stolom o stvaralaštvu tog reditelja, nakon kojeg će biti prikazan dokumentarac Đanija Amelija "Bertoluči o filmu". Ciklus koji traje do 20. aprila obuhvata i filmove "Pre revolucije" (1964), "Strategija pauka" (1970), "Konformista" (1970), "Poslednji tango u Parizu" (1972), "Mesec" (1979), "Poslednji kineski car" (1987), "Čaj u Sahari" (1990), "Mali Buda" (1993), "Ukradena lepota" (1996), "Opčinjeni" (1998) i "Sanjari" (2003).

Film obuhvata period od 1900. do 1945. i prati živote italijanskog plemića
( Robert de Niro ) i sluge ( Žerar Depardje ), koji se rađaju istog dana, na istom imanju u Italiji. Datum smrti Đuzepea Verdija kojim film pochinje nije odabran bez razloga, iako poznatom kritičaru Rodžeru Ebertu nije bila jasna simbolika, ipak
evo objašnjenja - Verdi je bio poznat kao propagator pokreta za ujedinjenje Italije, pod nazivom RISORGIMENTO. Smrt Verdija je zapravo simbol početka nove podele koja će obeležiti i Italiju i Evropu u prvoj polovini XX veka – sa jedne strane biće fašizam i nacizam, a sa druge pokret koji im se usprotivio. )

Za svakoga u čijim grudima, kuca crveno srce, „XX vek“ je filmska Biblija ( da ne kažemo Manifest...)Pored dva glavna glumca, najupečatljiviji je svakako lik koga glumi Donald Saterlend: nikada fašizam na velikom platnu nije bio toliko monstruozan kao kada se Donald poigra sa detetom... ( osim možda kod Lordana Zafranovića, prim.aut.)

NE VRH, NEGO DVA VRHA


Kada je Tijanićev RTS uveo pretplatu za sivi dss dnevnik, za za“ključ“an mozak, celodnevni patriotizam šišmiša u mantijama i narodno veselje Žike seljaka, htela sam da se obratim nekom međunarodnom sudu u želji da ne plaćam pretplatu za nešto što ne gledam. Ipak, advokati me bržebolje sneveseliše, kažu – to ne može.
Plaćam RTS ali ne konzumiram. Ali, ima i odeće koju svojevoljno skupo platite, pa je nikad ne obučete. Ok, se la vi.

Posle nekoliko godina evo malo radosti sa „Bastiljice“: repriza najboljeg što je TV medijum ikada propustio kroz svetske ekrane - „Twin peaks“ Dejvida Linča, koji se prikazuje na drugom kanalu. Kao što posvećenici znaju, na dvd formatu i dalje postoji samo prva sezona, pa sve kasnije treba snimiti na vhs.

Linč je, inače, fenomenalan slikar, a svoje radove je pokazao ovog proleća u Parizu na izložbi THE AIR IS ON FIRE. ( Preporučujem link na kome možete videti dobar deo radova:
http://www.fondation.cartier.fr/?p=1&c=343&linkid=343 )

Podsetićemo da je serija „Twin peaks“ svetsku premijeru imala 8.aprila 1990., a kod nas je stigla u proleće 1991., i to u okviru noćnog programa TV Sarajevo. Slučaj Laure Palmer naučio nas je da „owls are not what they seem“ tj. da često stvari uopšte nisu kao što izgledaju.

Najbolji sajtovi za T.P. fanove:

http://www.intwinpeaks.com/
www.wrappedinplastic.com – Twin Peaks magazin

Through the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds: "Fire Walk With Me".

DRŽAVA KAO POZORNICA




Do 23.aprila možete pogledati izložbu Ivana Grubanova VANISTITUCIONALNO, ipak, u instituciji, u galeriji Kulturnog centra, Knez Mihajlova 6.
Ivan živi i radi u Londonu, a boravak u G.B. ga oslobađa kao umetnika, pa nam ovog puta pokazuje svoju slikarsku umešnost ( podsetićemo da je u haškoj sudnici Grubanov napravio seriju crteža osuđenika Slobodana Milioševića koje je kasnije, sa uspehom, izlagao u Beogradu ali i po svetskim galerijskim prostorima ).
Londonski dani i uspesi Ivana ne menjaju kao čoveka pa on od sebe ne pravi „big deal“ za našu umetničku provinciju, već vredno radi. Full respect.

MARKO, OUT OF THE CLOSET!!!!!


UJEDINJENJE LDP-GSS


Chestitamo na ujedinjenju dve najpametnije patije u Srbiji, i apelujemo i na Koracev SDU da se prikljuci...