GASVAN Sant

Kompanija Srbolek obradovala je ljubitelje kinematografije svojim proizvodom GASVAN. Fanovi Džima Džarmuša sa nestrpljenjem očekuju "svoj lek".

BEZ STARCA...

Novi albumi Pola Enke i Berta Bakaraka*



Pol Enka, 64., iako već uveliko uživa u radostima trećeg doba, iznenadio je kritiku i novu publiku kao autor najpozitivnijeg ovogodišnjeg albuma, Rock swings. Poreklom Kanađanin, internacionalnu slavu je stekao još kao maloletnik ~ pesma „Dajana“osvojila je tinejdžerska srculenca i radio stanice od Montreala do Luksemburga. Brzo je shvatio da mu se zaljubljivanje u komšiku Dajanu isplatilo, pa se seli u Ameriku i započinje druženje sa, tada famoznim Rat pack~om, muzičko~mafijaškom ekipom koju su predvodili Frenk Sinatra i Din Martin. Nižu se hitovi kao što su „Put your hand on my shoulder“ i „You are my destiny“, a Enka nastavlja karijeru kao pevač u Las Vegasu. Šezdesetih godina prošlog veka, Sinatra je na vrhuncu slave, ali i svojih kombinatorika sa kriminalcima, CIA~om i JFK~om. U intervjuu koji je nedavno dao BBC~ju, Enka svedoči o Sinatrinoj paranoji i o opštoj zaveri prisluškivanja zbog koje je Frenk olupao zidove hotelskih soba u kojima je boravio, tražeći prisluškivače. Mladom Enki stiže ponuda koju ne može da odbije. Dobija zadatak da napiše pop~hit za Sinatru, koji je, smoren konstantnom političkom presijom, najavio povlačenje sa scene i odlazak u prevremenu penziju. I tako je nastala najizvođenija pesma svih vremena ~ „My way“, koju je Pol Enka, po sopstvenom priznanju napisao i iskomponovao za samo par sati u hotelskoj sobi u Njujorku.

Ove godine, dobrodržeći Enka, svojim glasom i aranžmanima odaje posebnu počast modernim pop~rokerima. Album „Rock swings“ sastavljen je od 14 obrada i predstavlja retro omaž savremenim autorima, koji su sigurno ponosni na to što je baš njihove numere otpevao čika Pol. Između ostalih, tu su Nirvanina pesma „Smells like teen spirit“, zatim „Jump“ grupe Van Halen, Wonderwall benda Oasis, i potpuno neočekivani Its a sin Pet Shop Boys~a, Lovecats od The Cure i Black hole sun Soundgarden~a. CD je objavila izdavačka kuća VERVE.


Bert Bakarak, 77., jedan je od najznačajnijih kompozitora popularne muzike svih vremena. Dobitnik tri Oskara i šest Gremija ( komponovao je „Raindrops keep falling on my head“ i „Walk on by“, da pomenemo najpoznatije ), do sada se bavio isključivo „ozvučavanjem“ tuđih tekstova. Ipak, rat u Iraku inspirisao ga je da objavi album „At this time“ u kome se pojavljuje i u ulozi tekstopisca. „Morao sam da snimim ploču sa pesmama za koje sam lično pisao i muziku i tekst. Kada sam video da nas je administracija lagala i da u Iraku nema oružja za masovno uništenje osetio sam da po prvi put moram nešto da kažem“. U vreme rata u Vijetnamu Bakarak je pisao ljubavne balade, i bio je ružnija polovina glumice Endži Dikinson.
„Sada mi je žao što sam tada živeo u svom izolovanom svetu“, kaže Bakarak.

Album se sastoji od protestnih ali i ljubavnih pesama, od kojih neke izvode Elvis Kostelo i Rufus Vejnrajt. Za dobre semplove i bit bio je zadužen Dr.Dre lično.
„At this time“ je objavio Sony.

Za dodatne informacije o Polu Enki i Bertu Bakaraku, obratite se svojim roditeljima ili sajtovima www.paulanka.com i www.bacharachonline.com.


*text objavljen u Glasu javnosti 25.decembra 2005

ANTI ~ ŠINDLEROVA LISTA?

Kako je Spilberg naljutio Jevreje*


Najnovije ostvarenje Stivena Spilberga, politički triler “Minhen”, prvi je film ovog autora koga, po njegovoj izričitoj želji, a zbog važnosti teme, neće pratiti baš nikakva reklama. Umesto bilborda, izjava i velike kampanje, za publicitet filma je, da li nehotice?, zadužen skandal koji ga uveliko okružuje. Nedeljnik Tajm je, par nedelja pred premijeru zakazanu za 23.decembar, objavio intervju pod naslovom “Spilbergovo tajno remek~delo”, u kome se reditelj unapred “pravda” za frku koju će izazvati. U čemu je, zapravo, problem. “Minhen” je priča o super tajnoj osvetničkoj akciji “Božji gnev”,koju je sprovela služba Mosad, posle otmice i ubistva 11 Izraelskih atletičara na Olimpijadi u Minhenu, septembra 1972. Erik Bana (Hulk, Troja) igra bivšeg telohranitelja tadašnje premijerke Izraela Golde Meir, koji predvodi osvetnički tim. Po principu “oko za oko”, a bez sudija i advokata, Mosadovci ubijaju članove terorističke grupe “Crni septembar”. U toku “vendete” pada i kolateral, kelner marokanskog porekla pobrkan sa pravom metom. Na ovom “putu” pojedini agenti počinju da gube veru u ispravnost svojih postupaka, shvatajući da mržnja rađa mržnju, te da će njihovi postupci samo produžiti opštu spiralu zla. Zanimljivo je da jednog od Baninih saboraca igra upravo francuski reditelj Matje Kasovic, koji je sličan motiv virtuozno problematizovao u svom filmu “Mržnja”.

Mnogi su prejudicirali da će Spilberg snimiti stereotipno pro~izraelsko ostvarenje, te je iznenadila izjava data “Tajmu” kako je želeo da i teroriste prikaže kao ljudska bića jer “i oni imaju porodice, i osećanja”. Antagonisti sa “ljudskim likom” su do te mere iziritirali pojedine kolumniste jevrejskog porekla, pa su oni, posle preliminarnih projekcija prozvali “Minhen” ni manje ni više nego “Anti~Šindlerova lista”, ironično strahujući da bi se Spilberg, u slučaju da odluči da režira film o 11.septembru, možda prvo pozabavio toplom, nežnom i humanom dimenzijom Osame bin Ladena.

Anatomija zločina jedna je od čestih inspiracija američkih filmmejkera , ali je višedimenzionalnost likova do sada zaobilazila Spilberga za koga se uvek znalo da mu je srce na politički korektnoj strani. Ovakav inkorektan tvist verovatno je uzrokovao glavni scenarista Toni Kušner, Jevrejin, socijalista i homoseksualac, autor prelomnog dramskog dela “Angels in America”. Njegova odluka da ne demonizuje Palestince, organizatore krvavog Septemberfesta, dolazi kako od njegove želje da osudi američku spoljnu politiku, tako i od revolta prema odnosu koji je država Izrael imala tokom višegodišnjeg konflikta na Zapadnoj obali. Kušnerova izjava da “prezire metode koje je Izraleska tajna služba imala prema neprijateljima, koji su takođe ljudi” izazvala je opštu pometnju, te po Internetu kruže otvorena pisma istaknutih novinara koji mu, između ostalog, postavljaju i pitanje “Da li činjenica da je I Hitler imao porodicu I voleo životinje od njega čini manjeg zločinca?”


“Minhen”, koji traje skoro tri sata, završava se kadrom u kome kule Svetskog trgovinskog centra i dalje stoje postojano, obasjane mirnim suncem ranih sedamdesetih godina. Jasna paralela između tadašnjih događaja i njihove refleksije na savremenu politiku, dodatno će “vozbuditi” sve fanove “rata protivu terora”, te će, po svojoj prilici, Spilberg morati da se obrati Mel Gibsonu za psiho~ savet ( podsetimo se da je dosadni hrišćanski pamflet “Passion of Christ” proizveo slične reakcije ).

Šalu na stranu, Spilberg za razliku od Gibsona pravi dobre filmove, pa je “Minhen” i jedan od predvodnika trke za Oskara (već je nominovan za Zlatni globus u kategorijama Najbolja režija i Najbolji scenario). U finišu najveći problem može da mu napravi ostvarenje “Brokeback mountain”, jedini šokantniji ovogodišnji zaplet , koji govori o homoerotskoj vezi između dva mačo kauboja u američkim planinskim zabitima. Zanimljivo? O tome drugom prilikom.

*tekst objavljen u Glasu javnosti 20.12.2005.

CRVENE PANDE - nova levičarska organizacija

L.E.O. CRVENE PANDE

Kako saznaje AGIT POP, mlada levica sprema konja za trku. Naime, u Beogradu je pod velom tajne, izvečeri, sa celom istinom, osnovana Prva levičarska ekstremistička organizacija pod imenom CRVENE PANDE.

Levičari koji žive na teritoriji SCG, zgoženi brojem članova i kvalitetnom organizacijom unutar desnih, klerofašističkih terorističkih ćelija, kakve su Nacionalni stroj i Krv i meso ( ili čast, whatever ), odlučili su da se udruže i osnuju CRVENE PANDE. Ovo pretajno udruženje dobilo je ime od veoma ugrožene podvrste popularnog kineskog medvedića pande, a crvena boja se potpuno uklapa u liberalno-socijalističko-marksističku provenijenciju većine PANDISTA.

Kako smo obavešteni, na osnivačkoj skupštini je, posle emitovanja Internacionale i nekoliko pesama Džonija Štulića i Džona Lenona, počela žustra polemika u vezi sa pravcem delovanja PANDI. Jedni su se zalagali za metode kolega iz organizacije Bader Majhnof ili Brigatte Rosse, dok su drugi favorizovali Pajtonovski terorizam koji bi se sastojao u akcijama kao što su prelaženje ulice van pešačkog prelaza, spuštanja slušalice neomiljenim ljudima ili prskanja vodom poznatih desničara sa komšijskih prozora. Jedan od predloga bio je i da se mediji pozovu na akciju u kojoj bi najistaknutiji članovi pozvali lift, a potom pobegli.

Ipak, treća struja, čiji su stavovi i prevagnuli, pozvala je na akciju za pomoć svima onima koji se nalaze na DARK SIDE OF THE FORCE, dakle, suviše udesno. PANDE će tako, raznim afirmativnim aktivnostima, pokušati da zabludelima otvore oči, ne bi li se svi pridružili ostvarenju socijalističke internacionale, što sublimira upravo Lenon u stihu -NOTHING TO KILL OR DIE FOR, AND NO RELIGION TOO ili pak Štulić rečima AKO ŽELIŠ DA MJENJAŠ LJUDE,NE ODMEĆI SE


Na kraju sastanka intonirana je himna organizacije

sto pedeset ruža i djelić tvog sna
marširalo je sinoć bez prestanka
dao sam svoj najbolji grad
padali su uz put
oznojeni šampioni ugašenih pogleda

dolazim ti kao fantom slobode
i zato pokaži što znaš
dolazim ti kao fantom slobode
da te vodim ravno do dna

loše prikrivena želja daleki cilj
rutinsko svođenje računa za majmunska lica
provincijski bal s pjesmom na kraju
rasturala se noć
zaspao sam nad otvorenom knjigom
okovana svijest u zlatnom izdanju

dolazim ti kao fantom slobode
i zato pokaži što znaš
dolazim ti kao fantom slobode
da te vodim ravno do dna

a kad zaželiš da se vratiš
pogledaj
omamljena samoćom tvoja sjena
na prozoru
u ogledalu
pred vratima

vidio sam bijes tvrdih momaka
demonska igra odbačenih ljudi
tko je zauzeo mjesto u raju
poštenje ili vlast
tko je hvalio carevo ruho
patuljci sa naslovnih strana

dolazim ti kao fantom slobode
i zato pokaži što znaš
dolazim ti kao fantom slobode
da te vodim ravno do dna

NUDIM TI ŠOKOVE,IMBECILNE TULUME...

Džoni Štulić u hrvatskim novinama


Evo najlepših delova intervjua koji je Džoni Štulić ovih dana dao hrvatskom Nacionalu i Novom listu listu...


Johnny važniji od Andrića

Što misli o tome da ga ovdašnji sredovječni pisci uspoređuju s Andrićem i Krležom, pa Edo Popović, vjerojatno uime cijele generacije, tvrdi kako mu je "Johnny važniji od Andrića", a Miljenko Jergović ocjenjuje da je "Štulić za hrvatski rock ono što je Krleža za hrvatsku književnost"?
– Nikad nisam o tome razmišljao. Ali ako i jest tako, brzo će doći netko drugi da zauzme moje mjesto – kaže Johnny i podsjeća da je nekada mnogo držao "do Krleže i Crnjanskog". "Jedan ijekavac i jedan ekavac. Ali to je bilo davno. Nije mi više važno."
A potom se opet vraća stavu radikalnog mrzitelja popularnosti:"Što me manje ima, to se više volim. Što me više ima, to se više mrzim." I ne misli, što mu podvaljuju kritičarski vladari provincije, ni o kakvoj nacionalnoj pripadnosti. "O tome uopće ne razmišljam. A čiji sam umjetnik? Svoj",strong> kazao je, odbijajući dalje o tome govoriti.
– Dopuštam mogućnost kolektivne pripadnosti, ali ona ovisi o nebrojeno mnogo stvari, i nije je lako objasniti – kazao nam je Branimir Johnny Štulić, vraćajući se natrag u svoju šutnju, taj naročiti oblik govora, u kojemu ostaje važni i mudri fantom slobode.

Autor: Boris Pavelić
Izvor: Novi list, 04. 12. 2005.


A Alki Vujici je, u Nacionalu, objasnio svoj stav o pasošima...

"Pa... pročitala sam danas u novinama da ne želiš hrvatsku putovnicu i malo sam šokirana... Ne mogu vjerovati. Je l' to istina?"
"Naravno da je istina, Vuica, šta će mi to?"
"Pa, ti nemaš nikakvu putovnicu, čak ni nizozemsku... Kako ćeš tako živjeti?"
"Pa, živim, Vuica, živim... Šta vas briga kako živim."
"Ne razumijem, Đoni, što ti se događa, zašto daješ takve sulude izjave?!"
"Vuica, ja sam rođen u zemlji koje više nema, a ona se zvala Jugoslavija. Jugoslavenski pasoš mi je istekao i ne želim ni jedan drugi!"
"Ali, Đoni", rekla sam, i to sam i mislila, "ti si odrastao ovdje, među ovim ljudima koji i danas slušaju i vole tvoje pjesme... Išao si s nekim ljudima u školu, imao si prijatelje... Ljudi te vole... Ti si Hrvat."
"Nisam ja s nikim odrastao. Ja sam rođen u Skopju, isto tako bih mogao uzeti kosovsko državljanstvo!"
"Zašto kosovsko ako si rođen u Skopju?" pitala sam najgluplje pitanje u povijesti svojega života.
"Pa, šta ja znam... Zašto ne?" rekao je Đoni.
"Zašto pričaš srpski?" pitala sam. "Ti si ipak Zagrepčanin?"
"Moja Vuica, svet ide prema jednostavnosti, sve postaje čistije... Jedini pravi jezik i razvijen na našim prostorima je - srpski!"

Džoni - "Čitao sam ja kako si rekla da sam ja rekao Bori Čorbi da je seljak, a ja to nikad nisam rekao... Ti si to napisala jer mi se osvećuješ... A ja sam rekao samo da bi on i Brega trebali osnovati seljačku stranku jer sviraju seljačku muziku. Svi o meni pišu u Hrvatskoj, a niko me ne zna!"

Vujica - Te smo večeri, nakon Čorbi-na koncerta, Jura Pađen, Bajaga, Đoni, moja malenkost i još neki ljudi stajali u foajeu hotela i razgovarali kad nam je prišao Bora Čorba i oduševljeno rekao Đoniju: "Ej, bre, strašna ti je ona stvar 'Klinček'!"
Đoni ga je prezrivo pogledao svojim živahnim okicama i rekao: "Ne zanima me tvoje mišljenje, ti si seljak!"

MIX TAPE

Predlog za prevod ~ MIX TAPE ~ The art of cassette culture edited by Thurston Moore

TDK kao duh vremena *


Frontmen benda “Sonic youth”, Trston Mur, urednik je knjige MIX TAPE, koja predstavlja generacijski lament nad nikad prežaljenim simbolom predkompaktdisk ere - snimljenom kasetom. Kreativnost snimanja muzičkih mikseva započela je ubrzo pošto je kompanija Filips 1963.godine, na tržište izbacila prvi prazan nosač zvuka ovog formata, ali je kulminirala osamdesetih godine prošlog veka.
Po rečima samog Mura, MIX TAPE je objavio kako bi locirao fenomen ali I da bi klince koji su rođeni početkom devedesetih upoznao sa ovom specifičnom tradicijom koja se, veoma lako i brzo proširila po čitavom svetu. U Beogradu su se, u komisionima, pored farmerki i plavo~žutih kabanica prodavale i prazne kasete, a Makvsel metalik bila je “kraljica pulta”, i redak zgoditak. Pored presnimavanja sa jednog kasetofona na drugi, najpopularniji metod skladištenja muzike bilo je snimanje sa radija, I to emisija Diskomer, Hit nedelje ili Sto veličanstvenih.

Knjiga MIX TAPE je skup anegdota Murovih prijatelja i kolega o tome šta su, kome i kada snimali. Među saradnicima su nojz rokeri, pank umetnici, feminstičke spisateljice i avangardni video reditelji, a autor je uspešno izbegao da pozove previše afirmisane zvezde, pa je napravio svoj “ savršen miks” najraznovrsnijih ljudi čiji muzički ukus ceni.Tu su gitarista Sonic Youth Li Rinaldo, zatim rediteljka Alison Anders ( Grace of my heart ), Ahmet Zapa, dizajnerka Kejt Spejd itd. Iza svake opisane kompilacije stoji zapravo ista namera ~ upoznavanje sa novim prijateljem, potencijalnim ljubavnikom ili sa samim sobom ili mogućnost da se neki proživljeni trenutak ponovo iskusi, barem kroz zvuke koji su ga pratili. A kako “savetuje” Mur, najbitnije je da se primeti trud I vreme investirano u kompiliranje pesama ~ upravo time se kaže onoj drugoj osobi “ Slušaj kako se osećam dok 24 sata dnevno mislim na tebe”.U budućnosti, kada sociolozi kulture budu analizirali osamdesete, miks kaseta će se verovatno biti prepoznata kao jedan od oblika komunikacije među tadašnjom omladinom, I starija sestra plej liste koja je kao forma zavladala od ekspanzije personalnih računara I empetrija.

Fetišiziranje analognog formata u slučaju Mura i ekipe dolazi I od sitnog snobizma. Naime, jedina prava kompilacija je ona na kaseti, jer se digitalnom tehnologijom gubi pomenuti dug period pripreme, mada autori priznaju da je u pitanju jednak “romantični I psihološki trud”. Za svaki muzički miks potrebna je narativna struktura, unutrašnja logika, snažan početak I iznenađujući kraj.

Da li je na ovaj način snimljena kaseta podignuta na nivo umetničke forme? Književni kritičar Matijas Vijegener nudi mogući odgovor ~ “ Miks kaseta je lista citata, kao neka poetska forma sastavljena od stihova izvučenih iz različitih pesama, a sam izbor od onog koji snima pravi kreativca”.

Na kraju od kritike omraženog, ali ipak dirljivog, novog filma Kamerona Kroua, Elizabethtown, lik koga tumači Orlando Blum od svoje devojke dobija nekoliko snimljenih cedea, kao saundtrek za vožnju po kontinentalnoj Americi. To može da bude i dobra ideja za novogodišnji poklon~ ako ne na kaseti, onda na disku, napravite nekome kompilacije za razne životne situacije. Za put na planinu, tunele na pruzi Beograd~Bar, ili za lenje zimske dane kada se i zbog male prehlade ostaje u kući. Ovakav CD može da se dopuni i tekstovima pesama skinutim sa Interneta.

Knjiga MIX TAPE može da se, za 11 funti, naruči preko Amazona
( www.amazon.co.uk).


*text objavljen u Glasu javnosti 12.12.2005.

BELA EVROPA

Zaobilaznica za civilizacijsku korektnost*


Da li u inostranim novinskim kućama imaju ikakvog pojma o tome šta se piše u njihovim licencim izdanjima u SCG? Da li im neko prevodi ovdašnje tekstove, upućuje na to ko su ličnosti kojima se novinari bave, i da li iko ume da pojasni prethodne zasluge onih o kojima se blagoglagolji? Na ova pitanja navode dva teksta, jedan objavljen u novembarskom broju magazina ELLE a drugi u nedeljniku STORY. Pod naslovom „KATEGORIJA ZA SEBE“ ELLE predstavlja manekena~voditelja Boška Jakovljevića. Pa se tu kaže „rečenicom Ćao, ovo je City,pre desetak godina razbijena je klasična televizijska sterilnost, ozbiljnost...Grupa mladih, ambicioznih, i po svemu drugačijih ljudi pokrenula je malu TV revoluciju...“ Fakat je da su bez njihove lustracije ostale mnoge frustracije ali, i bez ličnih netrpeljivosti, a ako govorimo o TV novinarstvu, pojam REVOLUCIJA se u ovoj zemlji vezuje za neke druge persone. Mada, prva prava asocijacija su neki treći ljudi. Na primer, oni koji su organizovali studentske prosteste, potom građani koji su se mrzli 88 dana, zatim klinci koji su hapšeni i krvnički prebijani dok su se, u isto vreme, na svom matičnom kanalu, ovi „ roze revolucionari“ fascinirali novom Jececinom silikonskom dojkom, Bajoneovim projektima za materijal i Leontininim, uvek dinamičnim, ljubavnim životom. Ta i takva revolucija, bolje da nikada i nije pokrenuta. Bolje da je Zorica ostala u stajlingu IBARAC 79., i da je PINK, ako ga je već moralo biti, ostao „ruralni“ kanal. City, kopipejstiran tadašnji MTV news, samo je promovisao mogućnost mešanja baba i žaba, dupeta i milibrota, pa su mnogi mladi, omađijani spojem „patriotizma“, belih bundi i šaniranih Diora, i dan danas ostali na tamnoj strani utoka, zatemnjenjih stakala i masovnih ubica kao večitih idola.

Oni koji su svoju borbu započeli 9.marta a privremeno je završili devet godina kasnije, 5.oktobra, već su navikli da stare režimske opsenare gledaju po ceo dan u treš novinama i na nemoralnim kanalima. Ali, poetični, skoro nostalgični ton kojim se opisuju „prvi koraci“ Sitijevaca, koji su bensedinski poslužili za zaborav tada tek završenog, četvorogodišnjeg rata i to sve u magazinu renomiranog stranog brenda...Svest i savest trenutno nisu dostupni. Pokušajte kasnije.

Story je startovao beningnim izveštajima sa premijera, ko i kada se lepo proveo i ko i gde je uživao u koncertu. A onda, u poslednjem izdanju, priča naše „poznate manekenke“ o tome kako ne može da nađe dečka od kad je raskinula sa fudbalerom Pjerom Bojom ( za manje informisane, čovek je crnac ). Tekst je neutralan, uz ne baš previše osude za rasizam budućih udvarača mlade dame, a najzanimljivije sledi na narednoj strani. U anketi magazina, poznate ličnosti komentarišu ovaj problem( !? ) Pa će tako manekenka Tamara Paunović „Ja se nikada ne bih zabavljala sa crncem, JER NIKADA SEBE NE BIH MOGLA DA ZAMISLIM U TOJ POZICIJI.Nisam rasista,ali sam možda tako vaspitana. Jednostavno, ovo je Balkan.“ dok se voditeljka Sanja Marinković ne seća da ju je u skorije vreme uopšte privukao neki čovek, „NAROČITO NE crnac“. Svetlo u tami je pevačica Tržan, koja propagira jednakost, mada je dodatno nadglasana poslovično „mega tolerantnim“ Borom Čorbom. Šta raditi sa ovakvom anketom? Najbolje, ne objaviti je. Ili barem lažirati. Jer, te, i tako vaspitane „urbane devojke“ su modeli za neke tinejdžerke, koje će, kada jednom poodrastu i kroče nogom zapadno od Horgoša, ostati zabezeknute. To je Evropa. Tamo žive mnogi ljudi koji nisu beli, koji nisu pravoslavci, a ima čak i onih koji nisu hrišćanske vere. I totalno je demode govoriti o tome da li je neko crnac ili belac. Neko će pomenuti hipokriziju političke korektnosti, ali to su pravila ponašanja u civilizovanom svetu. Pa, ko hoće nek izvoli, ko neće, nek uskoči u vremeplov za nazad. Srećan put i dobar provod!

*text objavljen u Glasu javnsoti 09.12.2005.