POZORIŠTE STARIH

Jedan prijatelj, koji je dugo živeo u inostranstvu, zamolio me je da mu pojasnim situaciju u vezi sa štrajkom u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Ono što posebno fascinira ljude koji su tek od skoro u Srbiji je to „zbog čega beogradska pozorišta nisu prestala sa radom čim je štrajk počeo, a pogotovo posle batinjanja glumaca“.

Ha. Pa teatri ovog grada su pevali i igrali i kada se rušilo Sarajevo, i Dubrovnik, i Vukovar, i nastavili su jesenju sezonu ’95./’96. posle onoga što se desilo u julu 1995., tako da je iluzorno očekivati da sad stanu zbog trojice prebijenih kolega. Možda da pročitaju saopštenje? To je stvarno bio dokaz hrabrosti tokom devedesetih. Pročitaju saopštenje pre početka predstave u kome kažu da Milošević i njegov režim ništa ne valjaju a onda- show can go on. Od tog saopštenja su se „Milošević i njegov režim“ prosto useravali.

Poenta je u tome što su ovdašnji upravnici ( od kojih su mnogi na istom mestu kao i tokom ’90. ), uvaljeni u šlihtanje vlastima i igranja na siguricu. I tada i sada, ostali su mali maršali koji žele beskrajno, doživotno produženje svojih mandata ne bi li nastavili da sa sigurne pozicije drugima pričaju o tome šta je umetnost, šta je kulturna politika, ko treba da igra a ko ne, ko valja a ko ne valja. A valjaju najčešće, njihovi ortaci, ribe i rođaci, to već svako zna.

I zato, tražiti hrabrost u mišijoj rupi je kao tražiti Cecu na Pinku. Nije tamo.