GLAS NEPROMENJENIH

Očigledno je da oni koji biraju moraju da odluče između emotivnog i racionalnog dela svoje ličnosti. BoTa svoje spotove počinje rečju „Znam...“ dok ToNi forsira krilaticu „Svim srcem“.

Tako i ja. Znam... da bih stvarno volela da napišem veliki tekst o britanskoj spisateljici Skarlet Tomas i njenoj briljantnoj knjizi „The end of Mr.Y“.

Sa druge strane, svim srcem...bih želela da konačno okončam poslednju ruku svog romana i da se on konačno nađe u knjižarama.

Ali, but, hebiga...konzumacija ćorave kutije i participacija u izborima odvlači pažnju od uobičajenih tema, a koliko vidim i kuso i repato se, u predizbornom finišu oglasilo povodom toga „zašto izaći i šta tamo uraditi“.
Mnogi bliski LDP-u će, naravno, glasati za BoTa-a, i to oni koji su,u periodu „poslepetooktobarskihpromena“ na ovaj ili onaj način profitirali, ekonomski, statusno, klasno, pa i vizuelno. Pojedinci koji su se promenili, i to zahvaljujući tranziciji i odličnim odnosima sa prvacima Demokratske stranke, zaokružiće u nedelju broj 2, prvenstveno štiteći sopstvene interese a tek drugenstveno iz brige za neprosvećene sunarodnike i straha da nas ToNi ne zavije u „crno pa se ne vidi“.
Na strani onih koji neće glasati ima mnogo mladih, kojima su oba kandidata nedovoljno bliska, koji ih vide kao Robota i Grobara, ali apstinencija kao stav karakteriše i one kojima se život nije preterano promenio u proteklih osam godina,i kojima treba nešto više od već pripremljenih govora, ispijanja vode posle 120 sekundi i pominjanja Noleta, Ane i Jelene u svakoj sedmoj rečenici.
Nemački umetnik Josef Bojs organizovao je, početkom sedamdesetih godina, „Stranku nebirača“, što je bio svojevrsni politički stejtment koji je propagirao izbore putem referenduma, a ne kroz partijske figure. Kada se ovakav stav izrekne u Srbiji, to nije stejtment, već izdaja, jer je domaći sindrom podela na dve strane, u kojoj su nebirači „čkepi“ koji ne žele da štite interese koji nisu njihovi, a ne ljudi koji nemaju izbor.

Vest da su Marko Milošević i njegova majka dobili azil u Rusiji, je kap koja je prelila moju čašu ( lepa paralela u odnosu na „go – to- vote“ spot Demokratske omladine ). Posle ovakve informacije MOJ potencijalni predsednik bi ukinuo Rusku ambasadu i prekinuo odnose sa njihovom bolesnom Federacijom...iako sam hard-core rusofob, mislim da ovakve mere ne bi bile previše. Marko, Mira i njihov Monstrum su doveli Srbiju pred ponor i davanje azila ovim „ljudima“ je tragičan nastavak svih gubitaka koje smo doživeli u periodu „poslepetooktobarskihpromena“.
Na žalost, ja svog kandidata na ovim izborima nemam, ali kako kaže Queeria, mogu da dopišem neko ime na glasački listić.

Last but not least, ne mislim da će ToNi pobediti na izborima u nedelju. Zato što znam...da njegova pobeda ne bi ugrozila samo "srpski narod i Evropski put" već i krupnosopstveničke ekonomske oligarhije. Čujem da neki ekstremni građani priželjkuju da pobedi Groubar da bi ova zemlja pokazala svoje pravo lice, dok ja ipak navijam za BoTa-a, zato što znam...da će DS morati da počne da usvaja diskurs LDP-a ne bi smo li se svi mi zaista našli u Evropi, zato što znam...da BoTu žulja upravo onaj čije ime ne može ni javno ni tajno da izgovori, onaj koji, bez da peva, ima "snage i hrabrosti".
A onima koji se čude kako je radikalsko-narodnjačka koalicija osvojila skoro dva miliona glasova, mogu svim srcem...da poručim „Proleće je, a vi nikad niste bili u Srbiji“.

JEDNO OD MOGUĆIH REŠENJA...

http://blog.b92.net/text/1997/Glasaj%20za%20svoju%20ljubav/

ODSTUPANJE

Verovali ili ne, ali u ovom trenutku se u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu održava izložba „Odstupanje“, grupe umetnika iz Prištine. Ova vest je obradovala sve one koji veruju u mogućnost drugačije Srbije, utoliko što je, kako čujemo, na sinoćnjoj diskusiji bilo veoma prijateljski i živo, a Driton Hajredini, Fljaka Haljiti, Dren Maljići i ostalo društvo iz „kolevke“ su do kasnih sati ćaskali sa svojim srpskim kolegama.
Kako se kaže u katalogu, Albanci sa Kosova za Srbiju ne predstavljaju temu, osim kada se govori o kontekstu teritorije i statusa ,a višedecenijska antialbanska propaganda koja je kulminirala u Miloševićevo vreme dovela je do toga da komunikacija na liniji Beograd-Priština-Novi Sad bude minimalna čemu je doprinosila potpuna blokada koju su Srbi imali u odnosu na Albance i obrnuto.

Poslednji put je umetnost sa Kosova vidjena u beogradskom CZKD i to 1997., na izložbi pod nazivom „Pertej“.

Od radova izdvajamo „Heroje“ Ljujmija Zećirija, duhovit video rad u kome narodni pevači pevaju o savremenim kosovskim umetnicima i nabrajaju njihove uspehe na internacionalnim art manifestacijama ( Manifest, Bijenale u Istanbulu, izložba u Kaselu ).
Artan Baljaj nam radom „Savremeni umetnici Kosova“ pokazuje da se i na Kosovu, pod pokroviteljstvom stranih fondacija, stvara zatvoren klan, što je sindrom koji je, zbog neprikosnovenog uticaja Soros fonda, pokazivala i srpska umetnička scena devedesetih.

„Face to face“ Drena Maljićija istražuje kako nacionalni heroji osvajaju javni prostor i preklapaju se sa vizuelnim sadržajima pop kulture. Maljići suprotstavlja fotografije Elvisa Prislija iz poznate Vorholove serigrafije sa reprodukcijom slike albanskog nacionalnog heroja Adema Jašarija, koji na Kosovu uživa status kultne ličnosti.

Fljaka Haljiti u video radu „Naša smrt-vaše jelo“ postavlja pitanje o iskorišćavanju teme nestalih osoba i njihove reviktimizacije u popularnoj kulturi. Ona koristi spot prištinske grupe Jericho i razgovara sa porodicama nestalih, čiji su porteti korišćeni u ovom spotu. http://www.youtube.com/watch?v=nxyV5yKIbrE

Izložba je otvorena do 05.02. a onda se seli u Beograd, u galeriju “Kontest” gde će biti postavljena od 07.02. – 28.02.

MI SMO GRAD

230.000 stanovnika Srbije koji su izašli na birališta, zaokružilo je broj sedam, čime su dali do znanja da podržavaju čoveka koji je u toku kampanje izgovorio ove rečenice:

“Ja sam i Albanac…”

“Kosovo nije u Srbiji od 1999. godine…”

„Lepo je što je Boris Tadić u Svetu bezbednosti pročitao pismo devojčice izbegle sa Kosova. Ali, i Hašim Tači bi imao svašta da pročita...“

Neki su nezadovoljni. Ovaj tekst služi da ohrabri one koji misle da je 230.000 malo:

Kampanja koju je Jovanović vodio bila je kratka ali veoma intenzivna, pogotovo u odnosu na javno postavljana pitanja: Kosovo, Mladić, Rusija, Koštunica, Mišković…do juče su bile vrlo, vrlo tabu-teme. Danas o svemu tome diskutujemo i pišemo daleko otvorenije.
Od kada su raspisani izbori, pa narednih trideset dana, neki novi ljudi su saznali zašto je pesma “Times they are a changing” bitna za istoriju društvenih i antiratnih pokreta, dok neki drugi su shvatili da reč “genocid” ne mora da se pičkinski, svilanovićevski, prećutkuje, da masakre u Suvoj reci i Srebrenici nisu režirali Medlin Olbrajt i Vesli Klark, da se sve to stvarno dogodilo. Deal with it.

Brutalno, neuvijeno suočavanje sa istinom je jedini pravi protivotrov, iako odloženog dejstva, a sve što je Jovanović govorio, zajedno sa Vesnom, Žarkom, Nikolom, Nenadima, Vladanom tek će, na mala vrata, ući u okvir opštih tema za javne političke analize.
Ovakav “in your face” pristup na neki način je započeo Vladimir Popović svojim nastupima u emisiji “Insajder”. Verovatno nehotice, zato što sam i nije političar, Beba je inicijator jednog osvežavajućeg trenda koji, kao što vidimo, ima sve više i više poklonika. U prilog ovome posmatrajmo njegov razvojni put – Popović je od još jednog zalizanog vlasnika marketinške agencije, posle pojavljivanja u “Insajderu”, postao predmet neobične idolatrije. Na mitinzima i konvencijama LDP-a pominjanje njegovog imena izaziva bitlsovsku euforiju, a i mlado i staro stoji u redu za “fotkanje sa Bebom”. Na sajtu za online socijalizaciju “Facebook” postoji i grupa koja se zove “Pokret Vladimir Beba Popović”.

Kako je došlo do ovog zanimljivog preokreta? Mladi, buntovni, progresivni koji žive u razvijenim demokratijama nemaju baš puno razumevanja za dobrostojeće šminkere u lakovanim cipelicama.
Ali…u Srbiji, koja se davi u lažima i pradrevnoj mitologiji onih koji su milioneri a izgledaju kao socijalni slučajevi, oreol može da se osvoji i neuvijenim plasmanom istine, pa je tako, zato što govori neustrašivo i hrabro, Beba pridobio fan – bazu koja je do juče pripadala Koji ili Giletu.

Osvald Špengler je u “Propasti Zapada” napisao kako je moderna izborna borba građanski rat vođen glasačkim listićima, i da su izbori briga i volja da se uredi daleka budućnost.
Ta budućnost, kakvu nudi LDP, za većinu građana i dalje predstavlja suviše gadnu žabu, koja je očigledno prevelika za slavsku, sveže srednjoklasnu, uplašenu, “Kurira” načitanu Srbiju.
Onu Srbiju koja se zenta da će dolaskom Tome izgubiti siguran polupansion u Kušadasiju, kredit za C4, punu korpu u Maksiju ( brojanicu oko ruke će moći da zadrže ).

Ali…ljudi moji, pa dvesta i trideset hiljada je jedan manji grad, grad onih koji na razvoj moderne civilizacije ne gledaju kao na “otimanje i Ratka i Kosova”. Iako su znali da Jovanović trči trku koju ne može da dobije, njegovi poklonici su ipak zaokružili 7., ne da bi “kaznili Borisa” nego da bi pokazali da ih ima, da tek dolaze i da su bitke glasačkim listićima tek počele.

Intimno, ali i javno, za mene ove zime više nema izbora. Prvo, zato što nikad ne glasam za vlast, a drugo, pa niste valjda mislili da ću da se “svetim” Borisu tako što ću da zaokružim Tomu? Anyway, “za Koštinog koalicionog druga nema drugog kruga”.
Na odluku da više ne glasam navele su me, pored važnih, i neke trivijalne stvari:
tekst Ivana Marovića na blogu B92 o tome kako je Tadić uzeo učešće u jednoj od najznačajnijih noći koju je organizovao “Otpor” ( 13.01.2000. ) – prilažući svedočanstvo o Borisovom glasu, koji je čitao imena poginulih pod Miloševićevim režimom, Marović je, u stvari, naveo na razmišljanje “šta se dogodilo sa tim čovekom?”http://blog.b92.net/text/1923/%C5%A0ta%20se%20dogodilo%20pre%20osam%20godina%20i%20za%C5%A1to%20je%20to%20bitno%20danas/


Uz put, tu su i ključne izjave onih koji podržavaju harizmatičnog…

Јелена из групе Зана: "Моје мишљење је да су сваки избори важни, али ови су најбитнији. Борис Тадић је Дорћолац, ишао је у моју основну школу и ја не могу да гласам за другог. Зато гласам за Бориса!" Жика из групе Зана: "Ја нисам ишао у ту основну школу…, али гласаћу за Бориса, јер смо он и ја исто годиште. Председник представља земљу у свету, а он је леп и харизматичан мушкарац, јако је важно да нас такав неко представља."

Мирослав Илић: "Ја сам осведочени хуманиста, имам генетику и искуство, а Бориса знам већ дуже време, знам га приватно, знам како размишља и њега видим и препоручујем као најбољег човека да буде председник ове земље, са овим уставним овлашћењима".

Zbog svega ovoga, glave gore. Ako se plašite Groube, glasajte za Dorćolca koji “zbor kupi, al zboriti ne smije”.
Ja sam preživela i devedesete i Slobu, i potrebno je mnogo više od namrgođenog Nikolića da bih se uplašila. I mnogo više od baršunastog glasa da bih bila impresionirana.

Nisam sa Dorćola, nisam ni uplašena, a ni impresionirana, nego u ime Starog grada i Vračara i Savskog venca i Jima Morissona kratko poručujem “Come on baby, bite my wire. Vidimo se na sledećim izborima!”

DŽENAZA ZA KUSTURICU

„Oprosti Bože Vilisu Brusu za sva sagrešenija voljna koja je počinio na filmu i van njega, noću ili danju... živeo je i umro muški, neka mu je laka ova srpska mokrogorska zemlja.“

Dok pop čita opelo pokojniku odzvanjaju taktovi posmrtnog marša, narikače jecaju. Sledećeg sekunda buldožer brutalno zatrpava jamu kraj koje ožalošćena familija već uveliko plete kolo.Činom sahrane lošeg filma juče je na Mećavniku Emira Kusturice u Mokroj Gori počeo filmski festival „Kustendorf“. Za pokojnika izabran je holivudski hit „Umri muški“, a sa pokopanim sandukom sahranjena su kopije sva četiri dela ovog filma. U povorci koja je prodefilovala ulicama Drvengrada bio je čuveni ruski reditelj Nikita Mihalkov, krstaču sa imenom pokojnika - filma „Die hard“ (ispisano ćirilicom) nosio je Stribor Kusturica, a rolu u popovskoj mantiji odradio je Nele Karajlić.

Blic, 15.01.2008.


I zamislite sad da Robert Redford svečano otvori svoj „Sundance“festival tako što polije kofu govana na kopiju filma „Arizona dream“ Emira Kusturice. Pa se onda, na tradicionalnoj „Vanity fair“ žurci posle dodele Oskara, Rasel Krou popiša na dvd na kojem su „Život je čudo“ ili „Zavet“, a dok to radi Ridli Skot i Tod Hejns navijaju i, već pripiti, dobacuju : „ I nabijem na onu stvar ja i tog masnog Kurcuricu, i onog buljavog Mihalkova i kratkoprstog Koštunicu i njihov bedni festivalčić u dupetu sveta“.

Sad smo to zamislili i shvatamo da ne bi bilo lepo, zar ne? Bilo bi odvratno, zar ne ? Nedostojno i nisko i nimalo duhovito.

U čemu je onda razlika između ovih nemogućih primera, i onog mogućeg, koji se juče odigrao u nezavisnoj državi Mokroj gori, u tzv. „Kustendorfu“- lepom i ne tako malom parčetu Srbije koje je, kao što vidimo, vrlo otuđivo, već nezavisnije od Kosova, u kome njegov vlasnik, nekada poštovan i uspešan filmski reditelj, određuje koji će kanali da se gledaju i kolika će putarina da se plaća.

Pred očima mladih i starih filmadžija, odigrava se sprdačina sa pravoslavnom sahranom, činom koji nas inače ne potresa, osim kad ga upriliče navodni vrli ortodoksi.
Od prominenata tu su i stari antikomunistički profiter Mihalkov, Miloševićev fan Handke i Premijer zvani 11%.

Ovo pagansko orgijanje, zaliveno rakiicama i parama iz budžeta Ministarstva za Kusturu, događa se bez ikakve reakcije Tuck-a ( zvaničnog distributera kompanije Fox ), bez reakcije domaćih filmadžija ( koji znaju koliko je teško snimiti ikakav film, a kamoli blokbaster sa puno efekata ), bez reakcije advokata koji se bave autorskim pravima
( sahranjivati glumca koji je živ je nekakva povreda dostojanstva i nanošenje duševne boli, zar ne? ).
Ako ovaj događaj ( ukop filmskog dela ) uzmemo u razmatranje kao konceptualni rad, ili performans, videćemo da je i tu promašena poenta. Die Hard 4. nije ni najskuplji niti najgledaniji film protekle godine u USA pa samim tim ne simboliše ono što su organizatori na Mokroj gori izmaštali – ovo ostvarenje nije prvi primer za njima omraženi „holivudski način“.Zanimljivo je da je Vilis desničar, koji je želeo da se bori protiv Arapa u Iraku i Avganistanu, što ga ideološki neobično približava Nemanji, koji se tokom ratova u Jugoslaviji ne-činjenjem i ne-osuđivanjem stavio na stranu na kojoj je i dalje.

Nisu bitni reditelji, niti imena filmova. Važna je grozota, zadriglost, pijanost, retrogradnost ove bolesne ideje kojom se ponižava neko ko je ni kriv ni dužan za duševni „šmerc“ koji prati onog ko je organizovao ovaj blam nad blamovima – nije Vilis kriv što „guru sa Mećavnika“ više ne može da vidi ulice svog detinjstva, da oseti "delić atmosfere" koja ga je inspirisala da snimi dobre filmove zbog čije slave i dan danas snima loše, nije ćelavi Brus kriv što kosmati Nemanja neće nikada više moći da prošeta Sarajevom, i što se „nikada više neće vratit u svoj rodni grad“.

Sve ovo sigurno boli, mnogo više nego što iko od nas može da zamisli. Kusturica živi u paklu, okružen toksičnim isparenjima mržnje, i ljudima koji su sramotno breme Srbije.

I zato ovo „art-opelo“ nije održano za jošte živog Brusa Vilisa, već je to bila dženaza za, sinoć zauvek nestalo, dostojanstvo i kredibilitet Emira Kusturice.

*

Na ovu temu, iz prve ruke, odlican tekst

http://sitanvez.mooshema.com/2008/01/22/veliki-bal-kod-sotone/#comment-640

TOTAL REQUEST LIVE

Govor Vladimira Popovića na završnoj Konvenciji LDP

"Iskoristiću prednost koju gost na političkom skupu ima i obratiću vam se, ne vodeći računa o programu ili statutu, stranačkoj disciplini ili socijalno poželjnoj političkoj korektnosti, ali ipak kao glasač LDP-a i na ovim izborima, glasač Čedomira Jovanovića.
Ovi izbori, kao uostalom i politički život u Srbiji, odvijaju se neravnopravno, uz pritiske i pretnje, veštački pokrenute teme, da bi u stvorenoj atmosferi straha bili obesmisljeni i svedeni na nekakve dve, navodno jedine, mogućnosti i nazvani izborom između dva puta.
Rastrčali su se samozvani analitičari, profesionalni simpatizeri, skribomani, blogeri, kolumnisti placenici, spin doktori, istraživači, da nam objašnjavaju izbornu matematiku, procente i logiku praveći od ovih izbora lakrdiju, svesno nas terajući da zaboravimo gde i kako živimo - naročito poslednjih 5 godina.

A živimo u zemljii u kojoj se svakodnevnim kreiranjem afera, trovanjem javnosti kroz plaćene medije, kontrolom istine i zamenom teza, pokušava samo jedno - izbegavanje odgovora na pitanje svih pitanja, odgovora bez koga Srbija ne može da ide dalje.
A to je odgovor na pitanje: Ko stoji iza ubistava Zorana Đinđića i zašto?
Na prvi deo pitanja, odgovorio sam još pre nekoliko godina, nabrojivši svakoga od tih zločinaca pojedinačno. Danas oni to više ne kriju već kristalno jasno, sami daju odgovor i na drugi deo pitanja - zašto su ga ubili.
A ubili su ga da bi izveli puč i preuzeli vlast, da bi Srbiju vratili sa puta na koji je on sa narodom poveo posle 5. oktobra, sa puta u EU i demokratsko društvo, i vratili nas u mrak prošlih vekova, prodajući nas KGB firmama, nudeći u bescenje Putinovim oligarsima, a samo zarad očuvanja ličnih karijera i skrivanja istine o zločinima koje su činili poslednjih 50-ak godina.
Upravo se oko tog ubistva i oko sudskog procesa koji se tim povodom vodi, prelama sve što se danas u Srbiji dešava, uključujući i ove izbore.
Ako i dalje postoje oni koji ne žele da veruju da iza najstrašnijeg zločina, prema ovome narodu, u 21. veku, učinjenog 12. marta 2003, stoje bračni par Koštunica-Radović, uz Ljiljanu Nedeljković, Nikitovića, Tomića, Bulatovića, Jočića, Nalića, Tijanića i to tako što su, zloupotrebivši Vojnu službu bezbednosti, pre svega onaj deo blisko povezan sa jednom od frakcija ruskog KGB-a i uz pomoć ratno-kriminalnog lobija u MUP-u i DB-u, stvorili političku zaštitu kriminalcima, pruživši im institucionalni okvir.
Ako takvih zaista još ima, neka sami pogledaju šta danas rade sa Srbijom Koštunica i njegova banda, gde Srbiju vode, kako se i kome prodaje NIS, kakve poruke šalju demokratskom svetu, ili kako su od ruskog ambasadora stvorili visokog državnog funkcionera. Bez istine o tom ubistvu ne može se ni ići dalje, bez otkrivanja političkih mentora tog ubistva nema demokratizacije Srbije, pa ni demokratskog predsednika.
Zbog toga je nametnutu temu o "najozbiljnijim kandidatima" Nikoliću i Tadiću, smatram lažnom. I zato moj glas ide jedinom kandidatu, koji zna da bez spremnosti da reši političku pozadinu tog ubistva nema demokratskog predsednika - Čedomiru Jovanoviću.
Jer, nema "ozbiljnih kandidata" među onima: od kojih je jedan najavljivao ovaj zločin i tome se radovao i onoga koji je sve učinio da se ovaj zločin zataška i naručioci ne kazne. Ne može biti demokratski kandidat onaj ko je tim ubistvom dobio sve - i stranku i funkciju, moć, uticaj, Zoranove glasove, a sa druge strane je uradio sve da se od tog Zorana distancira.
U čemu je razlika između onoga ko javno kaže da je Zoran bio mafijaš, i kao mafijaš ubijen, I ovoga, pristojnog, čija je "zvanična politika stranke" to isto, samo se to javno ne govori ali se činjenjem dokazuje.
Ne mogu biti ozbiljni kandidati oni, od kojih jedan nema ni jedan razlog da bi se za njega glasalo, a ovaj tzv. demokratski, samo jedan - da se ne bi glasalo za onoga prvog.
I zbog toga glas za demokratsku Srbiju mora da ide zaista jedinom ozbiljnom demokratskom kandidatu - Čedomiru Jovanoviću.
U nedostatku političkih i logičkih argumenata, stvaraju atmosferu straha, plaše narod povratkom nedemokratskih i opasnih snaga, mračnih sila iz 90-ih i na taj način opravdavaju ovaj veštački stvoren izbor između navodno jedina dva puta.
I to radi onaj ko je te snage i vratio u politički život, isti onaj koji je sa tim retrogradnim snagama, krađom, doneo ustav, onaj koji je glasovima Zoranove stranke uz pomoć mračnih sila izglasao rezoluciju kojom je građane Srbije stavio u zatvor. Dok smo na vlasti bili Nataša, Čeda, Vesna, Žarko, Vladan, Nenad, ja... Radikali nisu imali ni 10 %, a DSS ili G17 nisu ni postojali. Zato je na ovim izborima glas za Ćedu i glas za povratak svih koji bi te retrogradne snage vratili na mesto koje i zaslužuju, podjednako efikasno kao što su to radili i tad.
Razlozi zbog kojih se ovakve teme nameću građanima, leže u činjenici da bi ovo stanje političke letargije trebalo da ostane zauvek i da se stalno bira između mraka i tame i kako nikad Čeda, ili neki novi Čeda, ne bi mogao da nastavi tamo gde je Srbija zaustavljena 12. marta. Da se više nikada nikome ne pruži šansa, nego da se završetkom privatizacione pljačke, zacementira sudbina Srbije, koju će voditi deset porodica Miloševićevih tajkuna, ratnih zločinaca, Zoranovih ubica i onih koji su im to oprostili.
Jer da je Čeda imao pravo na normalan, objektivan i istinit razvojni politički put, danas ne bi postajao strah od neizvesnosti, kao ni dileme oko toga koja bi to politika trebalo da pobedi u Srbiji - i to već u prvom krugu.
Ovako, posle 4 godine vladavine tog "demokratskog " kandidata , vratili smo se 10 godina u prošlost , sa restituisanim Miloševićevim društvenim vrednostima, sa uništenom Zoranovom strankom i političkom vizijom, izmesanim društvenim normama koje formiraju mafijaško - tajne službe i njihovi kriminalni mediji u cijem je osnivanju itekako veliku ulogu imao i ovaj tzv. demokratski kandidat. U licemernom društvu kao što je naše, gde se malo pamti i još manje misli, nije teško da ovaj kandidat bude proglašen socijalno poželjnim i da se u njegovu aktivnu podršku uključe mnoga ugledna imena, spremna da traže podršku za svog kandidata.
Bilo bi lepo da nam neko od njih, jasno odgovori - da li traže još jedan mandat da bi se njihov kandidat ponovo izvinjavao mafijašici, Arkanovoj udovici, hapšenoj tokom Sablje zbog pripremanja alibija Zoranovim ubicama,
ili mozda traže još jedan mandat da bi on mogao da nastavi da uz pomoc narko dilera i dalje širi teoriju trećeg metka i tako ruši optužnicu protiv Zoranovih ubica?
Možda traže naše glasove kako bi i narednih 5 godina preko svojih savetnika , a kroz svoje Presove i Kurire, i dalje širio laži o Čedi, LDP-u, Zoranu ili meni ?
Neka jasno kažu da traže podršku za čoveka koji nema političku viziju niti bilo kakve ideje, osim da uništi LDP i svakoga ko je spreman da radi ono što on nije.
Mogao bi jedan od mnogobrojnih pozorisnih direktora, prilikom javne podrske tom kandidatu,da nam kaže - je li to podrška i nerasvetljavanju ubistva vojnika u Topčideru, skrivanju ratnih zločinaca, rušenju presuda od strane suda na čijem čelu njihov kandidat drži Vidu Škero?
Kada ga njegovi savetnici slikaju pored Zoranovog lika ili kada ga neko podržava tvrdeći da je nastavljač Zoranove politike, neka nam kažu je li to podrška još jednom mandatu Tijanića na čelu RTS-a, Jočiću, Mihajlovu, Bulatoviću..
Pošteno bi bilo da borci za ljudska prava i demokratiju, spremni da založe svoj kredibilitet za njihovog kandidata, kažu da li to rade da bi Tadić mogao ponovo da ima razumevanja za nacisitičke tribine na kojima se veliča pokolj u Srebrnici?
Neka neko od onih koji tvrde da je glas njemu, nastavak Zoranove politike, kaže da će i dalje našim parama davati finansijske nagrade Zoranovim ubicama, kako to ovih dana čini njegov ministar pravde, "nagrađujući" jednog od glavnih organizatora tog ubistva- Acu Tomića?
Uostalom, neka otvoreno kažu da li traže glasove građana da bi oni još 5 godina gledali kako njihovog predsednika ponižavaju i ismejavaju, ucenjuju i vređaju ?
A ni sam Tadić ne traži glasove od nas. A i zasto bi tražio glasove od izdajnika, nato plaćenika, narkomana, kriminalaca ili ekstremista , kako nas sve naziva. Ima on dosta glasova za sebe :od Lihtovih do Emira, od Dodika do Rasima, od Tržanke do Čanka, Amfilohija i Ugrice do Žarkovica i Kesića, Miškovića i Cizelja, do Bulatovića i Balinovca.
I zbog svega rečenog, želeo bih kraju da nas sve podsetim, da je Čeda pre 2 godine, uradio nešto, što niko od nas nije smeo ni umeo ili nije želeo ni hteo. Iako se hiljade nas bavilo politikom, na ovaj ili onaj način i bilo nezadovoljno postojećom političkom ponudom, jedini koji je imao dovoljno hrabrosti i političkog instikta da formira stranku i krene, u tada, naizgled, besmisleni rat, bio je upravo on sa malom grupom hrabrih istomišljenika. Za to moraju da dobiju našu ogromnu zahvalnost!
Kada su godinu dana kasnije raspisani izbori, i kada se opet pojavila lažna dilema da li na njih izaći ili ne, da li će to štetiti nekakvom demokratskom bloku i kada je ponovo podmetnuta teza da ta politika nema podršku građana, Čeda je opet, sa grupom najbližih saradnika imao dovoljno hrabrosti i političke intuicije, da pokaže da to nije dilema, već jedini način kako se može i mora boriti za svoju državu, svoje građane i evropsku i demokratsku budućnost ove nesrećne zemlje .
Došli smo do tačke kada oni to više ne mogu da urade sami. Moraju pored naše podrške da dobiju i mnogo više. Naše aktivnije učešće, hrabrost u donošenju odluka, spremnost da u ovoj borbi damo više nego što smo do sada navikli. Samo tako, i samo na taj način ova politika može da postane dovoljno uticajna da bi menjala Srbiju. Zato glasamo za Čedu, do svakog novog procenta, do svakog novog glasača, do novih izbora, do konačne pobede!"

'68. - '08.

Na početku, jedna ispravka. Prethodno smo, brzopleto, pomenuli da je Kronenbergov „Eastern Promises“ jedan od najboljih, ako ne i naj naj film prethodne 2007.
Tokom novogodišnjih praznika demantovao nas je reditelj Todd Haynes i to remek delom „I’m not there“, o životu, ili mogućim životima, Boba Dilana.
Ovo ostvarenje je fantastično uspeo eksperiment, u kojem lik Dilana portretiše nekoliko različitih glumaca i glumica, a da bi se film u potpunosti shvatio ( a ako niste hardkor fan ) potrebna je mala info uvertira, preporučujemo najočigledniju http://en.wikipedia.org/wiki/Bob_Dylan.

Ova 2008. bitna je i zbog velikog jubileja – četrdeset godina je prošlo od 1968., posle koje je moderno društvo ušlo u novu fazu u razvoju civilizacije. O ključnim tačkama šezdeset osme piše novinar Mark Kurlansky u knjizi „1968 – The year that rocked the world“ a mi ćemo vas, svakog meseca, podsećati na važne događaje od pre četiri decenije.

Što se tiče prekookeanskih prilika, navijamo za Obamu. A što se tiče „stare dame“ navijamo za venčanje godine : Karla Bruni plus, od nedavno, naš omiljeni Nikolas Sarkozi.

Da se ne zaboravi, ponavljamo šta je Sarko izjavio na Samitu EU, polovinom prošlog decembra:

"Šta to znači 'otvoriće se pandorina kutija'? To što Evropa odluči da prizna neizbežnu nezavisnost Kosova ne čini nas odgovornim za činjenicu da Srbi i Kosovari ne žele više da žive zajedno. Da li smo mi odgovorni za ono što se dešavalo u Bosni, u Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji? To više ne postoji, ne možemo oživeti maršala Tita. Treba reći, sa tim je završeno. Treba razmišljati o Evropi 2007. i 2020. godine a ne o 1945. o kojoj bi mnogo toga interesantnog trebalo da se kaže".

AGIT POP BOŽIĆNA POSLANICA

Ako on pokuša da zatvori Srbiju, Srbija će eksplodirati.

N. Samardžić, Peščanik 21.12.

Flowers have no power.

Herbert Marcuse