Tuesday, June 27, 2006

IMOR(T)ALISTA ili Ulbek or Ulemek?


Prezirati Mišela Ulbeka stvar je kućnog vaspitanja, kako kod nas tako i u svetu. Ovaj je francuski pisac( inače bivsi psihijatrijski slučaj )u svojim knjigama ismevao i vredjao Islam a u par navrata se negativno izrazio o homoseksualcima i zenskom rodu. Prva dva romana su neubedljivi, autoterapeutski mix Kamija i B.E.Elisa ( na koga se i Ulbek i kolega Begbede lože otvoreno i, čak ako je to uopste moguce, sa nedostatkom mere ). Platforma ( roman broj 3 ) je fenomenalna knjiga, ali mnogi su ga do tada već otpisali. Šteta, jer je najnovije delo „Possibility of an island“ samo nastavak trenda koji je pisac započeo Platformom.( Roman pocinje provokativnim pitanjem koje je upuceno citaocima : Koliko vas je zasluzilo da zivi vecno? )
A kako su duhovito i primetili u današnjem izdanju Village voice-a, samo je Ulbi falio na zabavi koju je Paulina Kael organizovala pre 40 godina, a čija je tema bila obuci-se -kao-bolesna-duša-Evrope...

Džon Apdajk je, u casopisu New Yorker, uspeo da napravi paralelu izmedju Ulbeka i Hju Hefnera i da se frapira nad očiglednim ironijama u novoj knjizi, koje, vec postariji Apdajk naziva rasizmom. O scenama seksa i navodne mizoginije da ne pišemo – blaže su od mnogih koje su u vreme bit literature bile „groundbreaking“ za američke kritičare a sto se tice savremene scene Possibility je i dalje obdanište u odnosu na brutalnost „Američkog psiha“. Politička korektnost postaje dosadna kao ***liv.

Evo jednog od citata koji je zgrozio Apdajka...

Like all very pretty young girls she was basically only good for fucking, and it would have been stupid to employ her for anything else, to see her as anything other than a luxury animal, pampered and spoiled, protected from all cares as from any difficult or painful task so as to be better able to devote herself to her exclusively sexual service.

Link na tekst u Nju Jorkeru:

http://www.newyorker.com/critics/books/articles/060522crbo_books


ADITIV NA PRETHODNI TEKST

Novembar, 2006.

"Mogucnost ostrva" je, koliko god neobicno zvucalo a posle pomenutih kritika, VEOMA emotivan roman. To je jedino sto sme da se napise, a da se izbegne pretencioznost procenjivanja ili prepricavanje. Ono sto je zanimljivo je sledece. Pretposlednja recenica u knjizi glasi - "buducnost je planina", je direktni citat ( ili omaz, ili pozajmica ) poslednje recenice romana GLAMORAMA Breta Istona Elisa, inace jedne od pet omiljenih knjiga M.Ulebeka. Poslednja recenica GLAMORAME je ~ FUTURE IS THAT MOUNTAIN. I to i dalje ne mozete procitati na srpskom jeziku, too bad.

SRPSKA REC




Na nase email adrese svako malo ( glupog li izraza ), stizu prituzbe na navodnu cenzuru koju DB92 sprovodi nad komentarima koje gradjani salju na adrese tzv.VIP bloggera ( manje-vise poznate licnosti koje se pojavljuju kao autori dnevnickih blog formi ). Kao sto i komarci znaju, AGIT-POP laznu avangardu prezire vise od pravog mainstream-a pa se nikada nismo ni bavili fenomenima sa sajta ove radio-TV-internet stanice. Izazvani teorijom o novim malim Vucelama, posetili smo neke od blogova ove medijske kuce koja je nedavno dobila NACIONALNU FREKVENCIJU, a kad tamo jedan od VIPOVACA ( pisac M.Vidojkovic ) poziva svoje citaoce da ga slobodno "napusavaju" ( nazalost, nema homoerotike:-)))Brutalno. Ni traga cenzuri o kojoj posetioci naseg skromnog bloga trube. Kao dokaz, prilazemo komentar koji smo izvukli na osnovu slucajnog uzorka :

Sta je bilo, cenzori?
Piše Anonimus (23 Jun, 2006 - 13:53)

Šta je bilo, cenzori, štite svog malog debilka, on može da "napušava" ljude, jer spada u ekipu izabranih, ali odgovori na to se ne objavljuju, čak i ako nisu outright vulgarni kao prilozi mladog gospodina (a da su uvredljivi, uvredljivi su, i to s pravom)? Ja mislim da je bila greška uopšte nešto i napisati za ovu NGO-ističku simulaciju demokratije (celu tu bagru antiratnih profitera znam intimno s početka devedesetih, i jedva da imam bolje mišljenje o njima nego o radikalima i socijalistima, a vidim i da su uzgojili i dostojne mlade naslednike), jer vaša zaklanjanja iza koncepata moderovanja (koji je i sam vrlo sumnjiv) sasvim očigledno kriju prostu i banalnu cenzuru, isto kao i oni "demokratski" komentari na B92. No, mea culpa, u tako bednom pokušaju simuliranja demokratske javne rasprave jednostavno ne treba sudelovati i davati joj (čak ni anonimni) legitimitet ili dizati statistike, hoću reći, brišem ovaj "bookmark" immediately. E da, mogli bismo za kraj i da se upoznamo: ja sam onaj ko je napisao post "Kakva seljoberija...", a vi ste gomila balkanskih socijalnih i mentalnih slučajeva koji se igraju novinara i blogera u svom incestuoznom pesku u parku i dubokoumno i principijelno pokušavaju da uvode demokratiju putem cenzure. Skraćeno: banda. Ovo ne objavljujte, čak i ako vam genijalno padne na pamet, ovo je samo za vaše, dvestotinjak evrića mesečno vredne okice i zakržljale mozgiće. Over and out.


Navodno, i web-master ali i VIP blogeri mogu da cenzurisu komentare upucene njima, a ocigledno je da MV pusta sve, pa mozemo da vidimo kako razmisljaju i poneki umovi van Matrixa. Zainteresovani? Naravno! Agit-poperi se trude da kao postmoderni anti-Robin Hud pomognu posecenima da budu jos poseceniji, bogatima da budu jos bogatiji i afirmisanima da se vinu u orbite u kojim ce postati nevidljivi za obicnog coveka. I zato, hitro na b92net, pomozite razvoj, i nemojte nas vise maltretirati da vas profesori iz establismenta mrze. Dragi agitpoperi, vi samo niste dovoljno dobro naucili lekciju - nije stvar u cenzuri. Stvar je u umerenoj cenzuri ( Pogledati pod : Slobodan Milosevic i Srpska rec )

Monday, June 26, 2006

IDEMO DALJE!



U dziberskim casopisima, na stranama koje reklamiraju melodijice i fotke za mobilne telefone, situacija se pogorsava. Sve je pocelo skrinsejverima sa likom Ratka, Radovana, P.Pavla i Kostunice da bi se ovaj kvartet zamenio konkretnim - sada vas telefon moze da krasi krajnje jednostavan stejtment kojim cete svima eksplicitno reci ko ste, odakle ste i u sta verujete=VUCJAK SA CRVENOM BERETKOM. Da, isti onaj simbol koji se, kao grozno predskazanje, pojavio na bilbordima pocetkom 2003. godine, uz slogan da je terorizam bolest, a da su ONI lek.

Taj vucjak je simbol zlocinacke organizacije, podjednako kao i crni kukasti krst na crveno-beloj podlozi. Ako niko ne moze da spreci pustanje u promet ovog simbola, da li to znaci da su ONI pobedili? Ili nas lek, koji se sastoji od korumpiranih i presporih sudova, nije adekvatan za TAKVU VRSTU BOLESTI...

Na fotografiji : Samo jedno od mogucih resenja

Thursday, June 22, 2006

VOLTER



Francuski pisac i filozof, Volter, koji je u nekoliko navrata, zbog slobodoumlja, morao da napusti svoju rodnu zemlju, napisao je 1736. godine delo ”Rasprava o toleranciji” koju je kod nas objavila izdavačka kuća, za ovu knjigu veoma simboličnog imena, Utopija.

Evo nekih zanimljivih citata čoveka koji je smatrao da je Crkva najveći protivnik zdravog razuma i da su nauka i oslobođenje uma jedini izlaz za prosvetljenje čovečanstva.

Dakle Volter, pre 270 godina, kaže...

”Što je više različitih crkvi, manje su opasne, mnoštvo ih slabi, bivaju sapete pravednim zakonima koji zabranjuju nasilne skupove,obračune i progone...

Odličan način da se broj manijaka smanji, jeste odricanje od duhovne bolesti u korist razuma koji sporo ali neumoljivo prosvećuje ljude.Razum je blažen,human, podstiče pokajanje,odagnjuje neslogu,učvršćuje vrlinu, čini poželjnim poštovanje zakona više nego što bi sila mogla da ih održava. I zar da se mirno pređe preko podsmeha koji pošteni ljudi danas imaju prema zatucanosti? Taj podsmeh je moćna brana protiv svih krajnosti sektaša.

DA LI SU RIMLJANI BILI TOLERANTNI?

Kod starih Rimljana, od Romula pa do doba kad su se hrišćani sporili sa sveštenicima carstva, nećete naići na primer progona nekog čoveka zbog njegovih ubeđenja. Ciceron je sumnjao u sve, Lukrecije je sve opovrgavao - niko im ništa nije zamerao.Sloboda je bila shvatana toliko široko da Plinije Stariji,prirodnjak, započinje svoju knjigu poricanjem postojanja Boga,napominjući da postoji samo jedno božanstvo – Sunce. Ciceron govoreći o paklu kaže „Čak ni stara budala ne bi u to poverovala“. Juvenal kaže – „ Ni deca u to ne veruju“. U rimskom pozorištu se pevalo Posle smrti nema ničega,ni sama smrt nije ništa (Seneka,Trojanke)
Zaključujemo da ove bezbožne maksime nisu podstakle ni najmanje sukobe. Veliki princip Senata i rimnskog naroda glasio je „Samo bogovima dolikuje da brinu o uvredama koje su im upućene“

U Rimu je postojao hram posvećen egipatskom božansktvu, a a sinagoge su imali od Avgustovog doba i sačuvali su ih sve do danas.Ima li boljeg primera da su Rimljani toleranciju smatrali najsvetijim zakonom ljudskog prava?

Zar će svakom građaninu biti dopušteno da veruje samo u sopstveni razum i da razmišlja onako kako mu taj prosvećeni ili zabludeli razum zapoveda? Trebalo bi da bude tako,pod uslovom da ne remeti red, jer od čoveka ne zavisi da li će verovati ili ne, ali od njega zavisi da li će poštovati običaje svoje otadžbine - i ako biste rekli da je greh ne verovati u veru većine i sami biste optužili rane hrišćane, vaše očeve, i opravdali one koje optužujete da su vas progonili.“

Friday, June 16, 2006

Hvala vam,Lolo i Jurice!




Vlast je,pre svega ostalog, tokom devedesetih azurirala imena ulica i ustanova. Postpetooktobarci su otisli i korak napred, a dva nazad - izgubili smo ulicu koja nas je podsecala na jedan od najsvetlijih datuma istorije ovog grada, 27.mart 1941 . ( Za gadljive, nisu ga cak ni organizovali tadasnji komunisti, vec studenti, SRBI. Staljin, pod cijim je vodjstvom delovalo tadasnjih par stotina clanova komunisticke partije, koliko ih je bilo u Srbiji, i dalje je bio u saveznistvu sa Hitlerom. Naredjenje iz Moskve bilo je da clanovi KP ne izlaze na ulicu, sto su oni, u velikoj meri i poslusali. Demonstranti, studenti i gradjani, nosili su fotke kralja i tadasnjeg patrijarha, a parole su govorile o tome da "Nije Srbin Bugarin", tj. da nismo pi**ke da se tek tako pokorimo Rajhu ! )
Upravo je 27.mart idealan za nacionaliste, s obzirom da moze da bude adut za dokusurivanje "omrazenih Hrvata" - secamo se da je Zagreb pripadnike DARK SIDE OF THE FORCE docekao zastavicama i odusevljenjem.
Prema tome, brisanjem imena ulice izgubili su mnogi. I mi koji se divimo NOB-u, ali i oni koji vole da srbuju.

A medju tim grozzzzniiiimmm komunistima pred rat, a i tokom njega, istakao se Lola Ribar, ratnik i intelektualac, ex-YU Che Gevara. Casno je poginuo, pod sumnjivim okolnostima, na Glamockom polju, 1943. U tom ratu, koji su partizani vodili protiv NACISTA!!! i njihovih saradnika, zivot je izgubio i njegov mladji brat Jurica.

Onda se neko setio da re-promeni ime skole koja je nosila njihova imena, u Kralj Petar I.

Ali, ima jos onih koji ne misle da je to bilo najbolje resenje. Evo i fotke snimljene danas ispred nase skole!

PS : Zasto ne promenimo ime parka Kalemegdan? To zvuci tako turski!!! Uzas...

Na fotografiji - Lola Ribar

Wednesday, June 14, 2006

IMAGINE




Preporucujemo sajt www.zamislisrbiju.org. Teme na forumima su jako dobre ( ne deluje da je pod jakom cenzurom kao DB92 ), a ni tekstovi ne zaostaju.

Prenosimo deo reagovanja Petra Lukovica na drugi deo teksta o Latinki Perovic
( o kome smo pisali na ovom blogu malo ispod ),a u kome autor,neverovatno, poredi kontroverze koje okruzuju drugagricu Perovic i Dobricu Cosica!!!

Dakle, citiramo Lukovica, ako je copyrighted neko ce nam vec pripretiti...


063. Posebno me je uveselilo otkriće Zorana Ćirjakovića da su Ćosićeve «ambicije legitimisane literarnim darom». Kalemar, Titov prijatelj (plovio godinama na «Galebu»), u vreme događanja naroda 1989. s naslovne strane «Politike» poručio je: «Milošević je od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše učinio za srpski narod. Njegova generalna nacionalna politička stratetigija i taktika, smatram da je realistična i dobro usmerena». Umeo da iznenadi kriptičnom jasnoćom izražavanja: «Neprijatelji Srba su Srbe učinili Srbima. A sad Srbi ne treba da budu samo Srbi» («Politika», jul 1991), voleo pošalice («Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti. Ona su naš početni intelektualni kapital»). U trenucima nacionalnog opuštanja Ćosić je intenzivno ramišljao o nesrbima u Srbiji: «Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se ne Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobode na njihovoj zemlji» (iz knjige «Promene», izdavač «Dnevnik», Novi Sad, avgust 1992, strana 176). Nepismeni Dobrica na čijim knjigama, u smenama, radi po nekoliko hiljada ljudi ne bi li u red doveli padeže u sklad s vremenima, posebno je sa svojim «literarnim darom» (Ćirjaković) zanimljiv u trenucima kad junaci njegovih knjiga vode ljubav: na ormaru je obavezno dunja koja predstavlja moćni srpski afrodizijak. Kad dunja padne s ormara i počne da se kotrlja – eto nama neme slike o srpskoj polnoj moći u obliku dunje! Ćosić je to! Jebačina može da počne!

048. Zagledan u Ćosićevu bujnu kosu i ne primetim da mi se dunja otkotrljala spram Dobričine političke karijere koju Ćirjaković precizno ne pominje: nigde ni reči da je Radovan Karadžić njegov izbor, nigde ni reči da je pre rata u Bosni ćakulao telefonom i izdavao SDS upustva šta i kako razarati, ubijati i elimisati, nigde ni reči kako je Dobrica – jednostavno – eklatantni ratni zločinac jer je uspešno, intelektualnim kapitalom neobrazovanog gedže, Srbe uverio da u miru gube sve ono što u ratu dobijaju, čime im je dao neophodan akademaki zamajac da mu poveruju u sve što je pričao: o Velikoj Srbiji, o Miloševiću kao spasitelju, o ratu kao jedinom izlazu. Važno je samo Ćirjakoviću da izjednači Latinku i Dobricu: iza kalemera – reke krvi, zločini, genocid, etnička čišćenja; iza Latinke – biblioteka, knjige, eseji, naučni radovi. Sve ono o čemu Dobrica može samo da sanja. I oni isti? Ćirjakoviću, ne seri!

Monday, June 12, 2006

Morate imati nadu, kaze Toni Kushner





NEKI DRAMATURZI ŽELE DA PROMENE SVET. DRUGI ŽELE REVOLUCIJU TEATRA. TONI KUŠNER JE RETKOST NAD RETKOSTIMA – PISAC KOJI JE OBEĆAO DA ĆE UČINITI I JEDNO I DRUGO.

NEW YORK TIMES

A u vezi sa prethodna dva teksta citiramo dramskog pisca Tonija Kušnera ( vidi pod „Angels in America“, ili scenario za film „Minhen“ ) o kome ćemo svakako pisati opširnije u narednim postovima.

Kušner u svojoj oceni stanja američke umetnosti danas, primećuje i neke stvari koje su sasvim primenjive i na Sada i Ovde.

- „Ono što se nekad zvalo liberalno, sada se naziva radikalnim, ono što je bilo radikalno naziva se suludim, ono što je bilo reakcionarno sada je umereno, a ono što je nekada bilo van pameti sada nazivamo solidnim konzervativnim razmišljanjem“.
- „Morate imati nadu. Neodgovorno je davati lažnu nadu, za šta mislim da su mnogi dramski pisci veoma krivi. Ali, takođe smatram i da je neodgovorno isključivo biti nihilista za šta su upravo krivi mnogi pisci mlađi od mene. Ne verujem da treba da se trudite i pišete drame ako nemate nikakve nade u sebi“
- Ono što sam primetio u reakciji publike je velika glad za političkim pitanjima i političkim diskusijama. Tako sam se uvek pitao-Da li Amerikanci ne vole politiku, ili kod nas politički teatar ne radi kako treba?


Pa Toni, šta da se radi?

Ne možete da ostanete neopredeljeni. Fundamentalno pitanje je – Da li istorija oblikuje nas ili mi pravimo istoriju? Ponovo sam čitao Marksa, i cela tradicija socijalističke borbe se sastoji u osvrtu na ranije hipoteze u okviru kojih će se formirati sadašnji revolucionarni model. Mislim da bi sada trebalo da prestanemo sa tim.

Kao umetnik, morate biti zanimljivi i hrabri i da pišete stvari koje šokiraju. Ali morate imati i nadu, inače vam neće poverovati. Šok je deo umetnosti, a umetnost koja je ugodna nije baš mnogo zanimljiva.

Na fotografiji - Tony K. prima nagradu Emmy

Sunday, June 11, 2006

Handke




Dobili smo email od nepoznatog sendera...

"Kakvi su vasi stavovi o slucaju Handke? "

U Evropi se, sasvim legitimno, već godinama, Trijumf volje Leni fon Rifenstal prikazuje kao dokumentarni film izuzetne umetničke vrednosti i inovativne estetike.
( Da ne pominjemo i Gran Pri na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. ) U trenutku kad je abolirana Leni ( koja je svoje ucestvovanje u propagandi Nacizma pravdala prvo naivnošću pa potom demencijom senilis ) cela prica o Piteru H. je postala stvar dnevnopolitičkih poena, a ne principa po kojima Evropa funkcionise.

Što se tiče ovdašnjih čuvara političke korektnosti, poruka je da bi od ovog trenutka mogli da prestanu da se slikaju za Gloriju! Evo i objašnjenja u kakvoj je to vezi sa Handkeom - na naslovnoj strani ovonedeljnog broja je Ivana Žigon, koja se za Slobinog života, a i tokom smrta, izuzetno istakla, kako čuvanjem mostova, tako i potresnim recitovanjem potresne recitacije potresnog imena "Prkosna pesma". A pre dva broja, na naslovnici strani istog magazina = Ceca. Za zaboravne, muž joj je bio prvoklasni ratni zločinac, a bila je i hapšena u najlepšem periodu novije serbske istorije nepravedno nazvanom "Sablja" umesto "Raj".

Pitamo se šta je Handke gori od Cece i Žige? A kažu da je i malo bolji umetnik.
Ko je principijelan, nek zavrsi sa davanjem izjava i fotkica za ovakve magazine, ako mu već toliko smetaju ratni huškači. Ili doslednost mozda balansira na tankoj liniji izmedju onoga sto nekom koristi u odredjenom trenutku. Providno, ko spavaćica francuske sobarice.




Na fotografiji - Leni von Rifenstal u akciji

WHILE FASHION SPEEDS UP,CULTURE SLOWS DOWN!



POZORIŠTE i POLITIKA

Ne pada mi na pamet da komentarišem ili kritikujem tekst Milene Marković „Brod za lutke“, čijem sam premijernom izvodjenju prisustvovala u ponedeljak, 07.06. To neću raditi prvenstveno zato što nisam kritičar, te bi svaki pokušaj bio shvacen kao nespretni amaterizam pisca fikcije.

Dakle, niko nije rekao da je dramski tekst loš. On je hermetičan, na momente veoma potresan a sve u svemu krajnje, krajnje privatan.

U ovom slučaju, tema za razmišljanje je odnos između vlastodržaca i njihovih pozorišta.

Jugoslovenskog dramsko pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. dramom „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice a u prvom redu je sedeo JB Tito & co. Legenda kaže da je pred samo dizanje zavese tekst malo prepravljan da bi još više odgovarao tekovinama NOB-a, od cijih smo se podviga upravo oporavljali...( Ovaj komentar nije ni cinican niti ironican )

Četrdesetak godina kasnije, atmosfera na ovoj sceni je slična a drugačija

„Ako je, kako kaze Siler,”helenska tragedija vaspitavala grcki narod”, tako su drame koje je,osamdesetih na scenu postavljao popularni JDP, umnogome uticale na oblikovanje odredjenog intelektualnog diskursa u kome su se formirali stavovi elitnog dela gradjanstva dakle,pozorisnih posetilaca. Sredinom osamdesetih, oformljen je interesantan I plodotvoran tim saradnika na čelu sa Dobricom Cosicem,omiljenim srpskim romanopiscem,kolokvijalno prozvanim “otac nacije “ po cijem su “Vremenu smrti “ uradjene dve predstave “ Valjevska bolnica “ u reziji Arse Jovanovica I “ Kolubarska bitka “,reditelja Dejana Mijaca. Dramatizaciju za obe postavke uradio je Borislav Mihajlovic - Mihiz.

Osvetljavanje odredjenih kapitalnih datuma srpske istorije prijalo je publici koja se sa ovom problematikom do sada retko suocavala. (Interesantna anegdota
je da je u sceni kada glumac u ulozi vojvode Misica prvi put stupa na scenu
I kaze : “Pomoz bog,junaci !, cela sala otpozdravljala sa “ Bog ti pomogao,junace*


( *SCENA broj 6,nov/dec 1998. , Aleksandra Jovicevic, tekst : O nemogucnosti politickog pozorista u Jugoslaviji )

1990. na sceni JDP-a gostovalo je i Krusevacko pozoriste, sa predstavom “Golubnjaca-” tekstom koji je par godina ranije izazvao ogroman broj skandala u pozorisnoj javnosti. Ovu dramu je, povodom otvaranja omladinske scene decijeg pozorista Bosko Buha”, 1981. napisao Jovan Radulovic a” Buha” je, zbog delikatnosti teme kojom se bavila
( neravnopravni polozaj Srba u Dalmatinskoj zagori, secanje na ustaski genocid Itd .) odbila tekst pa je Golubnjaca postavljena na scenu Srpskog
narodnog pozorista u Novom Sadu. Kritike su bile stidljive a partijsko rukovodstvo
je munjevito reagovalo: “ U funkciji nacionalne konfrontacije, pod jos nerazvijenim dimom tamjana sa ovog slavlja se decak Srbin sadisticki, sa uzasnom mrznjom, bije do klanja decaka Hrvata pred jamom u koju su dvadeset godina ranije ustase bacale zaklane Srbe. A iz svega sledi I zakljucak : razdor zapocet ustaskim klanjima traje do dan danas,laz je vera u jedinstvo,jedina konstanta je mrznja,nju ne mogu odstraniti ni vreme ni vaspitaci u skoli,ni prvoborac ni komunisti” ( podrska partijskom rukovodstvu od J.Dj.M. )

Kasnije je” Golubnjaca “ je prebacena u alternativni prostor, Veliku salu Studentskog kulturnog centra a politicki dogadjaji sa pocetka devedesetih omogucili su da ovaj tekst postane rado igran.

Prva drama izrazitog kvaliteta I snage , koji je davalo “dijagnozu” zla u kome smo se nalazili ali I katarzicnu mogucnost sagledavanja stvari iz pravog rakursa, ne dolazi nam iz drzave najvise upletene u sukobe na Balkanu tokom devedesetih, dakle iz Srbije, vec iz zemlje koja je od svojih sukoba bila jos nekoliko godina daleko- bivse jugoslovenske republike Makedonije. U pitanju je “ Bure baruta “ Dejana Dukovskog. Bolje poznavaoce makedonske tradicije dramskog teksta ova cinjenica nije iznenadila iako je “Bure baruta “ bio prvi tekst jednog makedonskog autora u poslednjih 50 godina na sceni JDP-a. Na press konferenciiji povodom premijere,odrzanoj u martu 1995. iz teksta drame je izdvojena recenica : “Sve sto je u svetu incident, kod nas je sistem” .a vece premijere je proslo nezapamceno - publika je na nogama, ovacijama I desetominutnim aplauzom pozdravila mozda najdarovitiji glumacki ansambl koji se u ovom periodu pojavio na domacim scenama.

Srpski su se dramski pisci aktivirali onda kada je sve već bilo gotovo, a o tome govori Mirjana Miočinović, u intervjuu za časopis Scena, dajući svoje vidjenje pozorišta u vreme ratnih sukoba-

“ I imam li na umu institucionalna pozorista, tu nije bilo predstave koja bi bilo subverzivna u odnosu na politicki kontekst ( izuzetak su,koliko znam, komadi Vladimira Arsenijevića, Biljane Srbljanovic, Gorana Markovića ali su se oni pojavili sasvim post festum u odnosu na pocetne,presudne dogadjaje I kao takvi me vise nisu zanimali ).”

Komad “Tamna je noc” Aleksandra Popovića postavljen je se pre svih
navedenih ali je njegovo izvodjenje bilo je rezervisano za “Kult Teatar “ a ne za
neku od ”jačih” pozorisnih institucija. I sam Popovic je,u jednom om od svojih poslednjih intervjua pomenuo “istorijsku distancu” kao uslov za pisanje kvalitetnih dela sa jakom drustveno-politickom tezom .
“ Bas ovih dana sam 3-4 puta gledao kasetu o devetomartovskim demonstracijama.Neverovatno je kako to sve izgleda drugacije nego onda…Distanca treba…Ako sam ja mnogo ljut na kuma,treba prvo ljutnja da prodje a tek onda da pisem kumu.Kad me prodje,mozda ce ljutnja da mi izgleda kao da se Rile I Gile jure po cirkusu Adria”

( Ovaj Popovicev citat dobro korespondira sa recenicom iz filma "Crimes and Misdemeanors" Vudija Alena u kojoj se kaze da je komedija "Tragedija plus vreme"...


E sad, kakve sve ovo veze ima sa recentnom premijerom?

Pokušaj da se nešto ili neko proglašava za subverzivno, revolucionarno, pankerski, ide-svima-uz-qrac itd. je upravo najveća intelektualna zamka koju ovaj sistem postavlja.Benignost koja se plasira kao ”opasna umetnost”, zapravo pogoduje onome što se na engleskom definiše kao CORRUPTING FORCE svake vlasti. U Sali su bili Gradonačelnik, sve moguće budže koje se u ovom gradu bave kulturom a u prvom redu, na centralnom mestu - lični trener, stilista, najbolji drug i supruga Predsednika republike.Dakle, VIP. Zar ne bi bilo divno da mladi umetnik iskoristi ovakvu priliku i sruci im sve u lice? In-yer-face, o cemu toliko kukaju da nam fali.

Da je sreće, celo ovo društvance ne bi posle premijere odperjalo u Pane e vino i između karpaća i rižota Kazimir, a pre profiterola mudro kukalo nad nadasvetragičnom sudbinom autorke i njenim mračnim unutrašnjim svetom.( Izvinjavamo se onima koji su posle premijere otisli u Zaplet !) Da je sreće, društvance koje ODLUČUJE bi se zapitalo nad sobom, zemljom u kojoj žive i koju vode, i time šta nije u redu na planu kulturne politike? Mozda bi sa scene neko trebalo da im poruci da MI ZNAMO sta oni rade, kako jedni drugima namestaju poslove, organizuju konkurse, pobede na Festivalima, i kako time demotivisu svakoga ko nije sa njima da bilo sta i pokusa! Ali, da bi se ova poruka prenela, dotirana pozorišta bi morala da postavljaju na repertoar STVARNO ZAJEBANE drame, ne one koji će, pod oblandom kontroverznog, samo dodatno UŠUŠKAVATI ELITU TRANZICIJE. Dakle, dajte nam direktna i neprijatna pitanja, i to ne za pet godina. Nego sad! Ili, da ih ne vozbudimo preterano? Oni moraju da sanjaju lepe snove dok vode državu i daju lovu upravo onima koji čuvaju njihov miran san...

Na fotografiji - Teodor Drajzer

Friday, June 09, 2006

OBAVEZNA POSETA!!!



http://www.gay-serbia.com/price/2006/06-05-10-dekadencija/index.jsp?aid=2332

Preporucujemo uvodni i sve ostale tekstove Dusana Maljkovica o dekadenciji i literaturi ( link je gorenaveden).

Na fotografiji Oscar Wilde