SAJKO KILER, KESKESE?

Najbizarniji detalj u vezi sa danas osuđenim ubicom iz moskovskog parka Bitsa Aleksandrom Pičuškinom, koji je ubio najmanje četrdeset i osmoro ljudi, je priča o uzroku njegovog ludila.
Naime, najbliža familija tvrdi da je Aleksandra, kada je imao četiri godine, u glavu udarila ljuljaška, posle čega je on počeo čudno da se ponaša.

Tokom suđenja hladan kao špricer, Pičuškin je izjavio da se ne kaje, da se tokom serije ubistava osećao „kao bog“ ( bukvalno, ne figurativno ), i da bi nastavio da ubija samo da ga nisu uhvatili.

Dobio je doživotnu, očekujemo holivudski film pod nazivom „Chessboard murderer“ ( kako su ga prozvali u Rusiji ), a predlažemo i prvi kadar:

Moskva, 1978.

Park u šumi. Ljuljaška u slow-motion-u. I tako dalje.

ŠEĆERKO

Mark Cukerberg je rođen istoga dana kada i Dante, Tuđman, Džordž Lukas, Kejt Blanšet i Dejvid Birn. Pogađate, u pitanju je 14.maj, ali se mlađani Mark ispilio pre samo 23 godinice.
Ko je taj?

Cukerberg je izmislio omiljeni interplanetarni sajt za online socijalizaciju, Facebook.
F.B. je sofisticirana, manje naporna verzija MySpace i najbolja Internet stvar koja nam se dogodila, još od You Tube.
Iako tek na listi „pretendenata na listu“ Vanity Fair New Establishment 100, Mark je veoma blizak sa, prema istom spisku, najuticajnijim čovekom na svetu, Rupertom Merdokom. ( Čija kćerka Elizabeta takođe ima Facebook profil ).

Kada se bude prodavao, Facebook bi mogao da vredi i 15 biliona USD, a dvadeset i tri mu je godina tek.

Evo ga na slici, vredno radi.

Ako se priključite na Facebook.com, osnivača možete naći pod imenom MARK ZUKERBERG i sprijateljiti se sa njim, sad dok je vreme.
A osnivače Agit Popa možete naći na istom www mestu, pod imenom Jelena Djurovic.

CORAX, MAGAZIN EKONOMIST

PAYA

KO JE ZABORAVIO NA OVAJ SJAJNI STRIP "KOSMOPLOVACA ", EVO PODSETNIKA U KIŠNO JUTRO:

http://www.crsn.com/studiostrip/paja2/

ŠIPKA

Obećali smo sebi da nećemo komentarisati javno, ali šta se mora, nije teško.

Za razliku od prethodne godine kada smo bili totally addicted to Veliki brat, i učestvovali u uspešnoj misiji „LJUBA JE OD LJUBAV“, najnoviji ukućani nas ne inspirišu dovoljno.
Ponekad se gleda tzv.“izbacivanje“ i to je to.

Ipak, ima verbalnih ispada koji vas, dok radite nešto potpuno drugo, primoraju da se zakucate ispred TV-a.
Takav je onaj koji je isplasirala „uvažena gospođica Suzana“, to je ona sa kikicama što, za biznis i pležr, pribija polni organ uz šipku u zadimljenim klubovima na periferiji.
E sad, nju muva izvesni Elmir, iz Gračanice kod Tuzle, aktivista organizacije za rad sa decom sa specijalnim potrebama.
Po mom mišljenju, Elmir je daleko bolji frajer nego što je Suzi riba.
Problem je što Suzi neće da se smuva sa Elmirom jer je, kako sama formuliše, „verski nastrojena“, a đuvegija je musliman.
Ostale drugarice u Kući klimaju glavama, one je razumeju i podržavaju...Suzi kaže da kad god zgreši ode u crkvu da se pomoli. ( Crkve valjda rade i noću i rano ujutru? Da? Ne? Ne znam, pitam ).
Suzi uvuče dim, pa nastavi, "ako se ona i Elmir vežu, kako bi ona mogla da se uda u crkvi koja nije njena?"
Drugarica joj objašnjava da ne mora da se venča u crkvi.
„Dobro“, završava Suzy zabrinuto, „ali šta kad dođu deca...( i sad highlight ) ŠTA ĆU JA ONDA SA TOM DECOM?“

Yeboteeeeee.

O tome koliko je strašna pravoslavna džamahirizacija Srbije pisali smo u raznim tekstovima, i znamo da vam se svima gade silikoni između kojih vise zlatne krstače, i crna udovica kojoj su veštačka usta puna Hrista a kuća puna pokradenih stvari od nevinih ljudi, ali aman bre, "šta će sa TOM decom?"

Pa da ih rastrgne na komade, ko Medeja? Ili da ih da da se počupaju na konjske repove, kao u narodnim junačkim. Zašto? Zato što im je otac DRUGE VERE.

Ovde moram da stanem, jer ću popizdeti a ako popizdim staviću fotke dva zgodna muškarca, Vetona Ešljanija i Vetona Suroia, na ovaj blog. I onda će me neko ubiti, i neće više biti vašeg Agit Popa.

CELEBRITY?

Još jedan od sajtova koji OBAVEZNO morate posetiti je http://www.alisonjackson.com/

Alison je fotograf kinja koja se poigrava sa svetskom opsesijom poznatim ličnostima - ona nalazi njihove savršene dvojnike i stavlja ih u nemoguće situacije, koje uznemiruju posmatrača ali navode i na dalje gledanje.

Na fotografijama Alison Džekson: to nisu oni. A znamo da bi ste voleli da jesu!

HAPPY IS GAY

Posle otkrovenja koje nam je ponudila mama Hari Poter Harija, Džej Kej Rouling, da je Albus Damlbdor actually gay, Radar magazin je brže-bolje ponudio listu svih fikcionalnih homo junaka.

Tu su Vili Vonka ( no shit ! ) ali i gayest of them all, Samwise Gamgee iz Lord of the Rings : „The homo Hobbit love is so blatant that the only question is who's the top and who's the bottom (for our money, we'd go with Samwise as bottom—after all, he's the one who cooked, cleaned, kept watch, and carried all the supplies).”

Pogledajte celu bratiju na

http://www.radarmagazine.com/features/2007/10/fairy_tales.php

ROK

NEODBAČEN

Tata jednog od naših omiljenih kritičara, Aleksandra Radivojevića, je Miša. Miša je poslednji bastion umetničkog integriteta u Srbiji. Svi treba da budemo Miša ili kao Miša. Evo šta nam poručuje ( iz intervjua koji je dao Blicu i Saši Radojeviću ):


"...tajna je: kako da jeftino napravite mali opaki subverzivni film. To je majstorska stvar koju znam i moram da je kažem. Ne mogu da umrem s tim. Nisam jedini koji to zna, ali ja sam osetio potrebu da to trajno prenosim deci. Da ne budu bespomoćni u situaciji gde nikad neće biti novca za kulturu, a ima toliko darovitih ljudi.
*
Nekad društvo ne može da napreduje ako se osloni na najbolje, nego na prosečnima izgradi to nešto. Jer, najbolji se odupiru, ne daju se za opštu stvar, previše su individualno nastrojeni. Najbolji su oni koji imaju smisao za humor na vlastiti račun. Ljudi koji imaju ozbiljna iskustva, ozbiljna znanja, koji ne dramatizuju svoj problem i koji su spremni svakog trenutka da se povuku. Takve ne žele i to je proces o kojem sam govorio u filmu "Odbačen". Naravno, to nije preterano širok uzorak, to je uzorak od jedan odsto, ali to je najdragoceniji uzorak. Takvi se likvidiraju. Zašto? Oni su neprijatni svedoci, ne u nekom kriminalnom smislu, ljudi koji će zapamtiti kako ste nečasno vodili narod, pa će vas pozvati na odgovornost. Ne. Ne možete da radite svinjarije na teritoriji na kojoj se povremeno susretnete s pogledom takvih ljudi. "

Film ODBAČEN je, zaslugom Tucka, već u bioskopima.

INVAZIJA ZLATNOG KRSTA

Često maćeha, tek ponekad majka, savremena umetnost može da bude najzanimljivija i najdosadnija, ali nikad srednje žalosna.
Utisak, kad se nađemo pred (zlo)delom je da ili radi ili ne radi. Zadržavate se dok traje ceo video, koliko god da je to, ili odlazite posle pete sekunde. Proverite ime umetnika ili krenete ka sledećoj prostoriji.
Ove godine, Agit Pop tim je posetio Bijenale u Veneciji ali i Oktobarski salon u Beogradu, i nudimo vam naše impresije.

Prvo- Oktobarski salon:

O selektoru, konceptu i umetnicima možete se informisati na www.oktobarskisalon.org
a mi želimo da pomenemo nekoliko radova izloženih u najboljem gradskom prostoru– bivšem Turskom kupatilu, u ulici Dušanovoj, na Dorćolu.

Počinjemo sa Ivanom Zupancom, čije fotografije vise sa tavanice a put vas
vodi „kroz“ njih, što je jako dobar način kojim se posmatrač tera da obrati pažnju izloženo. U pitanju je serija inspirisana invazijom zlatnog krsta ,onog na hramu Sv. Save.
O Zupancu i krstovima smo već pisali, kada je deo ove postavke bio izložen u SKC-u, ali je sada rad dopunjen i unutrašnjošću Hrama, građevinskim radovima koji se tamo odvijaju, i načinom prezentacije koji je invazivan skoro kao Krst koji mu je tema.
http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/03/mit-i-ironija.html

Naravno, problem sa kojim se susreću stranci koji posmatraju ovo delo je razumevanje svih njegovih slojeva – novopečenost pravoslavlja u Srba, samoubistvo autora krsta vajara Mitrića, zatim Vračar kao mesto na kome je Hram ali i kao najprestižnija, najnovoburžoaskija opština u Srbiji, epicentar glasačkog tela dobitnika tranzicije, odvratno koncipiran plato oko Hrama koji izgleda kao šetalište u Vrnjačkoj Banji itd. Dakle, jedan mali tekst na engleskom, koji bi isao uz rad, i super.

Drugi predstavnik Beograda u Kupatilu je urbana maskota, Nenad Racković, koji daje svoju verziju spavaće sobe, u, kako smo mi to videli, brutalnijem omažu krevetu Trejsi Emin.

U Džonijevoj sobi nema sedenja ni ležanja, jer sa svake strane vrebaju šiljci i bajoneti. Džonijeva soba je Džoni. Za neke nategnuta i pretenciozna, drugima autentična– možda i najbolje prikazuje jedinog umetnika koga je srpski art establišment, sastavljen od nedovoljno hrabrih i fondo-ugodnih persona, prihvatio iako deluje kao demon iz noćne more svakog malograđanina.

Da li je usamljena ekcesnost Rackovića, čiji je stav od početka bio da i on sam treba da bude umetničko delo, dakle da li njegov izuzetak samo potvrđuje impotentnu bezopasnost domaće scene?
Jer se jedino Džoni, od svih svojih kolega, možda neće lepo ponašati na prijemu u nekoj ambasadi, dok svi ostali hoće, zato što bi sutra i sami voleli da postanu ambasadori.

Od stranih autora, molimo da obratite pažnju na Korejske umetnike, koji su zastupljeni sa nekoliko radova od kojih najbolje mesto u kupatilu svakako ima dekorativna i poremećena grnčarija i plastično- realni zatvorenici. *

*Pišemo ovako neprecizno jer ni na jednom sajtu ne može da se nađe ime umetnika spojeno sa njegovim-njenim delom. Kataloga takođe nema.

Fascinantan je i video Renate Poljak, o spomeniku žrtvama Holokausta u Berlinu kao i poetično osvetljeno selo Anite Rubiku.

U sledećem tekstu, Venecija.

KOMŠIJE ĆE DA ME BIJU

Salonski kaluđer Nikolaj Velimirović, koga je udruženje povlašćenih građana koje se naziva SPC, inaugurisalo u svetitelja pisao je somnabulije o evropskim vrednostima, i tzv. Židovima:

„То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и каптализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова Ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.“

Nikolaj je 1935. godine na Kolarčevom univerzitetu držao predavanje o Svetom Savi u kome je utvrdio da je veliku ideju jevanđeoskog nacionalizma Svetog Save - dakle svetosavsku ideju, jedini uspeo da shvati vođa nemačkog naroda Adolf Hilter, kome u istom predavanju na dva mesta odaje najviše poštovanje:

"U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi, koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve rezultat nekog "progresa"... Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam i evo u dvadesetom veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi medu svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji".

U vidovdanskom govoru u manastiru Ravanica 1939., vladika ostaje na istom,

naci -šik, kursu te izjavljuje kako su "Srbi po krvi Arijevci".

Boravak u povlašćenom departmanu Dahaua, doneo je, za kasnije neophodni, „disidentski“ status a važno je pomenuti i Nikolajev stav o čistoći i higijeni na kojem bi mu pozavideo i večito musavi Pit Doerti:

"Revnost za čistoćom postala je manijom za čistoćom. No nažalost, i ovde je Čivutin umešan... Vodovod, vodovod, vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće! I svi klonuše od umora perući se i čisteći se spolja..."

Kakvi sveci, takav mind-frame nacije, takva i higijena, tako i miriše u GSP-u.

Juče je obeležena tužna desetogodišnjica smrtnog premlaćivanja dečaka Dušana Jovanovića ( koji je bio Rom ), a znamo i šta se prethodnih nedelja događalo u Novom Sadu i u vezi sa.

Homofobija, ksenofobija i sve vrste zaziranja od nesrpskog, nepravoslavnog, ne "na ić" svoj koren imaju kako u medijima tako i u duboko ukorenjenim stereotipima.

Upravo o ovom fenomenu govori odličan dokumentarac “Komšije” snimljen u produkciji DTI www.dti.org.yu

autorsko delo Vesne Simić a u režiji Marka Popovića.

Koncept filma ( za koji se nadamo da će uskoro biti prikazan na nekoj od televizija ) bazira se na intervjuisanju “običnog sveta” na ulicama Srbije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Kosova, Makedonije gde se od sagovornika zahteva da kažu šta misle o pripadnicima svoje nacije, ali i o komšiluku.
Na trenutke komičan, u suštini zabrinjavajući, film je zapravo dijagnoza samozavaravanja u kojem žive narodi na Balkanu, o veličini, pameti, poštenju, hrabrosti i talentu sunarodnika, i potpunom omalovažavanju građana okolnih država.

U dokumentarcu se pojavljuju i promintenti psiholozi i sociolozi, ali i političari Vasil Tupurkovski i Azem Vlasi, koji možda i ponajbolje sagledavaju korene mržnje na teritoriji bivše SFRJ.

Zanimljiv deo je i onaj u kome se gledaocima objašnjava i put “od ogovaranja do holokausta”, što nas vraća na početak priče – ako smo antisemitu proglasili za sveca, šta očekujemo od sebe? A šta od svojih komšija?

NA FOTOGRAFIJAMA :

1. Jevreji u nemačkom zarobljeništvu

2. Velimirović u nemačkom zarobljeništvu ( kako vidimo, odlično uhranjen )

3. Vel. sa četnikom Đujićem, 1945.

PROTIV BRUKE

Ako vam se ne dopada skandalozni zaštitni znak za Pesmu Evrovizije 2008., evo adrese gde se može potpisati peticija protiv:


http://www.petitiononline.com/esc2008s/petition.html

ŠVARCI

Termini “mama i tata”, kao i “muž i žena” efikasno su zabranjene u kalifornijskim školama zakonom koji je potpisao guverner Kalifornije Arnold Švarceneger.

Švarceneger je svojim potpisom takođe naredio državnim školama da omoguće dečacima da koriste ženske toalete i svlačionice i obrnuto, ukoliko oni to žele.

“Šokirani smo i užasnuti jer je guverner ovime napao tradicionalne porodične vrednosti u Kaliforniji”, izjavila je Karen Ingland, izvršni direktor Instituta Kapitol Risors.“Tom odlukom, guverner Švarceneger poručuje roditeljima da su njihove vrednosti irelevantne. Mnogi roditelji neće imati drugog izbora nego da povuku svoju decu iz državnih škola koje su sada postale centri za seksualnu indoktrinaciju”. “Švarceneger je prepustio decu u ruke onih koji će ih upoznati sa alternativnim seksualnim načinom života”, izjavio je Rendi Tomason, predsednik Kampanje za decu i porodicu, koja se protivila planovima. “To znači da će i deca starosti od pet godina biti mentalno zlostavljana u školskim učionicama”. “Treba da je sramota Švarcenegera i demokratske političare što su osigurali da svaka kalifornijska škola postane homoseksualni-biseksualni-transeksualni centar za indoktrinaciju”, rekao je on. Zakon koje je odobrio Švarceneger uključuje i SB777, koji zabranjuje bilo šta u državnim školama što bi moglo biti protumačeno kao negativno nastrojeno prema homoseksualnosti, biseksualnosti i drugim alternativnim životnim izborima. Međutim, nema slične zaštite za učenike sa tradicionalnim ili konzervativnim načinom života ili verovanjima. “SB777 će za rezultat imati diskriminaciju u suprotnom pravcu i to prema učenicima koji poštuju religiozne i tradicionalne porodične vrednosti”, kaže Meredit Turni iz Instituta Kapitol Risors. “Ovi učenici su izgubili svoj glas što je direktna posledica neverovatne odluke guvernera”. “Roditelji žele da budu uvereni da će njihova deca ići u školu da nauče osnove čitanja, pisanja i aritmetike, ne socijalne indoktrinacije koja predstavlja alternativne seksualne načine života”.

MAGLA SVUDA

Ako ste kojim slučajem propustili briljantnu kolumnu Nikole Samardžića u Danasu od 16.10., prenosimo je u celosti ( crveni naglasci by A.P.)

Brendiranje magle

Osnivanje Saveta za brendiranje Srbije, na predlog ministra trgovine, sticajem prilika podudarilo se s izveštajem Saveta za borbu protiv korupcije o privatizaciji C Marketa.

U izveštaju je ukazano da su "mnogi učesnici u postupku privatizacije vršili brojne zakonske prekršaje koji su doveli do toga da jedna uspešna kompanija doživi ekonomski sunovrat i nestane sa tržišta pripajanjem trgovinskoj mreži, kojom je raspolagala Delta". U međuvremenu je Komisija za zaštitu konkurencije zaključila je da je Delta kupovinom C Marketa nakon donošenja Zakona o zaštiti konkurencije "stekla dominantan položaj na tržištu Beograda" (Delta je uložila žalbu na to rešenje i već godinu očekuje se odgovor Vrhovnog suda Srbije). Na čelu Saveta za brendiranje Srbije našla se upravo Milka Forcan, potpredsednica Delte.

Zbog početnih nejasnoća oko uloge Saveta za brendiranje, koji bi trebalo da "popravi sliku Srbije u svetu", ne može se još uvek pretpostaviti, uprkos demantiju Ministarstva, koje za to ionako nije nadležno, da li su se predsednica i pojedini članovi svojim prisustvom u Savetu našli u sukobu interesa. U tom smislu Srbija je, na međunarodnom tržištu, zaista roba koju bi trebalo brendirati. Nema jasno definisanu teritoriju, njeni simboli su zastareli, moralno i estetski devalvirani, institucije nedovršene.

Prvobitna akumulacija, brendirana osnivanjem Saveta za brendiranje, odvijala se dok je većina siromašila, ginula, umirala od bolesti i neuhranjenosti, gubila otadžbinu za otadžinom, nekad i celokupnu imovinu. Brendovi Srbije i dalje su ratna agresija, genocid, pljačka, izolacija i ubistvo prvog demokratskog premijera. Srbija je u društvu nerazvijenih afričkih zemalja po razmerama ekonomskih sloboda, indeksima lakoće poslovanja i stepenu korupcije. Na sve to je, svojim rečima, podsetio direktor marketinške agencije Pragma Cvijetin Milivojević: "Delta nije brend, brend je nešto što opstaje u svesti potrošača, nešto što ima istoriju, nešto što ima elemente svog identiteta. Ne može nešto biti brend što je nastalo 1992. kao kompanija Delta, i to u godinama kada smo svi osiromašili, a odjednom je neko stvorio imperiju."
Na optužbe LDP da je "osoba koja je simbol Miloševićevog perioda" i da se nalazi "pod istragom antikorupcijskih tela Evropske unije zbog kršenja zakona i nelegalnog sticanja bogatstva", a nalazi se i pod zabranom ulaska u neke zemlje EU I SAD, Milka Forcan izjavila je da za sve navedeno "ne postoje nikakvi dokazi", ne demantujući izričito navode. Po njenim rečima, LDP je "već duže vreme u kampanji protiv Delte", a to je jedini od njenih iskaza koji je ostao dorečen i tačan.

Ali Delta ne može za sebe prisvajati imunitet od javne kritike. Sprege te kompanije sa državom dovoljno su očigledne i protivne načelima otvorenog, slobodnog i demonopolizovanog tržišta, nekad i nezakonite, poput dogovora o C Marketu. Takve veze ukazuju na puteve korupcije i pranja novca. Miroslav Mišković, predsednik kompanije Delta, nagomilao je ogromno bogatstvo koje zloupotrebljava uticajima na medije i politiku, i onim tržišnim prekršajima na koje ukazuju nezavisne komisije. Nisu jedini razlog za brigu preterane marže, nastale iz monopolističkog delovanja kartela, koje napumpavaju cene. Dogovor o C Marketu obavljen je pod patronatom premijera. Poslovne aranžmane Miroslava Miškovića, neobičnom koincidencijom, prate hapšenja učesnika u privatizacionim poslovima kojima se, brutalnom dužinom pritvora, krše ljudska prava i dostojanstvo. Predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević lišen je slobode duže od godinu i po dana. Nedavno je produžen pritvor Miodragu Savićeviću, bivšem direktoru Geneksa, koji ima više od sedamdeset godina.
Tajkuni su u Srbiji, zasad, uspešno brendirali korupciju, otimačinu i primitivizam. Posredstvom medija koje neposredno kontrolišu, koji su na ideološkoj liniji mafijaškog, udbaškog i političkog podzemlja, oni smišljeno kontaminiraju politički i javni diskurs.

U Srbiji su postojale, i potom se obnavljale, novine koje naručuju hapšenja i ubistva, ispisuju optužnice i poternice, vređaju, blate i ponižavaju, i sam smisao za zdrav razum i pristojnost. U najboljem slučaju, posredstvom marketinških agencija (dve agencije zastupljene su i u Savetu za brendiranje), mediji su prinuđeni na oprez koji Srbiju takođe vraća na razdoblje autoritarnog samoizolacionizma, politike koja odgovara monopolistima svih vrsta.

Putinizacija i tajkunizacija Srbije nastali su na umrežavanju dominantnih kompanija sa udbama, organizovanim kriminalom i švercom akcizne robe. Srbija će brendirati sebe samu tek uspostavljanjem vladavine prava, slobodnog, otvorenog i uređenog tržišta, denacionalizacijom i dovršetkom privatizacije koji će ukloniti javna preduzeća kao političke partnere Delte u etatizovanoj, autarhičnoj ekonomiji. Delimična istraga porekla bogatstava stečenih u uslovima izolacije i ratne agresije, ukazala su da ona, na mentalnim osnovama svog nastanka, gotovo spontano indukuju monopole i povratak na autoritarnu politiku.

U Srbiji postoje i oni koji bi ne samo da putuju u Ameriku nego i da u Srbiji vide Ameriku. To je njihova nedostižna prednost nad vlasnicima Delte. I pod pretpostavkom da Delta jednoga dana postane vlasnica Srbije u celini. Postoje vrednosti koje se ne mogu kupiti novcem, ni onim najprljavijim.

POETSKA NEPRAVDA

Simon Vizental je rekao da je prestao da veruje u boga onoga dana kada je u Mathauzenu posmatrao vešanje jedanaestogodišnjeg dečaka.

Svi koji ne veruju da bog postoji za to imaju neki jako dobar razlog – a onima koji se i dalje zaluđuju može da se postavi ovakvo pitanje: zašto je juče umro Toše Proeski, mladi i talentovani pevač, a ne na primer Ratko Mladić, matori zlotvor čija sama egzistencija drži sedam miliona ljudi u klaustrofobičnom getu ?

O kakvoj pravdi je tu reč? Zašto ubice žive a nevini stradaju?

Možda taj bog, ako ga i ima, neće da se druži sa ološem?

Možda su naša poređenja neukusna, i čini se kao da nekome želimo zlo.
Da, to je tačno- osećaj je "starozavetno osvetnički", uz neobjašnjivi bes zbog besmislene smrti još jednog od onih koji su svetu bili potrebniji ovde, nego "tamo".

IRAN DO KOSOVA

1.Na zaostalom Balkanu:

http://www.youtube.com/watch?v=jr9T1j8vUyM

2.U Iranu:

Ahmadinejad: Iran doesn't have gay issue

“When asked about hostile treatment against homosexuals, Ahmadinejad said, "In Iran, we don't have homosexuals like in your country.
"We don't have that in our country," he said through an interpreter. "In Iran, we do not have this phenomenon."

3. A za to vreme u ozbiljnoj civilizaciji kakva je Holandija...

http://www.youtube.com/watch?v=_qf0puHJ-KM

ĆERA

Kako objavljuje jedan ženski časopis, u debitantskom filmu Miroslava Petkovića „Bacila si čini na mene“, koji finansijski pomažu i Grad i Republika, jednu od uloga igraće i kćerka aktuelnog ministra kulture Voje Brajovića.

Ne znam kako to ide? Da li Ministri guraju svoje, i projekte svojih bližnjih ( slučaj Lečić, Kojadinović ), ili reditelji sami, po principu „za svaki slučaj“, kroz kasting počinju da se uvlače Ministrima.

Evo, recimo, da sutra ja postanem Ministar za kulturu: izdavačke kuće bi se otimale o moje stare i nove knjige, verni Ministarkini prijatelji bi ubrzo osvojili pare na barem dva-tri filmska konkursa, a bračni drug bi, sasvim sigurno, bio predložen za bingo-retrospektivu u Progresu ili preko puta Bobura.
Ne, ja ne bih morala da radim ništa, čak ni da podignem slušalicu jer "rektalni alpinisti" nepogrešivo streme ka onima na vlasti, znajući precizno šta im je potrebno.

Ako je neko, da fantaziramo, pošten i prepošten onda može da kaže ne.
Ili da kaže okej, „moji ljudi“ su prethodnih godina bili osujećeni, ali ne želim da koristim poziciju moći, osim da obezbedim podjednake šanse za sve.

Prva osoba koja bude dala ovakav, pozitivan primer okrenuće novi list u pravcu civilizovanja društva koje, još od kad su otišli Turci, funkcioniše isključivo po babu i stričevima.

Na žalost, mada očekivano, ni nova vlada ne obiluje ovakvom vrstom razboritosti.

TO MOŽE I MOJA BABA!

„Ovo bi mogla da nacrta i moja baba“ je komentar koji većina laika izgovori ili barem pomisli kad se nađe ispred dela aprstraktnog ekspresionizma. To vam je ono - driping Džeksona Poloka, razne intenzivne boje bez narativa i figuracije, poprskane ili razmazane na platnima velikih formata, zabrljane groteskne žene de Kuninga i veliki broj naslednika koji su povukli pelcer od Kubista i Futurista pa sve do Vorholovih konzervi Kembel supe.
I svako od tih dela se sasvim sigurno, na svim postojećim jezicima, susrelo sa tim aprijatnim iskulirom koji kaže „A šta je ovde umetnost?“

Upravo ova ideja, ali i neverovatan uticaj koji ima umetnička kritika u SAD, inspirisala je reditelja Amira Bar-Leva da snimi film MY KID COULD PAINT THAT, dokumentarac o Marli Olmstead, čije su slike hit među njujorškim kolekcionarima.
Ništa čudno, osim što Marla ima samo četiri godine.

Dete ( Marla ) rukicama prska i brlja po platnu, ali se ipak sumnja da joj u kreiranju manje-više pomaže otac, koji je i sam bio umetnik-amater. Marline slike su u početku bile izložene u lokalnom kafiću, sledi tekst o njenom radu objavljen u New York Times-u, posle čega je bebica, za samo par meseci, popravila kućni budžet za čitavih 300.000 dolara.

A kako kaže jedan kritičar, neki ljudi će slepo verovati svemu što napišu pojedine novine, a u skladu sa tim će i otvoriti buđelare.

Bar-Lev kamerom ulazi u patologiju kako art-scene, kupaca i kritičara, tako i u čudnu Olmstead porodicu, u kojoj se ne zna gde prestaje inspiracija a počinje eksploatacija.


Trejler ovde

http://www.apple.com/trailers/sony/mykidcouldpaintthat/trailer/

TUŽNA REPRIZA

Na insitiranje čitalaca, ovog puta pojačano i boldirano, ponavljamo post koji smo objavili davnog 16.11.2005., a povodom prvih neonacističkih ispada u Vojvodini.

Citat je iz filma Menhetn Vudija Alena, a naši su se fanovi lepo dosetili da može da se poveže sa večerašnjom konstatacijom Nenada Čanka da se "dubina misli naciste može proceniti jedino kuršumom".

Evo šta na tu temu kaže Alen. U pitanju je dijalog koji se odvija na fensi žurci, u Njujorku, osamdesetih:

A: Has anyone read that Nazis are going to march in New Jersey? We should go there get some guys together. Get some bricks and baseball bats and explain things to them.

B: There was this devastating satirical piece on that in the Times…

A: Well, satirical piece in the Times is one thing, but bricks get right to the point.

B: But, biting satire is better than physical force…

A: No, physical force is better with Nazis. It’s hard to satirize a guy with shiny boots.

FOTOGRAFIJA NEDELJE

REŠENJE

Znamo kakva nam je milicija ( 1991. – 1999. ).
Ideja glasi: aj’ cimnemo kolege iz izraelskog Instituta za inteligenciju i specijalne operacije, u narodu poznate kao Mosad.
Znači, dođu oni, a mi im se požalimo kako imamo problem sa neonacistima. I mi odemo na kaficu. I ostavimo Obraz i Stroj da objasne drugarima iz Izraela sve o divotama Hitlera i njegovog režima.
A naša milicija se ne blamira time što reaguje tek kad na vrbi rodi grožđe.

FUNNY OR DIE

Nash omiljeni genije, Will Ferrell http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/08/will-to-ferrell.html, od pre nekoliko meseci ima i svoj www.funnyordie.com domen, koji je pokrenuo u kolaboraciji sa rediteljem i scenaristom
Adamom McKay-om ( Anchorman, Ricky Bobby ).

Predlazem da odmah pogledate klip http://www.funnyordie.com/videos/74 , u kome
McKay-ova dvogodisnja kcerka glumi zlu i pripitu Ferelovu gazdaricu.

Ne dozvolite da vas kishna subota ubije u pojam!

SE7EN

I svi znaju gde su se nalazili onog momenta kada je bager ušao u televiziju.

I tada nam nije palo na pamet da će se “sluga svih gospodara”, sedam godina kasnije, bahato keziti sa mesta direktora tada “oslobođene” ali nikad oslobođene Bastilje.

I možda smo pomislili da barem neko od prepoštenih momaka iz Otpora neće da navuče smešna odelca i da se uvali u upravne odbore i zadimljene skupštinske kabinete.

Ma, nismo mogli ni da sanjamo da u narednih 2555 dana niko neće biti u stanju da napravi ozbiljan, glossy, referentan, moćan magazin o kulturi. I da će postojati 2555 časopisa u kojima su se “svi dobro proveli, uživali u premijeri i nisu krili dobro raspoloženje”.

Posle koncerta kod Nebojšine kule, pred početak predizborne tišine septembra 2000., na kojem je učestvovalo dvadesetak fenomenalnih pop-rok bendova, ko je mogao da pretpostavi da će muzička scena biti gora nego devedeset i devete?

I da nećemo imati ni jedan radio koji pušta muziku koja možda iritira ali nešto znači, i voditelje koji ne govore umilno, meko i slobakonjavićasto ali nose gram i po individualizma.

Bioskopa maltene i da nema. Domaća kinematografija na umoru, zbog silnih muljačina po konkursima gde brat-snaju-šuraka-ljubavnicu-od-jetrve-spremačicu-zemu-kumašina-ujku moraju da ispoštovavaju od Republike do Grada and back.

Grad.

Nikad tesniji, decentralizacija nesprovedena, kako se izvrši nova prajvajtizejšn, svi nahrupe u BG, sve se zida, sve bez veze sa prethodnim, dakle, urbanistički plan non ce’, ali ni osnovni estetski kriterijumi. Ogavne špicaste terase, spremne za nuvorišovce, bodu očni nerv nedužnih prolaznika. Upicanjeni su jedino delovi grada koji su biračka uporišta vladajućih koalicija – početak Vračara, i elitni delovi Starog grada i Dorćola, gde se hrane ovi koji u Njegoševoj žive. Da siti nastave da zaokružuju sve što počinje sa D ( pa posle kritikuju Velju što on timari svoje glasače! )

Ostatak priče: Prevoz, nemoguć. Trotoari, ne postoje. Neelitni blokovi Novog Beograda razlokani i zapušteni. Iskreno, sedam godina posle revolucije, u glavnom gradu nikako nije bolje – svako o tome može da razmišlja kako hoće ali evo od mene, subjektivno, njet.

Prljavi tržni centar u Sremskoj, u kraju u kojem sam nekada stanovala, i gde se, posle 9 godina ponovo vraćam, i dalje stoji postojano. Ljudi, koliko je samo grozan taj objekat. I koliko vidim, tržnjak ne ide nigde, ostaće tu. Ehej, pa sa takvom nakaradom u suvom centru , zauvek ostajemo jadna mala wannabe država, blam je da idemo u EU, ma čak i da se pridružimo, ono kao treći za lastiš.
Svaka godišnjica sa sobom nosi i obračun sa samim sobom, dakle prošlošću samog rekapitulanta:
Iskreno, kad je bager ušao u televiziju ja sam se vratila sa ulice, bacila se na komp i četovala preko ICQ. To veče smo u kolima slušali Moloko "Time is now", na repeat, i tako satima. Sledi straaaašno napijanje od sreće, toliko da sam, u društvu okorelog jezgra “Otpora”, do ujutru pevala pesme na granici narodnjačkih, i prvi i poslednji put u životu zaspala pod punom šminkom, i to sedeći na fotelji, ful obučena.

Ujutru, 6. oktobra ( za koji sam tek malo kasnije shvatila da nikada nije svanuo ), adrenalin je pobedio hang-over i otišla sam u kafe Likvid u čiji je izlog neko već postavio stolicu, trofej maznut iz Skupštine.

“Većini se vlast osladila već prvog dana…Odjednom su iskusili sva vlastodržačka uživanja I privilegije. Lako su zaboravili na data obećanja, položene zakletve, opšte interese. Izazovi raskalašnog života I opsesija vlasti uhvatila ih je kao najstrašnija groznica”.

Mudro zbori Milan St. Protić u knjizi Lica I naličja, Izneverena revolucija 2., kad piše o onima koji su se posle 5.10. deformisali. Ima ih mnogo među ljudima koje sam poznavala, ali I među bivšim prijateljima koji su, čim su nanjušili mrve sa stola moći postali nakaze.

Da ne završim ovu sliku mračnim tonovima-grad je bio grozan i devedesetih i sad je, a kako kaže reklama “uvek može još”; za poslednjih sedam godina neki prijatelji su otpali,ali guess what? pojavili su se novi, još kulji, još verniji, još istomislećiji, još lepši, još vredniji, nepotkupljiviji, mentalno zdraviji.
P0grešne veze su, hvalaboguhvalabogu X 100, raskinute, a onda je sastavljena prava, Za Uvek.
Domaći film je propao, muzika skoro isto, novina nema. Ali - tu svi svetski reditelji, novi album starih Crowded House je odličan, Village voice i Slate su online, pa udri.
Ne sviđa mi se ponuda ovdašnje literature, ništa strašno, sednem lepo, godinu, dve, pa napišem svoju knjigu.

70 kanala je na kablovskoj, fuck Žikinu šarenicu i 48 sati seljaštva.

Ko to kaže da mikro svet nije svet? I da svaki time nije now?

NA SLOVO B

Bio je trockista, socijalista dakle, levičar. Ali posle 9-11, osvanuo je 9-12 i Christopher Hitchens, poreklom Britanac,a odnedavno državljanin SAD, menja ideološku stranu:
postaje raritetni primerak novinara-intelektualaca, prisutan širom američkih mejnstrim medija, koji iskreno podržava Buša Jr.
U magazinu SLATE oštro napada Michael Moore-a povodom filma „Fahrenheit 9.11“. a iste 2002. godine traje i esejisticko prepucavanje na liniji Hitchens/Noam Chomsky.

Hitchens je jedan od najcenjenijih svetskih novinara ( pisao za sve važne magazine koji mogu da vam padnu na pamet ), a već duže vreme se bavi i pisanjem „non-fiction“ literature.

Njegova najnovija knjiga GOD IS NOT GREAT je studija koja kroz devetnaest poglavlja objašnjava zbog čega ne treba verovati u Boga i na koji način organizovane religije unazađuju ljudski rod ( naslovi poglavlja : „Noćne more Starog zaveta“, „Da li religioznost zlostavlja decu?“ itd. ) Autor je, još od rane mladosti koju je proveo studirajući na Oksfordu, bio prvo ateista a potom antiteista, a intrigantno je da ovaj stav nije promenio ni od skretanja „u desno“ .
"God is not great" nije prvi Hitchensov bestseler koji je podigao prašinu u religioznim krugovima – možda je još ekstremnija bila knjiga „Missionary position“, objavljena 1995., gde demistifikuje život i delo Majke Tereze, o kojoj autor tvrdi da je bila samo politički oportunista, i da je pod svetačkom i misionarskom krinkom, propagirala najekstremniji vid katolicizma.


Govori se da je upravo Hitchens bio inspiracija za lik novinara u bestseleru Toma Wolfa, „Bonfire of the vanities“, a čuveni Gore Vidal ga je nazivao svojim jedinim pravim naslednikom.

Za nas je najzanimljivija čuvena anegdota kada je Hitchens pozvan na duel sa Denisom Pragerom, poznatim američkim religious-broadcasterom ( neprevodiv termin, ali nešto kao Aleksandar Gajšek ili Marina Rajević Savić ).
Prager ga je, pred publikom, zamolio da mu na naredno pitanje odgovori sa da ili ne.
Pitanje je glasilo:
„Zamislite da se u sumrak šetate nepoznatim gradom. I sad, zamislite da vam se iz mraka približava veća grupa muškaraca. Da li bi ste se osećali sigurnije ili manje sigurno ako bi ste znali da upravo dolaze sa religioznog skupa?“

Hitchens nije mogao da odgovori sa „da“ niti sa „ne“, nego je objasnio:
„Samo da se zadržim kod slova B.

Da, ja sam zaista imao takvo iskustvo i to u Belfastu, Bombaju, Bejrutu, Beogradu, Betlehemu i Bagdadu. I u svakom od navedenih gradova bih bio apsolutno uplašen idejom da mi u sumrak prilazi grupa muškaraca koja upravo dolazi sa religioznog skupa“.

Sapienti sat.

A evo i kako Hitchens pokušava da odbrani svoj infamous termin ISLAMOFAŠIZAM-ceo tekst preuzmite ovde:

http://www.slate.com/id/2176389/

PS: Olican dodatak mozete naci u komentarima ispod. Aleksandar Macasev, trenutno rezident Washingtona, iz americke perspektive daje "dijagnozu" slucaja Hitchens. Preporucujemo!

"ONI"

Od kada smo objavili tekstić o Osmoj sednici http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/10/wake-me-up-when-osma-sednica-ends.html , primili smo nekoliko mejlova u kojima čitaoci protestuju zbog „namerno nedefinisanog pojma ONI“, kojim se „ kukavički izbegava konkretno prozivanje“.

Okej, sigurno nećemo taksativno pobrojavati sve one za koje smatramo da ometaju civilizaciju našeg društva, ali kad kažemo „Oni su i dalje u većini“ pod tim, u najkraćem, mislimo na SVE ONE KOJIMA NE ODGOVARA DA SE U DRŽAVI NEŠTO PROMENI. ( Pošto se cepidlači hajde da i ovo objasnim do kraja: kad kažemo "promeni" mislimo na bolje, pod promenom NE podrazumevamo povratak nacizma, spsizma ili uvođenje pravoslavne džamahirije ).

Na žalost onih kojima odgovara pat pozicija ima i među onima koje se, barem deklarativno, zalažu za modernizaciju.
Jer, ratnim profiterima ne odgovara legalizacija i pravna država, ali i antiratnim profiterima u svim oblastima ( kultura, umetnost, politika...) takođe ne odgovara potpuno otvaranje medija i promena kriterijuma. Antiratni profiteri su postali veliki dobitnici tranzicije, naša"petite bourgeoisie" koja će pozicije braniti svim sredstvima.

Last but not least, dokle god deca ratnih profitera budu punila stranice štampe za koju pišu antiratni profiteri, i dokle god te dve strane budu intelektualno i poslovno kopuli-kohabiti-rale, ništa se ovde neće pomaći.

Ne pravimo lustracionu listu, ali...onaj ko se veoma uspeo, uz paktiranje sa đavolom, nije na našoj strani.

KAKI FILM, TAKA I KRITIKA...

...ili zašto se malom Čedomiru od dosade ojela gu...drugovi pioniri...za.

Izgleda da postoje i skrivene prednosti u tome kad kao klinac, u bioskopskom hitu, glumiš starmalog antikomunistu. Ne samo što ti je u vreme tranzicije film na TV-u barem jednom nedeljno, nego tako zauvek možeš da ostaneš u kontaktu sa „detetom u sebi“, kako vizuelno, tako i mentalno.
I tako je Dimitrije Vojnov na sajtu www.dobanevinosti.blogspot.com započeo inovativnu seriju pisanja kritika iz pozicije bebe ( male bebe, ne Bebe ).
Deca su Čedomir i Tvrdiša, naši Bivis i Bathed, ali diskretni i fino vospitani, koji kinematografiju posmatraju očima nevinih.

Treba pratiti rad mlađanih Č & T, jer jedino oni, svojim neukaljanim umovima mogu da odgovore na zahteve koji pred kritičare stavlja besmisao domaćeg savremenog filma.

Indžoj!

WAKE ME UP WHEN OSMA SEDNICA ENDS

Neuravnotežene reči samo stvaraju histerično raspoloženje koje čini stvari samo lošijima, a ne rešava problem. Prostor za rešenje kosovskog problema sada je tako sužen da i najmanja greška može biti tragična za Srbe i Crnogorce, za srpski narod i celokupnu stabilnost u Jugoslaviji. - Dragiša Pavlović


Posle svih veselih tekstova o putovanjima, kupovini, lepih slikica iz rajskih predela, koga još zanima da čita o Osmoj sednici.
( Neće valjda o tome, ne, ne, ne.... )
Da. Hoćemo. Moramo.

U nedelju veče, posle dužeg vremena, gledam „Utisak nedelje“, najviše zbog toga što su gosti kolege( !? ) pisci : Zoran Ćirić, Igor Marojević i dramska spisateljica Maja Pelević.
( Uzvičnici su tu zato što ja nisam baš pravi pisac: izbacim po roman svakih pet godina, ne živim od prodaje knjiga, volim i kujnu, ali najviše pisanje i uređivanje za novine, itd. )

I zato, hoću da saznam šta kažu praaaaaviiii pisci ( po delo godišnje, honorari, Sajam knjiga, dakle profi ), i sve po redu – ubojite metafore,mondiš briga u vezi sa gloubalizacijom, zgražavanje nad sve češćim prijavama incesta u Srbiji...

Dodje predlog o Osmoj sednici.Oljin video citat – odličan. Apropopo Miloševićeve posete Kosovu, kad je ovaj izgovorio „Niko ne sme da vas bije“, Buca Pavlović kaže: „aplauzi koji su se čuli ubrzo će se pretvoriti u pesnice, što može dovesti do tragičnih posledica“.
Ehej, pa to zvuči kao poseta Delfima ili kao kad Neo u Matriksu ode u Oracle.

Zanimljivo je da su svi u studiju poluiskulirali ovaj predlog. Kao, „ma to je bilo davno“, kao „ma to nije važno“, kao Osma sednica ( O.S ) je overrated.

E, jes’ ali malo sutra.

Inserti sa O.S. su kao kada na projekciji nekog Hičkokovog ili Karpenterovog filma, publika vidi kako iza vrata stoji ubica koji će napasti glavnog junaka.
Snimci, transkripti i percepcija trenutka u kojem se dogodila O.S. esencijalna je istorijska naobrazba a ponajviše doprinosi razumevanju problema u kojima se Srbija nalazi danas.

Pre dvadeset godina, pobedili su nacionalisti, crveni zeloti, rusofili, oni kojima je miliji srednji nego 21. vek, karijeristi koji su shvatili da je rat idealno okruženje za dugotrajni ostanak na vlasti. I tada, kao i danas, borile su se dve Srbije. I tada, pobedila je gora.
Neko je sinoć rekao da je to bio „samo raskol u CK SKS“. Da, ali.

Ali...Da je pobedila struja predvođena Pavlovićem i Stambolićem Srbija bi, kao i susedne zemlje izvela mirnu tranziciju ka modernom društvu.
Ubrzo, započeli bi pregovori sa kosovskim Albancima.
Da je pobedila liberalnija struja, rat na Kosovu, masakri i bombardovanje se, sasvim sigurno, ne bi ni dogodili.

Tragični značaj Osme sednice je ogroman. Prate je veliki poraz modernista, opominjuće reči pametnih pojedinaca i potonji uspon Balkanskog kasapina.
Najtužnije je što se sve ovo moglo izbeći kojom dignutom rukom više, ili manje.

Na žalost, kao ni Kosovski boj, kao ni II svetski rat, ni ova prelomna sednica još uvek nije završena.

„Oni“ i dalje vode, „oni“ su i dalje u većini. Sigurno zvuči sebično, ipak, meni je to potresnije od globalnog zagrevanja.